Nenad Prokić

Dve Alise u zemlji čuda

Matija Bećković i dalje pasionirano igra svoj jezički rulet

Više od pola godine je prošlo od kada deo nekadašnje srpske teritorije, opšte poznat pod imenom Kosovo, nije više pod jurisdikcijom Beograda. Padao je sneg u Surčinu. Bio je decembar 1999. godine. Moji koraci odzvanjali su praznom aerodromskom zgradom. U sumrak, kroz staklo, videli su se snegom zasuti automobili. Širila se dosada bezljudnog prostora. Kupio sam gomilu novina i seo u neudobnu plastičnu stolicu, očekujući zakasnelo ukrcavanje u avion koji bi trebalo da poleti prema Tivtu, gradiću na moru sa aerodromom bez opreme za noćno sletanje, gradiću koji takođe više nije pod jurisdikcijom Beograda, ali je još uvek jedna od retkih destinacija na koje se iz Beograda može leteti.

U najtiražnijem dnevniku Amfilohije Radović me obaveštava putem retoričko-pesničkog naslova da ćemo izgubiti Kosovo (futur?!) ako ga izgubimo u nama. U drugim novinama, Vilijem Koen izjavljuje na prvoj strani da će američke trupe neograničeno ostati na Kosovu. Novinar koji je intervjuisao Amfilohija Radovića evocira na početku onaj sudbonosni minut uoči ćeranja, što asocira više na pesnika nego na popa, ali zabune ipak nema: reč je o istoj onoj "krvi koja nas preteče i sama krene u smutnom vremenu". Promiču pasusi u kazivanju o onom što zaslužuje da se prećuti i ćutanju o onome što je nužno kazivati, da se i ja poslužim retorikom. Lete redovi koji kao da hoće da čoveku postave glavu ovce, tako da može blejati molitvice. Odjednom je bezbožnik, bogoodstupnik, izgubio bitku sam. Nije bilo saučesnika, nije bilo onih koji su ga blagosiljali, nije bilo onih koji su mu nosili slike, nije bilo pasivnosti i apatije u podaništvu, kao ni patrijarha ove godine na proslavi 29. novembra, praznika jedne bivše zemlje. Nismo, dakle, mi izgubili. On je izgubio. Krivi su oni koji su mislili na debelo crevo, a "Kosovo nije debelo crevo, Kosovo je nešto sasvim drugo"!

Od mitropolita niti reči o tome kako se crkva ponašala u smutnom vremenu, još manje o tome kako i danas, posle apsolutnog debakla, tek mali deo crkvenih dostojanstvenika nalazi snagu da vlast u Srbiji okarakteriše jasnim i neizbežnim rečima. Važnije je izraziti zahvalnost svakom priložniku, i bivšem predsedniku Bulatoviću i sadašnjem Đukanoviću. Caru carevo, a Bogu božje. Čak se našlo mesta i za apel o povratku sekvestrirane crkvene imovine u Crnoj Gori, ali ni reči o žrtvama i sa jedne i sa druge strane, o ljudima koji su uhapšeni samo zato što u njihovim srcima još uvek kuca sloboda, niti pasusa o neprirodnim delima, o smrtima, o planovima koji su propali i ponovo se srušili na glavu pronalazača.

Pa šta vam onda preostaje nego da se zapitate da li je uopšte mogućno otrežnjenje u jednoj epohi koja ne može biti uzdrmana čak ni od sopstvenog sloma, koja ne oseća greh, ali raspolaže dovoljnim stepenom samoodržanja da može zapušiti uši kako ne bi čula eho sopstvenih herojskih melodija, koje će, međutim, ako ustreba ponovo hitro naštimovati. Posilni će biti mrtvi ili će ćutati. Ostali se neće sećati. Biće to seme nekog budućeg, dalekog uzbuđenja. Opet će se promoliti iz starog melosa jedno lice celog naroda, ono odvratno i ucveljeno lice patnika. I već šest stotina godina bez ijedne nove misli.

Novine ukidaju distinkciju između privatnog i javnog. U nekakvoj privatno-javnoj brbljivosti, na ivici vrtoglave besmislice, čovek izgovori greške, a novinar ih još dodatno priloži na najneverovatnijim mestima. Uprkos svemu, neka demonska samorefleksija ne dozvoljava da se izbegne pravo stanovište. Od njega nas ponekad spasava zaboravnost. Ali, ja moram da poželim onome koji se još koleba da na počinak ode sa morom i da ga bar prođe volja da svojim žrtvama propoveda moral i da na njihov račun pravi viceve.

Da ne postoji nikakvo idealističko već samo materijalističko oslobođenje od mita, podsetio me intervju u drugim novinama. Matija Bećković i dalje pasionirano igra svoj jezički rulet. Praznik bivše zemlje, ujedno i pesnikov rođendan, u takvom ruletu: "Ne slave one republike koje su toga dana nastale, nego jedino Srbija koja je nestala. Zar to nije originalno". Ali, mi ipak originalno proslavljamo taj praznik zbog onog jednog predsednika kojeg je Matija Bećković sreo. Da nije njega, ne bi bilo ni praznika.

U daljem tekstu saznajem da je "monarhija jedini izlaz za sve i da je za monarhiju ceo narod". Na osnovu kojeg referenduma, na osnovu kojeg demokratskog izjašnjavanja? Onda opet jezički rulet: "Stranke sa dva posto pristalica nisu za monarhiju zato što monarhiju podržava samo osamnaest procenata biračkog tela". Bez obzira na partije, ipak, osamnaest procenata još ne dokazuje, osim u matematici ruleta, da je narod za monarhiju.

Moje iskustvo s rečima je indijansko, dakle reč je kao strela: nikada se ne vraća. Ni zaboravnost u toj samorefleksiji ne može baš uvek biti od pomoći. Setite se Krausa: izgovorena, nijedna reč se više ne može osloboditi pečata društva. Čak ni u zemlji u kojoj niko nikoga ne sluša i ne zarezuje, ni pop ni pesnik ne mogu očekivati drugačiji rezultat svojih propovedi i pesama. Pa, ako je taj rezultat neviđeni pad, preostaje samo da priznamo činjenično stanje, sa svim uzrocima i posledicama. I što pre to obavimo, utoliko bolje i za monarhiju i za republiku, i za popa i za pesnika, i za ceo jedan narod.