Peking
Dogovor
Posle napornih šestodnevnih
pregovora, SAD i Kina sklopile su istorijski dogovor: Kina će sniziti tarife na uvoz
velikog broja atrikala i poljoprivrednih proizvoda i poboljšati uslove poslovanja
američkih banaka i telekomunikacionih kompanija koje već godinama pokušavaju da prodru
na kinesko tržište, a SAD će za uzvrat podržati kandidaturu Kine za članstvo u
Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), u koju ova pokušava da se učlani već trinaest
godina. Kini ostaje da sličan sporazum postigne i sa Evropskom unijom, ali i sa nekim
regionalnim ekonomskim silama, poput Brazila, da bi mogla da postane 136. članica STO-a.
Američki i kineski zvaničnici nazdravili su nakon potpisivanja sporazuma šampanjcem,
jer ovaj čin predstavlja prekretnicu u prilično zategnutim odnosima dveju zemalja.
U SAD su se sporazumu prilično opirali sindikati i lobisti za ljudska prava koji su smatrali da ekonomski interesi ne smeju da prevladaju nad kršenjem ljudskih prava, koga u Kini ima na pretek.
Međutim, zagovornici sporazuma su uvereni da će prijem Kine u STO učiniti ne samo da se ubrza ekonomska tranzicija, već i da se Kina po prvi put povinuje pravilima tržišne ekonomije, čije će se svako kršenje sankcionisati na međunarodnom sudu. Kina će morati da se odrekne dela sopstvenog suvereniteta, bar kada je nesmetana trgovina u pitanju, na šta je do sada bila vrlo osetljiva. Pored toga, punopravno članstvo u STO-u doneće kineskom predsedniku Đijang Ceminu velike političke poene, jer će moći da se upiše u istoriju kao modernizator, uprkos očuvanju komunističke ideologije. Sporazum je pozdravio i predsednik Klinton koji je iz Turske poručio: "Mislim da je ovo dobar sporazum za Kinu, Ameriku i za svet." Ipak, Klinton se takođe nada pohvali da je za vreme njegovog mandata 'pripitomljena' neposlušna Kina koja će od sada biti integrisana u svetske trgovinske tokove, ali će morati da prihvati i određena pravila ponašanja. Osim političkih poena, SAD imaju jasan ekonomski interes. Sporazum predviđa smanjenje tarifa na uvoz, koje bi od sadašnjeg proseka od 22,1 odsto trebalo da se spusti na 17, a za američke proizvode biće i manje. Tarifa na uvoz stranih automobila danas je u Kini 100 odsto, da bi se štitila kineska proizvodnja. U roku od šest godina, predviđa sporazum, tarife bi se spustile na 25 odsto, s tim što bi najveći pad bio tokom prve godine. Uz to, američke banke i strane automobilske kompanije biće u prilici da kineskim potrošačima ponude otplatu automobila na kredit. Na sličan način sporazumom se predviđa i distribucija proizvoda, koju je do sada regulisala kineska vlada. Za uzvrat, SAD će poboljšati propise za uvoz kineskog tekstila, što je nailazilo na prepreke kod američkih sindikata. No, da li je sporazum zaista istorijski pokazaće se tek ako STO odluči da Kinu uvrsti u svoje članstvo.
Bogota
Nasilje
Prema poslednjim istraživanjima, stopa ubistava u Kolumbiji deset puta je veća od one u SAD, dok je broj kidnapovanih osoba tokom 1998. bio veći nego bilo gde drugde na svetu - čak 2600. Nasilje, od političkog do seksualnog, u Kolumbiji je deo svakodnevnog života, čak se stvorila čitava armija stručnjaka koji su se specijalizovali za "violentologiju". Violentolozi pokušavaju da dokuče šta je to što u kolumbijskom društvu izaziva toliki stepen nasilja. Ova tema prenela se i na svet umetnosti u Kolumbiji, i prisutna je na filmovima i u literaturi. Osnovno pitanje je zašto se ovoliki stepen nasilja toleriše, i zašto su se stanovnici pomirili s tim.
Ipak, i stručnjacima je jako teško da nađu odgovor. Siromaštvo, slabe i korumpirane vlade i kult mačizma često se nude kao odgovori, ali su ovi fenomeni prisutni i u drugim društvima, pa je stepen nasilja znatno manji. "Ovde postoji posebna kultura nasilništva, iako bi mnogi želeli da to poreknu", izjavio je Fransisko Leal Buitrago, jedan od vodećih stručnjaka u ovoj oblasti. Jednostavniji odgovor mogao bi da glasi: nasilje stvara novo nasilje. U Kolumbiji izbije više od jednog građanskog rata u deceniji, gledano otkako je Kolumbija dobila nezavisnost od Španije, 1821. godine. Dvadeseti vek počeo je u Kolumbiji onako kako se i završava, surovim građanskim ratom. Rat s početka veka poznat je kao hiljadodnevni rat, u kome je poginulo više desetina hiljada ljudi. Ipak, oni koji bi da odgonetnu razloge duboko ukorenjenog nasilja u Kolumbiji radije će uzroke tražiti u ratu koji je počeo 1948. i nastavio se i tokom šezdesetih godina. Više od 200.000 ljudi poginulo je u sukobu između konzervativaca i liberala. Silovanja i mučenja odavno su sredstva političkog pritiska u Kolumbiji. "Konzervativci bi, na primer, napali neku liberalnu školu, mučili decu i silovali žene", tvrdi Timoti Ros, čelnik jedne nevladine organizacije koja se bavi napuštenom decom. U muzeju u Bogoti prošlog leta je otvorena izložba fotografija iz tog perioda, na kojoj su bili prikazani i žrtve i dželati. "Ne verujem u genetsku i istorijsku predodređenost. Teret naše prošlosti jako je težak, ali mi ga moramo prihvatiti i naučiti da se nosimo sa njim", izjavio je Franko iz Bogote. "Moramo naći način da se izborimo sa time. U suprotnom, u ovoj zemlji više neće biti života."
