Dosije vremena: Zločini na Kosovu

U potrazi za pravdom

Licitiranje brojem žrtava je najneljudskiji aspekt ratova. Na Kosovu su počinjeni zločini i oni moraju biti kažnjeni, taman da je ubijeno i deset civila. Međutim, ako je tokom rata NATO-a protiv Jugoslavije broj ubijenih na Kosovu bio bitan - bitan je i sad

Petomesečna istraga stotina najbolje opremljenih eksperata iz najrazvijenijih zemalja sveta pokazala je da je na Kosovu ubijeno 2108 Albanaca. Ta cifra nije konačna, jer su istraživanja prekinuta 31. oktobra zbog zime i biće nastavljena 31. marta. Onog dana kad Srbija pod nekom budućom vlašću reši da povrati samopoštovanje, jedan od prvih koraka morao bi biti hapšenje, suđenje i kažnjavanje ratnih zločinaca u svojim redovima.

Tu osnovnu činjenicu nimalo ne relativizuju sve druge dileme koje proizilaze iz pomenutog podatka o broju mrtvih koji je Karla del Ponte, glavni tužilac Međunarodnog tribunala za zločine počinjene u bivšoj Jugoslaviji, iznela pred Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija 10. novembra.

Jedna od tih dilema glasi: gde je preostalih 98.000 žrtava kojima su zvaničnici Zapada pravdali troipomesečno bombardovanje Jugoslavije, koje je usmrtilo skoro isto toliko civila koliko su pobile srpske snage na Kosovu?

KONSTRUKCIJA: Agresivni rat je u međunarodnom pravu prihvaćen kao najveći ratni zločin. Bombardovanje civilnih ciljeva zauzima drugo mesto. Američka i druge zapadne vlade branile su i jednu i drugu akciju NATO-a, koji je po prvi put u svojoj pedesetogodišnjoj istoriji poveo rat protiv jedne suverene zemlje, kao jedini način da se zaustavi srpsko etničko čišćenje - kasnije prekvalifikovano u genocid - na Kosovu.

Podsetimo se na kratko kako je građena konstrukcija opravdanja za bombardovanje kojem je Jugoslavija izložena.

Pre početka agresije 24. marta, nezavisni zapadni eksperti procenjivali su da je oko 2500 kosovskih Albanaca ubijeno u srpskoj kampanji etničkog čišćenja.

Tokom rata, procene o broju ubijenih u toj kampanji nazvanoj "Operacija potkovica" naduvavane su iz dana u dan.Već 19. aprila Stejt department - kako ovih dana podseća "Politika" - daje procenu da je oko 500.000 Albanaca nestalo i da se strahuje da su mrtvi. Sredinom maja američki ministar odbrane Vilijem Koen izjavio je TV mreži CBS da je nestalo oko 100.000 vojno sposobnih muškaraca, i da je moguće da su ubijeni. Generalni sekretar NATO-a Havijer Solana rekao je BBC-u: "Ne mogu se videti muškarci od 30 do 60 godina. To će biti razjašnjeno kad uđemo na Kosovo, i verovatno ćemo videti dramatične činjenice u koje čak ni ne verujemo."

U jednom trenutku je javljeno da je nestala kolona od 35.000 izbeglica. Od izvora kosovskih Albanaca čulo se da su desetine hiljada ljudi odvedene na fudbalski stadion i da posle više niko za njih nikad nije čuo.

Zapadna štampa je sredinom juna citirala predstavnika britanskog ministarstva spoljnih poslova Džefa Huna: "Prema izveštajima koje smo uglavnom prikupili od izbeglica, proizilazi da je oko 10.000 ljudi ubijeno u više od 100 masakra." Precizirao je da su tih 10.000 Albanaca ubili Srbi. Američki predsednik Bil Klinton je 25. juna na konferenciji za štampu u Beloj kući tvrdio da je, po naredbi Slobodana Miloševića, ubijeno desetine hiljada ljudi. Pozivajući se na podatke Haškog tribunala, glavni administrator UN-a na Kosovu Bernar Kušner izračunao je 2. avgusta da je oko 11.000 tela već nađeno u zajedničkim grobnicama po celom Kosovu. Tribunal je demantovao da podatak potiče od njih.

Sve vreme rata u zapadnoj javnosti stvaran je utisak da su podaci, ma koliki da su bili tek pristigli i neprovereni, potpuno pouzdani. NATO će "idućih dana i nedelja objaviti dokaze" o ratnim zločinima, obećao je portparol NATO-a Džejmi Šej 7. aprila; Robin Kuk, britanski ministar spoljnih poslova, saopštio je 19. aprila da će se sastati sa glavnim tužiocem Haškog tribunala kako bi joj predao "dosje jugoslovenskih komandanata osumnjičenih za zločine, kao i dokaze o postojanju masovnih grobnica".

Konačno, 14. oktobra američko Ministarstvo odbrane u pregledu kosovskog konflikta objavljuje da je rat NATO-a bio reakcija na kampanju etničkog čišćenja jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića.

ČINJENICE: Masovna ubistva je teško prikriti. Treba se samo setiti ulaska stranaca u nacističku Nemačku, Kambodžu ili Ruandu da bi se shvatilo da smrt stotina hiljada ljudi ostavlja masovne i neporecive dokaze. O Kosovu je tužilac Haškog tribunala Karla del Ponte rekla: "Nisu tipična otkrića stotina ljudi pokopanih zajedno. Na nekoliko lokacija otkriveni su ostaci oko sto ljudi, ali je najčešće broj mnogo manji, a nekad izjave svedoka nisu uopšte potvrđene."

"Njujork tajms" ovih dana citira nacrt izveštaja Stejt departmenta u kojem se navodi da je u proseku po 17 tela nalaženo na ispitivanim grobnicama, s tim što je izraženo očekivanje da će ukupan broj ubijenih Albanaca preći 8000 kad se svi grobovi ispitaju. Isti list, međutim, navodi i mišljenja da je brojka od 5000 logičnija, s obzirom na dosad nađeno i na činjenicu da je teško odjednom ubiti mnogo ljudi i brzo ih ukloniti. Pojedini zapadni izvori su takođe upozorili da među mrtvima ima boraca UČK-a ubijenih tokom sukoba sa srpskim snagama, da su na spiskovima i ljudi koji su umrli prirodnom smrću ili od posledica NATO bombardovanja.

Londonski "Tajms" citira verovanje Visokog komesarijata UN-a za izbeglice - stečeno na osnovu mukotrpnih razgovora sa izbeglicama tokom rata i neposredno posle njega - da se zbir ubijenih kreće oko 4600.

Dosad se dokazi o masovnim ubistvima nisu pojavili u razmerama koje su pominjane da bi se opravdao rat, mada to svakako nije posledica manjka truda.

Citirajmo još malo Karlu del Ponte: "Veliki deo naših napora tokom ove godine bio je usmeren na Kosovo, zato što smo znali da moramo brzo da radimo pre nego što se dokazi izgube. Naš zadatak nije da pripremimo kompletnu listu ratnih žrtava. Naš osnovni fokus, razumljivo, morao je da bude istraživanje onih lokacija koje su navedene kao mesta zločina u optužnici protiv predsednika Miloševića i drugih vođa. Dobili smo izveštaje o postojanju 529 grobnica. Do danas je istražena otprilike trećina. Završen je rad na 195 grobnica. Prijavljeno je da je na tim lokacijama pokopano 4256 tela. Do danas je ekshumirano 2108 tela. Ta brojka ne odražava nužno ukupan broj stvarnih žrtava, zato što smo otkrili dokaze o uklanjanju dokaznog materijala iz grobnica. Takođe, postoji znatan broj lokacija gde se ne može precizno utvrditi broj tela. Na tim mestima preduzeti su koraci da se dokazi sakriju. Mnoga tela su spaljena, ali se na tim mestima forenzički dokazi poklapaju sa svedočenjima očevidaca zločina. Bojim se da vam ne mogu dati detalje o uzrastu, polu i drugim karakteristikama preminulih. Mnoga tela, uključujući ona žena i dece, identifikovana su i često su bila dobro poznata imena pojedinačnih žrtava.

Sad se pripremamo za sledeću godinu, kad bismo želeli da okončamo istragu na mestima zločina i masovnih grobnica. Ne znamo koliko ćemo tela naći", rekla je Karla Del Ponte.

GDE SU LEŠEVI: Podsećamo da su u optužnici koja je tokom rata, u maju, podignuta protiv Slobodana Miloševića i četvorice njegovih najbližih saradnika navedeni zločini jugoslovenskih i srpskih snaga u Račku (15. januara 1999), Beloj Crkvi (25. marta 1999), Velikoj i Maloj Kruši (26. marta), Đakovici (26. marta i 2. aprila), Crkolezu (27. marta), Izbici (28 marta). Tvrdi se da je na tim lokacijama ubijeno skoro 400 kosovskih Albanaca, od toga više od 70 staraca, više od 30 žena i više od 20 dece.

Međutim, desilo se da nekih tela jednostavno nema tamo gde je rečeno da će biti.

Uzmimo na primer Izbicu, u dreničkom kraju. Zločin u tom mestu opisan je u optužnici protiv Miloševića i ostalih: Srpske i jugoslovenske snage napale su selo 27. marta 1999. "Nekoliko hiljada stanovnika sela sklonilo se na livadu izvan sela. Dana 28 marta ili oko tog datuma, snage SRJ i Srbije opkolile su seljane i onda im prišle, tražeći pare. Pošto su policajci ukrali dragocenosti, muškarci su odvojeni od žena i male dece. Muškarci su zatim dalje podeljeni u dve grupe, od kojih je jedna poslata na obližnje brdo, a druga u korito obližnje rečice. Snage SRJ i Srbije su onda pucale u obe grupe muškaraca, i oko 130 muškaraca kosovskih Albanaca je ubijeno", navodi se u optužnici. Iz spiska žrtava vidi se da je više od četrdeset njih bilo starije od 60 godina.

Istražitelji, međutim, nisu našli leševe.Umesto toga, našli su sveže prekopanu zemlju, pa se Izbica u dobrom delu zapadne javnosti smatra očiglednim primerom uklanjanja dokaza o zločinu. Evo kako tu stvar ocenjuje britanski Institut za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) u najnovijoj publikaciji: "U Izbici su postojali jasni satelitski snimci iz aprila koji su pokazivali 142 individualna groba. Međutim, dok je NATO na leto stigao, grobnice su ispražnjene i tela uklonjena. Na lokaciji su postojali vidljivi tragovi teških kamiona i opreme. Najverovatnija hipoteza, koju prihvataju svi osim najpredanijih protivnika akcije NATO-a, jeste da su ti grobovi sa istim stepenom sigurnosti predstavljali 142 mrtva Albanca kao da su u njima pronađeni leševi."

Ima, međutim, još slučajeva da leševi nisu pronađeni na lokacijama koje su naširoko predstavljane kao kosovska polja smrti.

Trepča je, na primer, obeležena kao ključ za dokumentovanje masovnih ubistava kosovskih Albanaca. U junu su - prema londonskom "Sandej tajmsu" - zvaničnici NATO-a i lokalni stanovnici govorili da su tela etničkih Albanaca sakrivana u dubokim jamama i rezervoarima sone kiseline u kojima se u kompleksu Trepčinih rudnika vade zlato, srebro, olovo i cink. Tela su navodno dovožena usred noći u pratnji srpskih džipova i transportera, potom su bacana u jame, spaljena ili rastvorena u sonoj kislelini. Neki izveštaji iz tog vremena govorili su, podseća list, da je čak 1000 leševa uništeno u rudniku.

Trepča, blizu Kosovske Mitrovice, nalazi se u francuskom sektoru KFOR-a. Čim su Francuzi ušli u rudnik, obavestili su Tribunal da su prilikom pretrage topionice i jama otkrili gomile albanske odeće, cipela, porodičnih fotografija i ličnih dokumenata.

Posle duge istrage, Haški tribunal je saopštio 11. oktobra da u Trepči nema nikakvih tela. Ipak, francuske trupe su u blizini pronašle grobnicu sa 28 tela Albanaca za koje se veruje da su žrtve srpskih paravojnih snaga. Uhapšeno je četvoro ljudi.

Pominjalo se, dalje, da je u Klini u aprilu nestalo 96 muškaraca. Njihova tela tek treba da budu pronađena. U Kraljanu su navodno pokopana 82 albanska leša. Još nije pronađen nijedan. U grobnici u Ljubeniću kraj Peći (inače poprištu žestokih sukoba srpskih snaga i UČK-a), trebalo je - prema brojnim zapadnim izveštajima - da bude pronađeno 350 leševa. Pronađeno ih je sedam.

Meštani Pustog sela rekli su da su Srbi krajem marta zarobili i ubili 106 muškaraca. NATO je čak emitovao satelitske snimke onoga što je trebalo da predstavlja brojne grobnice - ali opet nisu nađeni leševi. Ponovljena je priča da su se srpske snage vratile i uklonile tela. Međutim, još nije pronađeno ništa što bi potvrdilo te optužbe.

GENOCID ILI NE: Bez obzira na sve to, Karla del Ponte je 28. oktobra izjavila da razmatra mogućnost podizanja optužnice protiv predsednika SRJ Slobodana Miloševića za genocid. "Uz optužbe za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, koje su sastavni deo javne optužnice protiv Miloševića, razmatramo i proširenje sadašnje optužnice na zločine počinjene u Hrvatskoj i BiH, kao i na Kosovu tokom 1998." (Postojeća optužnica odnosi se samo na zločine počinjene u 1999. godini.)

Ima li indicija o genocidu?

Bil Klinton veruje da ima. U junu, odmah po okončanju rata, pohvalio se da je "NATO sprečio smišljene, sistematske napore etničkog čišćenja i genocida".

Tim španskih istražitelja ratnih zločina, međutim, tvrdi suprotno: "Ratni zločini da, genocid ne", izjavili su, prema pisanju "El Paisa", po povratku sa Kosova.

Španskom timu je rečeno da se pripremi za najgore, odnosno za 2000 obdukcija koje će trajati do novembra. Vratili su se, međutim, u drugoj polovini septembra i saopštili da nisu našli nijednu masovnu grobnicu, a da su sveukupno u devet naselja iskopali 187 tela bez znakova torture sahranjenih u individualne rake većinom orijentisane prema Meki, da bi se poštovali verski običaji kosovskih Albanaca.

Glavni inspektor španskog tima Huan Lopez Palafoks uporedio je Kosovo sa Ruandom: "U bivšoj Jugoslaviji počinjeni su zločini, neki nesumnjivo užasni, ali su oni proizašli iz rata", rekao je. "U Ruandi smo u jednoj crkvi videli 450 leševa žena i dece sa smrskanim lobanjama nabacanih jedni preko drugih." Direktor Instituta za anatomiju i sudsku medicinu u Kartaheni patolog Emilio Peres Puhol, koji je predvodio španski tim, izjavio je: "Gledam podatke UN-a. Počeli su sa 44.000 mrtvih, pa su onda govorili o masakru 22.000 ljudi od strane Miloševićevih trupa. Kad je NATO ušao, govorili su o 11.000 mrtvih. Kasnije su počeli da pominju 9000, i voleo bih da vidim do koje će brojke na kraju stići." Puhol je dodao da je video mnogo "čudnih smrti za koje se niko posebno ne može okriviti".

"Nikad nije bilo genocida na Kosovu", objavio je 31. oktobra londonski "Sandej tajms", dodajući da treba uporediti emotivni jezik korišćen u vezi s Kosovom sa neaktivnošću zapadnih vlada kad su bili suočeni sa pravim genocidom u Ruandi. "Kad je 500.000 ljudi stradalo tokom 13 nedelja 1994, američka vlada zabranila je svojim zvaničnicima da koriste reč 'genocid' zbog moralnih i pravnih imperativa koji odatle proizilaze", piše list - ali odmah dodaje da je rat protiv Jugoslavije ipak bio opravdan. "Jedina poenta koju je ikad trebalo napraviti u vezi s Kosovom je da su srpske strane činile zverstva u razmerama koje su se morale vojno zaustaviti, jer je Milošević bio imun na sve oblike diplomatskog, ekonomskog i moralnog pritiska otkad je rat počeo početkom 1998. godine", zaključuje taj list.

U svakom slučaju, za optužbu o genocidu nije ključan broj žrtava već namera da se u potpunosti ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa. To delo je precizno određeno Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida usvojenom u Generalnoj skupštini UN-a 1948. godine, i te formulacije preuzete su i u Krivičnom zakonu SRJ (Glava 16, član 141). Genocid, dakle, podrazumeva ubistva članova navedenih grupa, narušavanje njihovog telesnog ili duševnog zdravlja, prinudno raseljavanje stanovništva ili stavljanje članova grupe u životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe.

Srpske vlasti tvrde da su se na Kosovu samo borile protiv oružane pobune separatističkog UČK-a. Među ubijenima je daleko najviše muškaraca vojničkog uzrasta, i vojni pravnici kažu da će biti vrlo teško dokazati da li su oni bili borci ili civili. Potrebno je, naravno, dokazati i nameru uništavanja etničke grupe.

BITNO I NEBITNO: Zanimljivo je sad pogledati reakcije Zapada na činjenicu da je na Kosovu pronađen relativno mali broj žrtava. Karla del Ponte je, prema "Los Anđeles tajmsu", izjavila da "nije važan broj žrtava nego to kako su ubijeni i ko ih je ubio". Generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson je, komentarišući brojku od 2100 otkrivenih leševa, rekao da je bilo "najmanje 4000 žrtava nasilja na Kosovu", te da je to za jednu malu zemlju "veoma znatan broj ubijenih". Dan Everts, šef misije OEBS-a na Kosovu kaže da konačna cifra nije naročito relevantna s moralnog aspekta, i primetio da su ubijeni i maltretirani bili izloženi svim snagama organizovane države.

Već pominjani IWPR zaključuje: "Ako broj mrtvih izgleda manji nego u Bosni, ne znači li to samo da su usavršeni metodi u sprovođenju iste politike etničkog čišćenja?"

Licitiranje brojem žrtava je zaista najneljudskiji aspekt ratova. Na Kosovu su počinjeni zločini i - da ponovimo još jednom - oni moraju biti kažnjeni, taman da je ubijeno i deset civila. Međutim, ako je tokom rata NATO-a protiv Jugoslavije broj ubijenih na Kosovu bio bitan - bitan je i sad.

"Postoji linija koja odvaja opresiju i masovno ubijanje. To nije jasna, sjajna linija, ali je razlika između stotina mrtvih i desetina hiljada mrtvih jasna", zaključio je pominjani Stratfor. Elis Mahon, koja predvodi Balkanski komitet u britanskom parlamentu, rekla je da su "smrti tragične, ali da ne opravdavaju vojnu akciju NATO-a". "Kad uzmete u obzir da je 1500 ili više civila ubijeno tokom NATO bombardovanja, morate se upitati da li je intervencija bila opravdana", rekla je Elis Mahon.

Koliko nam sve to sad pomaže, drugo je pitanje.

Brojanje srpskih žrtava

Prema KFOR-u, od ulaska stranih trupa na Kosovo ubijeno je 135 Srba. U Memorandumu jugoslovenske vlade o sprovođenju Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 navodi se, međutim, da je od dolaska KFOR-a i UNMIK-a na Kosovu ubijeno 447 Srba i drugih nealbanaca. Narednu procenu dao je šef Centra za mir i toleranciju Dejan Backović, koji je izjavio "Večernjim novostima" 11. oktobra da je od ulaska stranih trupa ubijeno 411 osoba, uglavnom Srba.

Zatim, u saopštenju Srpskog nacionalnog veća kaže se da je samo od 12. juna do 1. septembra ubijeno 357 Srba (podaci za septembar, oktobar i novembar još se obrađuju). Raško-prizrenska eparhija SPC-a objavila je podatke o Srbima ubijenim u tom periodu, među kojima je bilo najviše starih. Srpski civili ubijani su u kućama, dvorištima, autobusima, na fakultetima i benzinskim pumpama, na pijaci, prilikom selidbe. Jedna starica udavljena je u kadi.

Portparol KFOR-a major Ole Irgens rekao je da je broj ubijenih Srba "neproporcionalan" u odnosu na njihov ukupni broj, s obzirom na to da trenutno na Kosovu čine tek oko šest odsto stanovništva. Dodao je, međutim, da nije jasno koja su ubistva etnički motivisana, a koja se čine iz koristoljublja, jer stariji Srbi postaju mete zbog svoje imovine koliko i zbog porekla. Pitanje u koje pripadnici stranih snaga i organizacija izgleda nisu spremni mnogo da ulaze glasi: ako Albanac ubije stariji bračni par u Prištini da bi mu uzeo stan i uselio se u njega ili ga dodelio nekom svom bližnjem - da li je to etničko čišćenje ili "običan" zločin? SNV podseća da nijedna osoba nije osuđena zbog ovakvih zlodela, dok istrage o najvećim masakrima Srba (Staro Gracko, pijaca u Bresju) i dalje "stoje u mestu".

Uprkos obećanju Karle del Ponte da će Tribunal istraživati i zločine nad Srbima, dosad se - koliko se iz zapadnih izvora može razabrati - Hag pozabavio samo jednim takvim slučajem, ubistvom 15 ljudi na lokaciji između albanskih sela Ugljare i Podgrade krajem jula. Žrtve su najpre mesec dana prećutkivane; zatim je NATO saopštio da su najmanje četiri žrtve srpske nacionalnosti. Major Majk Ganars iz američke baze u Gnjilanu rekao je da tela pripadaju Albancima ubijenim tokom rata i Srbima ubijenim posle rata. "Izgleda da su neki, ako ne svi, mrtvi bili pogubljeni", izjavio je Lari Kaminski, portparol američkih snaga u Gnjilanu. Kaminski je dao i sledeće objašnjenje: "Ako su žrtve bile civili koje je pobila neka oružana formacija, to bi predstavljalo ratni zločin. Ukoliko su ubistva počinjena iz osvete ili predstavljaju obična krivična dela, ne bi se smatrala ratnim zločinom." Na osnovu takve relativizacije, lako je pretpostaviti da se bar taj zločin neće smatrati ratnim.

Konačno je treći portparol međunarodnih snaga rekao da ne može ni da potvrdi da su četiri žrtve bili Srbi.

Istražitelji i svedoci

Istraga ratnih zločina bila je apsolutni prioritet zemalja NATO-a. Zapadna štampa objavila je da su britanske elitne jedinice SAS još u jeku rata, u maju, ušle na Kosovo da prikupljaju dokaze o stratištima i masovnim grobnicama. Jedan od prvih zadataka američkih trupa, prvog dana po ulasku na Kosovo, bio je da kordonom ograde tri navodne masovne grobnice u okolini Kačanika, u kojima je, pretpostavljalo se, pokopano više od 90 kosovskih Albanaca. Prema svedočenju jednog meštanina, srpski vojnici su na tom mestu dva meseca ranije bacili bombu u masu ljudi, a onda pucali na one koji su preživeli - uključujući i decu.

Odmah za stranim trupama na Kosovo su stigli timovi istražitelja - pre svih Britanci i Amerikanci iz Skotland jarda i FBI-a, a onda pripadnici francuske policije i žandarmerije pod vođstvom direktorke Instituta za sudsku medicinu Dominik Lekont.

Cilj je bilo sprovođenje istrage kakva u vojnoj istoriji dosad nije zabeležena. Redom su pristizali policajaci, antropolozi, patolozi, hemičari, stručnjaci za sudsku medicinu (uključujući i stomatologe) iz Austrije, Belgije, Kanade, Danske, Finske, Nemačke, Islanda, Luksemburga, Holandije, Španije i Švedske.

SAD su poslale najveći tim, od šezdesetak članova. Uz to, američki ambasador za problematiku ratnih zločina Dejvid Šefer saopštio je novinarima sredinom oktobra da su SAD uplatile 8,45 miliona dolara u poseban fond Haškog tribunala za pokrivanje troškova istrage na Kosovu.