Bitka za đinđuve

Monarhistička nostalgija aktuelnom režimu odgovara, jer je za njega potpuno bezopasna

Kako god okreneš, "na ovim prostorima" je teško, gotovo nemoguće pobeći od priče o diktatorima. Ko o čemu - Englezi o vremenu, kurve o poštenju, vojska o skraćenju, a Srbi, Hrvati i njima slični oblici života (ako ima sličnih) o svojim omiljenim tiranima i samodršcima. Sada se, eto, u susednoj i prijateljskoj državi Hrvatskoj digla velika prašina oko novog filma popularnog mladog reditelja Vinka Brešana "Maršal". Još od prvih najava filma, "državotvorni" hadezeovski komentatori rogušili su se na ideju da se o Drugu Titu i njegovom vremenu progovori drugačije, mimo klišea nove podobnosti. Državna televizija je, na osnovu ugovora s distributerom, pred premijeru prikazivala najavne spotove i foršpane, a onda naprasno odustala (nešto poput afere oko Dragojevićevih "Rana"), i ispostavilo se da je sve - od fabule, replika glumaca i celog "konteksta" filma - krajnje sporno. Ipak, premijera je održana, a na njoj je bilo čak i pevanja "Druže Tito mi ti se kunemo", dok je Vinko Brešan publiku pozdravio - partizanskim pozdravom...

Na prvi pogled, moglo bi se reći da bi se cela stvar mnogo dopala, recimo, drugarici Miri Marković ili onom učizmljenom reditelju pozorišnih spektakala koji je pod stare dane postao statista u jednom dugometražnom srpskom real life hororu. Ali, sa simbolima treba oprezno, jer se i njihov značenjski predznak menja u zavisnosti od društvenog konteksta u kojem se određeni simbol "ukazuje". Ovde dolazimo do tačke u kojoj se razilaze srpski i hrvatski dominantni ideološki poredak, oba s primetnom težnjom da monopolizuju nacionalni simbolički prostor, da podjarme reči i slike i svedu ih na Jedinu Moguću Dimenziju, da re-konstruišu (čak i retroaktivno!) po svojoj meri oficijelni vrednosni poredak, a da ono što ostane izvan njihovog obzorja proglase za "otpadničko". Hoće se reći ovo: kada u današnjoj Hrvatskoj Vinko Brešan pozdravlja po "partizanski" ili kada večiti pulski pankeri "KUD Idijoti" pevaju Bandiera rossa ili stavljaju zvezdu petokraku na omot svog albuma, onda je to subverzivno utoliko što em ide uz nos radikalno desničarskoj ideologiji vladajuće stranke, em uspostavlja kakvu-takvu (od)branu protiv nametnutog, ideološkim himerama inspirisanog diskontinuiteta, koji je raspolutio živote ljudi u Hrvatskoj: vladajuća ideologija ih, naime, agresivno i besprizivno uverava da je sve u čemu su živeli do 1990. bio crni tutumrak komunizma i Jugoslavije u kojoj je "hrvatski narod stenjao pod srpskom čizmom" (valjda opankom?!). Uopšte, od početka devedesetih svako "levičarsko" javno istupanje, svaka autodefinicija nekog "javnog subjekta" (pojedinca ili grupe ljudi, institucije, stranke...) kao dela bilo kakve "levice" predstavlja zvečeći šamar društvenom moralu. Ovome nasuprot, u srpskom kontekstu, "levo" i "levica", sa sve rekvizitarijem raznih simbola-strašila poput narečene petokrake zvezde (koju alpinisti onomad svečano detroniraše sa kupole Skupštine Beograda, u jednom od najjačih simboličkih gestova u novijoj istoriji srpske politike), kao i sa pozivanjem na "partizanske tekovine", jesu u osnovi "desni", tj. "konzervativni" simboli, obeležja poželjnosti statusa quo, amblemi kojima se establišment kiti u nameri da naglasi kontinuitet vlasti, kontinuitet naših života, postojanost simboličkog poretka u jedinoj zemlji u kojoj se Berlinski zid još dobro drži (sa sve reinkarnacijama drugova Honekera i Živkova, na koje mi upadljivo liče notorni potpredsednici srpske vlade...). Što bi rekla drugarica Marković - vlast je krvlju stečena (u "revoluciji") i samo krvlju može biti izgubljena.

Ako se Hrvati, vraćajući se u vreme pre sadašnje vlasti, mašaju za vreme Tita i komunizma, Srbi moraju - zbog spominjanog simboličkog i stvarnog višedecenijskog kontinuiteta vlasti - da posegnu dublje u prošlost: sve do monarhije. Problem je samo u tome što, za razliku od Hrvata koji se s Titom samo zezaju, ovde mnogi s re-vaspostavljanjem monarhije misle sasvim ozbiljno. Pošto su onako celomudreno zagledani u Virove Istorije, operetska priroda i groteskna dimenzija celog "restauratorskog" poduhvata im, naravno, potpuno izmiče. Utoliko i monarhistička nostalgija aktuelnom režimu odgovara, jer je za njega potpuno bezopasna: mogućnost da Srbija ponovo bude kraljevina jedva da je nešto veća od šansi da Tovariš Tito ustane iz groba, otrese prašinu s maršalske uniforme i podvikne: Majku vam Božiju! Monarhija je, naime, stvar kontinuiteta: kad se on jednom naruši - koliko god "nelegitimno", "nasilno" etc. - povratka nazad nema. Što je još važnije, traćenje vremena i energije oko monarhizma produžava život sadašnjem režimu jer je njegovo "republikanstvo", koliko god bilo sumnjivog kvaliteta, simbolički superiorno, što se ovde olako previđa: sve evropske države ionako su republike, čak i one (naročito one!) koje se zovu kraljevinama. Samo su tamo, po severnoj Evropi, ljudi previše fini da bi sekirali bivšeg Kralja, pa ga puštaju da ostane u dvoru, u kemp-imitaciji života svojih dalekih predaka. Jer, kralj koji ne vlada - nije ništa (a najmanje nekakav državni "kućedomaćin" kako to zamišlja ovdašnja prazilučka pamet). Samo smešni čikica kojem bogata društva plaćaju pozamašnu apanažu da sedi mirno i ne dira ništa, pošto je "porodično" priglup, i da svog najstarijeg sina - sada već pravog malog degenerika - uči da nasledi "dostojanstveno" batlersko držanje dvorskog pauna.

Na šta, dakle, simbolički "referira" onaj na-prvi-pogled-prepoznatljivi akt otpora jednom ili drugom režimu? Na "nemoguće", "neostvarive" retro-simbole. U Hrvatskoj je ta stvar jasna: nikome od "titologa", jugonostalgičara, ovakvih ili onakvih levičara ne pada na pamet da restaurira komunizam, odnosno tito-kardeljevski "socijalizam s ljudskim likom": simboli iz "levog" imaginarijuma prisutni su na sceni samo zato da nerviraju HDZ-ove kerbere i neoustaške fanatike. Povratak Hrvatske u "normalu" biće, dakle, relativno kratak i bezbolan, utoliko što joj - sa Autokratom na odlasku - i ne preostaje ništa drugo nego da se postepeno transformiše u prozaičnu demokratsku državu, oslobođenu vladavine "levih" ili "desnih" mesija: prosto, sve retro-fiksacije su iživljene, ostao je samo "kraj istorije", ona utopijska Fukujamina građansko-liberalna Večnost. Ovde će biti mnogo većih problema, koji nikako nisu samo stvar preganjanja oko simbola: ovde se još vodi bitka oko bezvrednih đinđuva iz II svetskog rata, te oko Druga Tita i Kralja Pere, što će reći da su svi dominantni akteri političke scene rešeni da Srbiji ne dopuste da odraste i utekne iz nesrećnog XX veka.