Pinočeov zločin... i kazna?

Mreža za satrape

U svetu traje živahna rasprava - šta raditi sa svrgnutim diktatorima, odgovornim za brojne zločine? Čuveni peruanski pisac Mario Vargas Ljosa ima svoje argumente ZA suđenje...

Ne samo milioni onih koji su širom sveta bili proganjani zbog svojih ubeđenja, već i svi koji ne prihvataju da demokratski običaji i kultura budu ekskluzivni delokrug nekoliko odabranih zemalja treba da pozdrave napore koji se ulažu u Španiji i Britaniji da se general Augusto Pinoče izvede pred sud zbog kršenja ljudskih prava u Čileu. Ima i onih koji kritikuju odluku Španije da mu sudi, kao i to što Britanija sarađuje oko izručenja. Ali njihovi argumenti ne drže se pri ozbiljnom ispitivanju.

Neki kritičari se, recimo, plaše da bi izvođenje generala Pinočea pred sud ugrozilo čileansku tranziciju ka demokratiji i da bi moglo da izazove još jedan vojni udar. Ali sukob između njegovih pristalica i neprijatelja u samom Čileu samo je konflikt radikalnih manjina. Veći deo čileanskog stanovništva prati njegov slučaj sa rastućom nezainteresovanošću, a dva glavna kandidata u tekućoj trci za mesto predsednika su se, kako izgleda, prećutno sporazumeli da o tome ne raspravljaju. U isto vreme čileanski sudovi vode postupke protiv oficira koji su služili u Pinočeovoj vladi.

Drugi kažu da ovaj proces narušava suverenitet Čilea. Ali zašto bi pravda bila izuzeta iz opšteg trenda globalizacije koja je dovela do toga da države-nacije iz devetnaestog veka danas postanu zavisne jedne od drugih na polju nauke i tehnologije, trgovine i kulture? Niko se ne buni kada se obični kriminalci, teroristi i trgovci drogom izvedu pred lice pravde van svojih zemalja.

Značaj Pinočeovog slučaja upravo je u poruci da banalni diktatori koji zlostavljaju svoje građane i pljačkaju nacionalno blago ne mogu da pobegnu van domašaja pravde.

Neki su isto tako dokazivali da će ovaj slučaj, umesto da služi kao upozorenje budućim diktatorima, samo upozoriti postojeće diktatore da se drže još čvršće. Oni koji u to veruju verovatno misle da diktatori jednog lepog dana jednostavno odu sa vlasti zato što iznenada postanu ili dobri ili demokrate. Ali diktatori ne odlaze dobrovoljno. Ako bi se sada prekinuo proces protiv Pinočea, Sadam Husein, Fidel Kastro i Moamer el Gadafi ne bi zbog toga skratili svoje vladavine.

Najsnažniji argument protiv vođenja ovog postupka jeste da on predstavlja selektivnu pravdu. Međunarodno oduševljenje ovim procesom moguće je samo zato što mediji, intelektualci i političari primenjuju dvostruke aršine prema diktatorima. Zašto levičarski diktatori nisu prezreni isto kao i desničarski? Da li je general Pinoče tokom 17 svoje godina vladavine bio manje surov ili manje krvoločan nego Fidel Kastro tokom četrdesetogodišnje vladavine na Kubi? Iako su im ideologije potpuno različite, obojica su odgovorni za veliki broj slučajeva kršenja ljudskih prava. Pa ipak, nijedna vlada nije ustala u odbranu generala Pinočea, dok se samo šačica usudila da nazove gospodina Kastra pravim imenom: krvavim, banalnim diktatorom.

Štaviše, za vreme ovogodišnje iberoameričke konferencije, koja će se održati kasnije ovog meseca, oko 20 predsednika i premijera zemalja sa španskog i portugalskog govornog područja otputovaće u Havanu da bi uključili ovu odvratnu ličnost u grotesknu političku predstavu. Oni će dati legitimitet gospodinu Kastru pošto potpiše - bez imalo stida i nelagodnosti - još jedan manifest o slobodi i poštovanju zakona kao najadekvatnijim okosnicama za razvoj Latinske Amerike.

Takav dvostruki aršin - ili moralna embolija, da citiram francuskog filozofa Žan-Fransoa Revela - sramotan je, naročito kada dolazi od cinika koji sebe nazivaju demokratama ili, još gore, "progresivnim" političarima.

Ali trgovati sramotnošću dvostrukog aršina radi potpunog opraštanja generalu Pinočeu bilo bi isto kao predložiti da odustanemo od traženja pravde uopšte, jer su aršini pravde relativni i delimični. Takav apsolutizam ne bi bio u skladu sa svakodnevnom društvenom stvarnošću. U pravnom smislu uvek će biti mnogo bolje da ubica bude izveden na sud i osuđen nego da ne bude, iako se može desiti da druge ubice izbegnu kaznu. Istu logiku bi trebalo primeniti na zločine kršenja ljudskih prava.

Pinočeov slučaj uliva nadu sa svih stanovišta - moralnog, političkog i pravnog. On otvara vrata tako da drugi diktatori, bez obzira na ideologiju, mogu da budu gonjeni i osuđeni za svoje zločine. I što je još važnije, on omogućuje da konkretan broj žrtava mučenja, ubistava, zatvaranja i pljačke dobije pravednu, mada zakasnelu nadoknadu.

Malo je važno to što je bilo potrebno da jedan desničarski diktator prvi padne u mrežu za koju se nadamo da će, jednom, ugostiti mnoge okrivljene satrape. Pravda je zaista zadovoljena na divan način. Ali sada je na onima koji uistinu veruju u demokratiju i koji se istinski bore za slobodu i poštovanje zakona da osiguraju da ono što se dogodilo sa generalom Pinočeom postane pravilo, a ne izuzetak.