Esej
Bogonosci i zviždači
Paganstvo se u srpskom političkom životu nahodi na svakom koraku: unutar "tržišne logike", otvoreno, ili sakriveno iza hrišćanstva
Zanimljivo je da oni romani koji
ispituju jedan bitan segment srpske prošlosti - pa, u recidivima, i njene svakodnevice
- nisu ostavili većeg uticaja u nacionalnoj literaturi. To se odnosi čak i na
"Burlesku Gospodina Peruna, boga Groma" Rastka Petrovića, a kamoli na
"Pagane" i druga dela manje poznatog pisca Slobodana Džunića. Uopšte, s tim u
vezi, u srpskom javnom diskursu postoji priličan paradoks. I pored svoje uvreženosti,
govor o recidivima paganskog pogleda na svet je ili marginalizovan ili se i dalje
stidljivo krije "iza lažnih imena". To je slučaj svugde, a naročito, čini
se, u politici.
Pošto je SZP progresivni deo srpske političke priče, onda se veza između pomenutih recidiva i njihovog "zaklona" u njegovom delanju najposrednije ispoljava. Rečeni "zaklon" je i u ovom slučaju hrišćanstvo: na aktuelnim mitinzima i "šetnjama", kao mogući datum raspleta katkad se spomenu Sveti Nikola i drugi verski praznici, a behu tu i mitinzi na Preobraženje i Malu Gospojinu, kao i molba da SPC aminuje promene. Prema psihoanalitičkom pravilu po kom ono što se, sistemski, dugo potiskuje u jednom trenutku umnogostručeno isplivava, i višedecenijsko potiskivanje vere u Srbiji - i u ostatku bivše SFRJ - onomad je unutar svih ovde omasovljenijih religija povratno proizvelo gomile novopečenih bogonosaca, pa i agresivnih vernika (!?). Čini se da su ovi poslednji osetili manje istinsku potrebu za pobožnošću a više pagansku eksploziju poriva ka "onostranom" potkrepljenju slavljenja strane u kojoj su se zatekli. Dakle, (čini se da) postoji (i) tržišna logika u opozicijskom prilagođavanju crkvenom kalendaru, koja, makar manjim delom, računa i sa preobučenim paganima. Summa summarum: srpska je opozicija bolja od srpske vlasti tačno onoliko koliko je služenje tržišnom logikom u okolnostima krahiranja i tržišta i logike prihvatljivije od višegodišnje zloupotrebe, unižavanja i ubijanja sopstvenog populusa.
Što se tiče "preimenovanja" paganstva u hrišćanstvo, najtipičnijem primeru smo, mislim, prisustvovali tokom NATO napada. Opštenarodna upotreba targeta gdegde je prikazivana kao čin hrišćanskog žrtvovanja. Razume se da su takva "učitavanja" bila proizvoljna ili, čak, lukava: dok ljudi koji javno, usred bombardovanja, s papirnom metom na čelu transparentno stupaju na žrtvenik, dotle hrišćanska žrtva treba da bude diskretna i transcendirajuća. Uostalom, mimo mističkih stvari, bitno prateće "duhovno" svojstvo mnogoboštva i jeste (hiper)transparentnost, do neodoljive srodnosti sa iskonskim oblikom kiča. Otud je bilo prirodno i da, u vanrednom stanju, država sa jakim paganskim talogom za glavnog kulturnog komesara odabere upravo ljubičastokosu pevačicu narodne muzike: po toj logici, ironični ton u nekim - izjalovljenim - najavama njenog mogućnog ministrovanja stajao je jedino ukoliko ona nedovoljno reprezentuje kič!
Kao što različito poimaju žrtvovanje, hrišćani i pagani različito doživljavaju i pojam svetlosti. ("Mnogo je onih koji su tražili svetlost i istinu, ali sasvim napolju, gde je nije bilo" - sveti Augustin.) Između ostalog, poklonik hrišćanskog svetla koji iole poznaje Novi zavet ne vidi u sebi mnogo više od neznatnog Božijeg raba i grešnika. Dotle časnom paganinu, posebno u ratnim i drugim vanrednim uslovima, ne pada na pamet vlastita tmina: u svom viđenju međudejstva slovenskih bogova, darežljivo ju je namenio za ekspresno promišljanje suparničke strane - vascelo dejstvo dobrog boga, Beloboga, odražava se na njega, a protivnik je, eto, sasvim u moći Crnoboga. Iako i mnogobožački učitelji propovedaju da ne postoje apsolutno dobro i apsolutno zlo, u paganstvu teorija najčešće ne prevazilazi značaj ispostave za praksu. To se lepo nazire baš na primeru kulta žrtve, koji u narodnim verovanjima počiva na potrebi da se volja natprirodnih bića prikloni ljudskim željama i ciljevima. Prirodno je, onda, da se rečena praktička priroda paganstva posebno eksploatiše upravo u ratovima, kao kontekst u kom je na delu suvereni teror prakse. Ko je barem noć-dve tokom bombardovanja proboravio u kakvom patriotskom skloništu valjda je mogao da opazi kako se u pogon puštaju pre svega reakcije koje je najlakše iskazati (panika, pretvaranje emotivnog u fizičko), sve do bezbrižnosti spram mogućnosti nagle smrti... I sve to - u predahu od panike i dr. - u ovitku nadahnutog govora o pravednom ratu, maltene krstaškom (obaška - mada to ne može biti obaška - što su krstaški ratovi iznimni utoliko što su vođeni da bi bio oslobođen Hristov grob). U ratu, kao i u svakoj koncepciji "mi/oni", teorija služi jedino opravdavanju vlastitih postupaka koji se "omaknu" - od epskog, usmenjačkog "viška", preko panike i nekog ekstremnijeg postupka, do onih prekomernosti kakve su svojstvene ratištu. Po sličnoj formuli, u takvim se okolnostima i drugi objekti teorijskih nastojanja i njihovih bednih ishoda fluidno seljakaju od jednog do drugog registra promišljanja. Stoga je pogrešno što je preinformisanost prepoznata kao glavni orijentacioni problem u ovom ratu, ali i unutar mekšeg konteksta, recimo onog što pruža povod za zahuktavanje govora o poslednjim danima diktatora. Središnji problem promišljanja bez prostorne i vremenske distance leži zapravo u preobilju različitih teorijskih interpretacija - u "hiperpametovanju" u trenucima u kojima već samo ukazivanje na neizbežne paradokse predstavlja iritirajuću smetnju za fiktivno većinsko mišljenje.
U kontekstu lišenom društvenih konsenzusa, principu "pragmatičnost - iznad svega" teorija se pridružuje neosetnim instaliranjem crno-bele slike sveta, koja se svodi na svojevrsne analitičke krhotine. Evo kako je borbu protiv NATO, retroaktivno, po novinaru "Politike", nedavno interpretirao visoki funkcioner JUL-a: "Marković je kazao da smo srećni što smo, kao i pre pola veka, pobedili zlo, ali da smo nesrećni što smo ovoga puta u toj borbi na izvestan način bili usamljeni." A kada se služi rečenim crno-belim principom (kontrastne kategorije srećni/nesrećni; mi, usamljeni, protiv zla), pomenuti govornik ga, po pravilu, oplemeni izricanjem i poneke aluzije na vrhovne hrišćanske kategorije, kako u ovoj rečenici (starozavetna borba protiv zla) tako i drugde (npr.: "Pred našim društvom se nalazi zaista jedna korenita moralna i duhovna obnova...").
Pošto po rečenom pseudohrišćanskom, "crno-belom" svetlosnom obrascu u "usijanim" okolnostima posluju i državni mediji - a tako razmišlja i deo puka - logično je da nacionalnom vojskovođi i mirotvorcu, kao i njegovim sledbenicima, prija da vanredno stanje potraje i nakon rata. Ovako izgleda primer za poratno "mi/oni": "Dok mi obnavljamo, oni zvižde, dok mi gradimo, oni kamenicama lupaju, dok mi ulažemo napore da građani mirno dočekaju zimu, oni prizivaju građanski rat" (sveža izjava predsednika niškog odbora SPS-a). I, dok bi novozavetni odgovor na ovo bio: okrenuti i drugi obraz pred dlan zviždača-kameničara, naravno da će vlast radije posegnuti za pendrek-korekcijom starozavetne maksime "oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu". Iz svega pomenutog vidi se da ovaj sveti spis, zbog izvesne "krutoće", može da posluži paganima kao kopča za pozivanje na hrišćanstvo. Nije li se na nedavnom otvaranju obnovljene železničke stanice u Leskovcu, glavni govornik pozivao na "BIBLIJSKU odlučnost da se ubice sačekaju otvorenih očiju" etc.?
Paganstvo se, dakle, u srpskom političkom životu nahodi na svakom koraku: unutar "tržišne logike", otvoreno, ili sakriveno iza hrišćanstva. U svakom od ovih (pod)obrazaca - a naročito u poslednjem - šta god mnogobožac preduzeo, ubeđen je u uzvišenost svog delovanja. Tako su, npr, u komunističkom uređenju ljudi žrtvovani u kazamatima zarad utopijske sutrašnjice, a godine 1991/92. vođena je operacija toliko uzvišena da je nazivana i "rat za mir". Sada, pak: potpuno propadanje izgleda divotnije snabde li se oblandom odbrane poslednjeg bastiona hrišćanstva od masonske Evrope. Srodna uvijanja, zacelo, vazda su praćena priličnim begom od stvarnosti: hirovitost vojskovođe i njegovih sledbenika, oličena u nevoljnosti da se na ma koji način ukaže na opipljivo jeziv ishod državne politike, u saglasju je najpre sa pominjanim svođenjem teorije na analitičke krhotine, hirove u promišljanju kakav je i zatvaranje očiju pred neugodnim faktima. (Ovo je najočitije u programu državnih medija koji trenutno, više no ikad, u realnosti vide nepostojeći, slobodnoplutajući referent: ne bi čudilo da za urednika dnevnika RTS-a bude pozvan Žan Bodrijar, teoretičar simulirane stvarnosti.) Nesvesni glasnogovornik paganstva lišen je i mogućnosti da razmišlja u čistim, žanrovskim kategorijama. U toj tvrdnji - ako nije naivno izuzeti kriptičke interpretacije - leži i odgovor na pitanje kako je moguće da neko vodi rat koji će se okončati kompromisom rđavijim od onog koji mu je prethodno nuđen za okruglim stolom, plus ljudske žrtve i žešća materijalna šteta.
Sklonost ka ritualima, kao sastavni deo čovekove ličnosti, može se kultivisati zbirom verskih - ili građanskih - konvencija, ali ta obrednost može da bude i paganski gruba. Pošto mnogi vidovi protestantske crkve insistiraju na nesabornosti, problem srodnosti između mnogoboštva i ritualizma na Zapadu se rešava njihovim sračunatim transsupstancijalizovanjem u savremene oblike života, npr. u procesu tehnologizacije. Odista, kao što možemo izricati narodne poslovice čiji su tvorci izbrisani iz monumentne istorijske sveske, tako možemo i na internetu naći instant-hitične tvorevine čiji autori takođe ostaju anonimni; u raznim svetlosnim efektima možemo prepoznati novi vid paganskog solarnog kulta; osim što se iscrpljuje na sahranama, obrednost se kanališe i u, npr., video-spotovima... Ali i u ritualnom, kompjuterskom odašiljanju bombi. Razume se da je virtuelni, neokontekstualizovani vid paganstva daleko podnošljiviji od onog primalnog, i tako je sve dok se ne stigne do rata. Zapadnjački model može da sagleda sopstveno paganstvo (zato je i neopaganski) no, kada odašilje bombe, Zapadna alijansa samo simulira kritičko samosagledavanje: onaj ko se iz bilo kog razloga odlučuje na napad isuviše je paganski rešen, a ta apriornost sprečava da analiza bude zaokružena i nepristrasna. S druge strane, ni u mirovnim uslovima čovek koji je bliži izvornom paganstvu ne može izmešteno da sagleda sebe - da, hrišćanski sročeno, propita i okaje sopstvenu oholost. Naš vojskovođa će se radije uvrediti pri pomisli da je do nacionalnog gubitka došlo ponajviše njegovom nerazumnošću, nego što će o tome govoriti.
Kao pozitivna protivteža paganstvu i njegovim izvedenicama odista bi mogao da preostane jedino govor o hrišćanstvu, no izvan kompenzacionih motiva i govora o prevrtljivim crkvenim činovnicima, "agresivnim vernicima" i onesvešćenim narodima - izvan svih zloupotreba. Međutim, tvrdeći to, suočavamo se sa priličnim realpolitičkim problemom. Kao što se moglo videti, nije teško detektovati (neo)pagane i njihove raznovrsne učinke. Problem je, kao što je uvek i bio, što unutar pomenutih i sličnih zbivanja - osim časnih izuzetaka - uglavnom ne možemo da vidimo hrišćane. U većini onih koje razne strukture prikazuju kao hrišćane, ili koji se sami kao takvi predstavljaju, valja - više ili manje - prepoznati, najčešće, glasnogovornike paganstva.
Igor Marojević
