Sportska hala u Novom Beogradu

Uštrojeno oplođavanje

Sportska hala na Novom Beogradu odavno bi bila izgrađena da gradske vlasti Beograda početkom 90-ih nisu poslale u SAD na "oplođavanje" pare koje su bile namenski dobijene za dvoranu. Milioni su i dalje u Americi, suma je u međuvremenu sa urednim kamatama premašila 25 miliona dolara, ali niko ne zna kada će se, da li će se i u kom iznosu pare vratiti gradu

Da nije bilo poslednjeg rata, odnosno bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a, novobeogradska sportska hala bila bi, makar i "carskim rezom", porođena za Svetsko prvenstvo u stonom tenisu koje je od 26. aprila trebalo da se održi u Beogradu. Dvorana je stavljena pod krov i osposobljena da primi 4000-5000 gledalaca, doduše bez grejanja i klima uređaja, ali ne sitničarimo - napredak u odnosu na vreme kada su pobodeni stubovi podsećali da tu nešto treba da se gradi više je nego vidan.

Nema sumnje da će hala jednog dana biti završena, ali je isto tako jasno da bi bila odavno gotova - uprkos sankcijama i svim nedaćama koje su nas snašle - da gradske vlasti Beograda početkom 90-ih dobijene pare za izgradnju hale nisu poslale, kako je tada rečeno, na "oplođavanje" u SAD.

HOLBRUK NEMOĆAN: Hala je trebalo da bude gotova za Svetsko prvenstvo u košarci 1994, koje je FIBA 1989. dodelila Beogradu. Beograd je obezbedio pare za dvoranu čija je vrednost procenjena na 20 miliona dolara preko saveznih organa, ali gradski oci su procenili da tih 20 miliona (po nekim informacijama 22) treba "obrnuti" pre nego što se ulože u izgradnju dvorane... Obrću se i danas, blokirane u njujorškoj filijali Jugobanke, a Nebojša Čović, bivši gradonačelnik Beograda i bivši predsednik Košarkaškog saveza Jugoslavije, dakle čovek koji je po dvostrukoj osnovi upućen u problematiku, kaže za "Vreme":

- Ja sam ceo svoj mandat na čelu grada utrošio pokušavajući da vratim te pare ali, uprkos najvećim naporima, nisam uspeo. Išao sam čak do predsednika Miloševića lično i tražio njegovu pomoć, razgovarao sam i Ričardom Holbrukom, koji je u nekoliko navrata obećavao da će pomoći, ali na kraju ništa nismo uradili. Jednom smo, preko nekih silnih veza u Londonu, bili nadomak deblokade ali su Amerikanci u poslednji čas stopirali operaciju.

Čović objašnjava i zašto:

- Rekli su da pare nisu samo naše, da moraju ući u deobni bilans, zajedno sa ostalom "stečajnom masom" bivše SFRJ, zato što je Beograd pare dobio od Vojske, a ona je tada bila savezna to jest zajednička...

Na direktno pitanje ko je odlučio da se pare proslede u Ameriku, Čović bez razmišljanja kaže:

- Na čelu grada su u to vreme bili Milorad Unković i Zlatan Peručić.

Izvori "Vremena" navode da je jedan od glavnih zagovornika plasiranja novca na američko tržište bio tadašnji gradski sekretar za finansije Bora Milačić, iako je u konzorcijumu građevinskih firmi na čelu sa "Energoprojektom" bilo i protivnika te ideje. Vremena su već bila politički nestabilna i nije bila potrebna prevelika politička mudrost da se SAD proglase "zonom rizika" za takvu vrstu poslova. Uvođenje sankcija blokiralo je širom sveta mnogo više od ovih dvadesetak miliona dolara, ali u celoj stvari najviše iritira činjenica da su te pare poslate odavde tamo a da veliki biznismeni koji su o tome odlučili nisu na vreme shvatili opasnost i na vreme, dok se moglo, vratili novac.

Bilo kako bilo, pare su preko Beobanke krenule ka Grčkoj preko firme "Market Union", a odatle stigle do njujorške ekspoziture Jugobanke. Stoje blokirane i vuku kamatu, u Beograd stižu redovne informacije o kamati, suma je narasla na preko 25 miliona dolara, ali sudbina tih nemalih para, čak i kad jednog dana budu ukinute sankcije, krajnje je neizvesna jer će vrhovni sudija opet biti Amerikanci.

Problem povratka tih para nije ostao samo na političkom terenu. Predsednik Jugoslovenskog olimpijskog komiteta Dragan Kićanović pisao je predsedniku MOK-a Huanu Antoniju Samaranu, i sa njim lično razgovarao o tome moleći za pomoć pošto su u pitanju pare za sportski objekat, ali ni taj pokušaj nije doneo uspeh.

OBEŠTEĆENJE U TAJNOSTI: U poređenju sa 20 ili 22 miliona dolara, suma od 200.000 je praktično zanemarljiva, ali ipak valja registrovati da su organizatori nesuđenog Svetskog šampionata uspeli da je uteraju u svoju kasu. Zanimljivo je da je taj detalj domaćoj javnosti ostao nepoznat, a i mnogi koje je "Vreme" pitalo za te pare ili ništa nisu znali o njima ili su "nešto načuli" ali nisu bili sigurni "o čemu se radi"... Prilikom nedavnog intervjua za jednu radio stanicu iz Barselone, generalni sekretar FIBA-e Bora Stanković, na pitanje da li FIBA ima neku moralnu ili materijalnu obavezu prema Beogradu zbog oduzimanja šampionata sveta 1994, kategorički je rekao:

- Ne. Beograd je izgubio prvenstvo zbog međunarodnih sankcija a mi smo sa naše strane obeštetili Organizacioni komitet sa 200.000 dolara...

Rade Petrović, generalni sekretar KSJ u to vreme, potvrđuje priču o 200.000 dolara, ali negira da je KSJ imao bilo kakve veze sa tim:

- Savez u tome nije učestvovao, niti je išta o tome znao. Ja sam prvi put čuo za postojanje tih para lično od Bore Stankovića, kada smo u proleće 1995. išli u Atinu da ga molimo da nam pomogne oko naknadnog kvalifikacionog turnira za Evropsko prvenstvo u Atini.

Prema Petrovićevim saznanjima, 50.000 dolara pripalo je Agenciji Crvene zvezde koja je vodila marketinšku kampanju šampionata, a ostatak je otišao građevinskim firmama koje su radile halu.

Nebojša Čović potvrđuje da KSJ nije imao nikakve veze sa tim parama, ali dodaje i sledeće:

- KSJ nije imao mnogo veze ni sa samim šampionatom jer je od prvog dana bio isključan i krajnje marginalizovan. U svemu se pojavljuje grad Beograd kao partner FIBA-e.

Čović takođe kategorički tvrdi da ni Grad Beograd nije video ni jedan jedini dolar od tih para, niti o njima - što se grada tiče - postoji bilo kakav trag.

Tih 200.000 dolara stiglo je u Beograd u kešu, doneo ih je inženjer Branislav Jerotic, tadašnji direktor Limeksa, jednog od građevinskih preduzeća koje su činile konzorcijum za izgradnju hale. Jerotić je danas generalni konzul SRJ u Šangaju.

Miketa Đurić, jedan od direktora "Energoprojekta", koji je sa gradom suvlasnik hale u odnosu 49-51 odsto, potvrđuje priču o prijemu i raspodeli 200.000 dolara:

- Tačno je, gospodin Jerotić je doneo te pare, a Organizacioni komitet je odlučio da 150.000 dobijemo mi na ime naših troškova, 30.000 dolara je otišlo Agenciji Crvena zvezda, a 20.000 za Beogradski maraton. O tome postoji uredna dokumentacija.

Malu tajanstvenost oko tih para Đurić objašnjava činjenicom da su dobijene u vreme sankcija i da zbog FIBA-e, koja je pokazala dobru volju, nije bilo dobro da se o tome mnogo priča. Drugačiji transfer osim u kešu nije ni mogao biti ostvaren zbog potpune blokade jugoslovenskih banaka.

To je (nezavršena) priča o (nezavršenom) košarakškom "Skadru na Novom Beogradu", ili o tome kako izgubiti (najmanje) 20 miliona dolara.