Srbija danas

Najbolji neprijatelj

Linija protivljenja Miloševiću i držanja makar prividne distance prema Zapadu je, bez uvrede, malo previše komplikovana za običnog srpskog birača. A što je najgore, Zapad se nimalo ne trudi da opoziciji olakša položaj, nego kao da od nje očekuje da, umesto Miloševića, klekne i prizna poraz

Američki predsednik objavio je listu svojih spoljnopolitičkih prioriteta na kojoj prvo mesto zauzima popravljanje odnosa s Rusijom, a drugo sređivanje balkanskih prilika. To znači sređivanje Srbije, odnosno, još preciznije, Slobodana Miloševića lično. Srbija je, naime, već uglavnom sređena. Da nije, možda bi mogla malo da pripomogne američkim naporima, ali u Americi se misli, baš obratno, da će sve to ići brže što Srbiji bude gore. Tamo se polazi od pretpostavke da se slabost zemlje mora odraziti i na zdravlje predsednika, ali da je u Srbiji važila ta logika, Miloševića odavno nigde ne bi bilo.

U Srbiji je opozicija ta koja prva na svojoj koži oseti sve greške režima i plati svaku narodnu nevolju. Sad se to vidi bolje nego ikad: zemlja u najjadnijem stanju, kao da je neko pokupio i na nju natrpao sav čemer Evrope, a opozicija nikad nemoćnija. Još letos su se Đinđić i Drašković prepirali ko će brže da spotakne Miloševića, a jesenas opozicija izgubi i ono malo lokalne vlasti. Savez za promene ostade sam na ulici, a SPO izađe iz Skupštine i uvređeno se predade.

Ko im je kriv kad nisu učestvovali u ratnom porazu, kad nisu izgubili Kosovo, kad ništa nisu uradili da bi se Srbija našla pod sankcijama, kad nisu sposobni ni da odštampaju nijednu paru a kamoli milijarde, kad za sve ove godine ni za jednog izbeglicu nisu zaslužni. Umeju da se posvađaju samo među sobom i samo sebi da naprave štetu, a na narod očigledno ne misle.

Međutim, Klintonu je ostalo još svega godinu dana da ostvari svoje prioritete, da kraj mandata dočeka mašući Miloševićevim skalpom, ali izgleda da mu nema druge nego da se u tome osloni na srbijansku opoziciju, što znači da je to nemoguća misija. Biće da je i on "olako obećao brzinu", mada razumem zašto mu se žuri. Milošević je, naime, živi simbol neuspeha NATO intervencije, koji samim svojim postojanjem ruši kredibilnost i Amerike i NATO-a u Evropi, a loše utiče i na Rusiju, koja je Klintonov prvi prioritet.

Sadašnjoj katastrofi u Čečeniji sigurno je doprinelo i Kosovo. Da UČK nije tako lako i brzo prešao put od terorističke organizacije do međunarodno priznatog subjekta vlasti na Kosovu, možda se ni Čečeni ne bi usudili da podmeću bombe po ruskim gradovima. S druge strane, to što je NATO onako komotno sipao bombe po Srbiji svakako je delovalo kao oslobađajući primer na ruske generale i političare koji se spremaju za izbore.

Ovde su u pitanju greške Zapada, ali pošto Zapad odlučuje o tome ko je šta pogrešio, Miloševiću je dodeljena krupna uloga idealnog krivca za poremećaj međunarodnog reda i odnosa. Nije on baš nedužan ni za to, ali je najviše kriv za samu Srbiju i pred Srbima. Zapadu je, međutim, to manje važno, štaviše veruje se da su Srbija i Milošević uglavnom zaslužili jedno drugo, ali je i Srbiji manje važno to što Zapadu baš sad odjednom Milošević toliko smeta. Ako je, dakle, cilj Zapada i srpske opozicije isti, razlozi nisu, što nije nimalo nevažno.

Mnogi dobri Srbi smatraju da su se Zapad i NATO o njih teško ogrešili, što znači da ni Miloševića ne bi našli krivim pred Zapadom. Zbog toga zapadni argumenti nisu od koristi srpskoj opoziciji koja bi morala da se služi isključivo domaćim, unutrašnjim razlozima, a na podršku Zapada da se oslanja veoma pažljivo i dozirano. Takva linija protivljenja Miloševiću i držanja makar prividne distance prema Zapadu je, bez uvrede, malo previše komplikovana za običnog srpskog birača. A što je najgore, Zapad se nimalo ne trudi da opoziciji olakša položaj, nego kao da od nje očekuje da, umesto Miloševića, klekne i prizna poraz. Sad je za odnose s tom opozicijom zadužen niko drugi do Havijer Solana, što je prekrasan poklon režimskoj propagandi, da se više ne muči da otkriva veze između opozicije i NATO-a.

Srbija bi možda bila sklona da tiho i uz neko malo spasavanje obraza prizna poraz i okrene leđa Miloševiću, ali ne verujem da je spremna da prihvati poniženje. Ako Zapadu ne odgovara ništa manje od toga, bojim se da će morati da se strpi, a Bil Klinton bi dobro uradio kad bi preformulisao listu svojih prioriteta. Ovako kako sad stvari teku, još će ispasti da su u pravu oni što odavno tvrde da je Milošević bio i ostao nezamenljiv najbolji neprijatelj Zapada. I, naravno, Srbije. U celoj stvari ima nečega perverznog, sumnjivih motiva i opskurnih planova, iz čega bi se valjalo hitno ispetljati, smelo i pametno, ali Srbija je uglavnom iscrpla sve rezerve i jednog i drugog.