Biljana Srbljanović

Ćeranje do Stambola

Izgleda da je ratniku ipak najlakše. On je za svoju doslednost, svoju nepokolebljivost u izvršavanju zločina, zaradio stan i hranu, od sad pa dok ga svi ne zaborave. Pa sad, iza rešetaka luksuznog zatvora, može da se plazi u nebo i hvata za mošnice, u inat svima, koliko mu volja

Ima neki lik, u delu Matije Bećkovića, koji je, koliko sam shvatila, mnogo opasan ratnik. Taj je umeo da se u "ćeranju" tako zanese da je "za muvom stigao do Stambola, i toliko je taj dan ćerao, mjesec dana se vraćao, a istu pišaću je odnio i donio". Ova mudrošću pregnantna rečenica, još kada se s darom kaziva, može da zavede slušaoca. Naivna publika, takva kakva jeste, koja dosađuje u svemu tražeći neki smisao i neku večnu tačnost, od ove poetske istine može pomisliti da je autobiografska, da je umesto o narečenom ratniku reč o samom autoru, da je onaj što se bez prestanka "ćera" po vrletima zapravo pesnikov alter-ego, da je stih tako istinit da bi se piscu mogao, u budućem apdejtovanom izdanju informatora "Ko je ko u Srbiji (bez Kosova)", zabeležiti kao podatak za rubriku "zanimanje", i to od reči do reči, baš tako kako je kazivano, sa sve podatkom o "istoj pišaći" koja se već godinama šeta od i do raznih ratišta.

Ima takođe i jedna, istina neretka mudrost Amfilohija Radovića, koja govori o ljudima koji su zbog poslednjeg klanja napustili Kosovo. Ona kazuje da se "geografski gledano umanjio broj našeg naroda na Kosovu" ali to u stvari nije ni važno, jer nekako to i nisu bili kvalitetni ljudi, čim su svetu zemlju, kako Vladika mudro zaključuje, napustili "da bi napunili svoje debelo crevo", ali sve to srećom nikako neće uticati na pravno-političko gledište na stvari, u kome je Kosovo i dalje suvereno naše. Koliko je tačna mudrost zlatoustog duhovnika govori i vest o četvorici izbeglica sa svete zemlje koji su se u potrazi za punivom za creva, u prestonici srpskoj a na našu sramotu, smrzli do smrti u noći od srede na četvrtak, a na minus sedamnaest ovozemaljske temperature. Tražili su grešnici način da prežive i to im nije pošlo za rukom, a nije ni trebalo, pop smatra, jer zašto su uopšte i odlazili odande. A, da. Da dodam još nešto, a u korist svešteničke oratorske prakse, nesrećnici nisu čak ni bili Srbi, nego Cigani. Da se zna.

Ima zatim jedno zapanjujuće dosledno ponašanje jednog srpskog ratnika, Gorana Jelisića, osuđenog za dokazano ubistvo najmanje trinaestoro ljudi, koji, suočen sa presudom Haškog tribunala od četrdeset godina zatvora, nije pokazao nikakvo kajanje za sopstvene postupke. Očevici Jelisićevog "ratovanja" tvrde da je svojom rukom, a metkom u potiljak, posle praktikovanja teške torture, pobio mnogo više ljudi, čak oko stotinu, ali za presudu je bilo dovoljno i ovo što je dokazano. Ni za koga, ni za šta, čak ni prema samom sebi Jelisić nije iskazao žalost. Ostao je uporan u svojim postupcima i uverenjima.

Ova tri čoveka nemaju mnogo toga istog. Na prvi pogled jedini zajednički imenitelj im je - da su Srbi, te da ih sve rane njina roda bole. Zatim i da su praktičari najsvetijih srpskih zanimanja - dakle: pesnik, pop i ratnik (ne nužno tim redom). Naposletku i to da su, uporno, do kraja i dalje, u svim paralelnim svetovima u kojima obitavaju - dosledni jedino sami sebi. A to je ključna osobina pravovernih Srba, biti uporan, dosledan sebi, a u inat svima, čitavom svetu, pa i šire; pokazati šipak, srednji prst na obe ruke, isplaziti jezik, namignuti tri put, duvati u prste, smejati u brk ili ispod njega, pokazati šuplje zube, i ne odstupiti ni korak! Ni korak nazad od sopstvene gluposti, sopstvene kobne greške, pogrešne procene, loše sklepanog stiha, brzoplete podrške, panične hrabrosti, samo juriš, nikako: stoj, povlačenje!, samouviđanje i kajanje sasvim je isključeno. Nije važno šta se govori, koliko je to pogrešno, nemoralno, čak elementarno glupo, važno je da se od toga ne odstupi, ni po cenu traćenja života, osobito tuđih, u ime svog sopstvenog ja-pa-ja-rezona doslednosti samome sebi. A biti tako sebi veran težak je posao. Jer, osim što je dosadan, nailazi i na prepreke. Ne znam da li znate, ali svet se neumitno menja, kugla se vrti i, mada mnogi od nas mogu misliti da je zemlja ravna ploča koju drže slonovi, to je ipak, iako lepo kazano - sasvim i neopozivo netačno. I sad ostani ti dosledan sebi, svojim rečima i neka ih ti na grob urežu, ali do tada živi ti, prijatelju, u kontekstu neprestanih promena, okretanja ćurka naopako, opet i opet, a teraj jednu istu pesmu, jednu istu priču, propoved i rat.

Vladiki prvom nije sasvim lako, jer pripada crkvi koja je jasno i bez svake sumnje dala podršku rađanju Vođe, onoga za koga sada sa iznenađenjem tvrde da je nekrst, uz to i trapav ratnik, koji u ratovima ume samo da gubi. Kako da bude dosledan sebi i svojim mislima kada vidi da se njegova, nimalo bogougodna ambicija o stvaranju Novog Srpskog Poretka konačno ruši nakon desetogodišnjeg ropca?

Pesniku je još mnogo teže jer on, kao misaoni tip, uz to i adikt o sopstvenim stilskim figurama, grleno deklamovanih, iz glave, napamet, a ne da se čita sa papira, kako da sada on, čak i zaslađeno, proguta ono što je kazivao? Kako kada je mišljenje mnogo puta menjao, jer prilike su se obrtale kao golub prevrtač, i nije važno što niko o tome ne vodi računa, ipak sa samim sobom, nekako - neprijatno mu je. Kako ostati tako dugo dosledan sebi i svojoj nedoslednosti, kako biserne vence ispevati na sve te kontradiktorne teme, pa kad te posle neko nešto pita, što si rekao "ovo i ono" i šta si mislio "tim i tim", ostaje ti samo da se ljutiš i brecaš na nepristojnost ljubopitljivog.

Šta dakle da rade popovi i pesnici, čemu da se okrenu, kako da se odreknu sebe i sopstvenih misli? Kako da priznaju da je ono isto Kosovo "rana neprebolna", sada, dakle upravo sada, u simple present tense-u IZGUBLJENO i da ga nije izgubio sam onaj nekrst iz belog dvora nego svi oni zajedno, za ruke, pa na o-ruk, svojim mislima, delanjima, inflacijom epiteta, svojim blagosiljanjem ratnika i ratovanja, svojim ćutanjem i žmurenjem pred našim zločinima, svojim kukumakanjem, lelemuđevinom, svojim Srbija-nije-prag-Vašingtona-ali-je-zato-otirač-Moskve poetikama, čitalačkim časovima, širenjem pandemije duhovnog astigmatizma od koje stanovništvo neopozivo boluje i koji im muti pogled na same sebe, svoje postupke, misli i dela, a koje, evo sada, i debelo, plaćamo svi.

Nije ni popu ni pesniku lako, ostala obojica skraćenih rukava, pop bez crkvene imovine, koje će uskoro moći posećivati samo sa viziranim pasošima, a pesnik bez stana i položaja, sam na ledini, sa svojim rečima koje odjekuju nad njim.