Ministar kulture "omeđio pravni prostor"
Željko Veliki Simić
Da li je ministar kulture Željko Simić tužio "Vreme" zbog tvrdnje da je smenio Nebojšu Bradića ili zbog nadimka koji je svojevremeno dobio u "Vremenu"
Kako izmeriti veličinu Željka Simića? Ako je suditi po
težini, sigurno se radi o čoveku pozamašnih dimenzija. Ne telesnih, naravno;
moralnih! Njegovi čast i ugled, naime, teški su 350.000 dinara – za sada.
Toliko državni budžet nastoji da utrži od redakcije Vremena i u njemu odgovornih lica zahvaljujući presudi po Zakonu o
informisanju, a građanin i ministar Simić potražuje pozamašnu sumu novca i
za lične potrebe, na ime pretrpljene duševne boli. Kao što je već poznato,
ova nepodnošljiva bol – koja traži pozamašnu injekciju finansijskog melema
– nanesena mu je pretpostavkom (zasnovanom koliko na pisanju štampe toliko i
na Simićevom zaduženju u Vladi) novinarke Vremena
da je Simić smenio upravnika Narodnog pozorišta Nebojšu Bradića (v. Vreme
od 26. 2. o. g). Simić je, međutim, uveren da je ovo čista insinuacija za
koju Vreme ima da plati, jerbo je
Bradića zapravo smenila Vlada, a ne on. Jeste, doduše, da je on, nekako, član
te vlade, i to baš resorni ministar, tj. onaj koji odlučuje (i) o kadrovskim
pitanjima u državnim ustanovama kulture, ali biće da Simić smatra da to,
eventualno, otvara tek apstraktna logičko-filozofska pitanja o odnosu
dela i celine, i da to s njegovom ministarskom osobom nema nikakve veze; da
Simićevi advokati nisu na suđenju potvrdili da je bio prisutan na sednici
Vlade na kojoj je Bradić smenjen, moglo bi se pomisliti da oklevetani Simić
nije ni bio tamo, inače bi se energično usprotivio ovom grubom mešanju u svoj
resor?! Jer, da tome nije tako, neko bi mogao pomisliti da se kadrovska pitanja
u kulturi rešavaju, recimo, na predlog ministra policije: okupi se Vlada, počne
sednica, a g. ministar Vlajko Stojiljković zavapi da treba hitno smeniti onog
Bradića, jerbo podriva iznutra
ustanovu od velikog nacionalnog značaja, osetljiv subjekt ONO i DSZ; ministar
poljoprivrede zatim podrži ovu plemenitu inicijativu, ministar šumarstva održi
vatreni i ubedljivi antibradićevski govor, ministar ikebane i hortikulture se
snažno založi za energično raščišćavanje s negativnim tendencijama u
pozorištu... Za sve to vreme Simić rasejano gleda kroz prozor, ne želeći da
utiče na pravac razmišljanja svojih cenjenih kolega... I tako Vlada – bez
aktivnog učešća nedužnog Simića – odluči da Nebojša Bradić mora
napolje, a zatim za novog upravnika Narodnog pozorišta postavi izvesnog – Željka
Simića! Kad se ovaj pojavi na svom novom, dopunskom radnom mestu, ispostavi se
da je to onaj isti Željko Simić koji je član Vlade s čijom odlukom se nipošto
ne poistovećuje (kad mu je spomeneš, 'oće i da tuži!), ali njemu zbog svega
toga nije ni najmanje neprijatno: pa nije on najurio svog prethodnika, nego
Vlada u kojoj je on samo ministar kulture! I čik mu vi prigovorite nešto...
OH, RENE...: E
sad, kakve sve to ima veze s na početku najavljenim merenjem veličine Željka Simića? Strpljenja, čitaoče,
strpljenja: ne dolazi se do suštine
tako lako i brzo! Ostanimo još kod nominalnog
uzroka spora koji je rezultirao Simićevim (op)tužbama. Zahvaljujući,
dakle, odluci Vlade – s kojom ministar Simić nema ništa, kao što Rene Artoa
nema ništa s francuskim Pokretom otpora – Željko Simić već nekoliko meseci
obavlja tešku i nezahvalnu dužnost upravnika Narodnog pozorišta. I u tome
naizgled nema ničega čudnog: sve teče uobičajeno, nebo nam se nije sručilo
na glavu. Međutim, ima tu jedan problem: profesionalni identitet građanina Željka
Simića. Pouzdano se, naime, zna da se ne radi o pozorišnom reditelju. Takođe
nema sumnje da dotični nije ni dramski pisac (kao, recimo, Vilijem Šekspir ili
Aleksandar Đaja); izvan je svake sumnje da oštećeni građanin nije ni glumac,
mada je nesumnjivo talentovan; niko ne dvoji da Simić nije ni dramaturg;
pouzdane informacije kazuju da se ne radi ni o nekakvom uglednom pozorišnom
kritičaru. O čemu, dakle, govorimo kada govorimo o Željku Simiću? Mišljenja
se o tome mogu razlikovati, ali jedno je neosporno: to nije čovek pozorišta.
Njegove su kvalifikacije da vodi nacionalni
teatar (ej!) jednake onima koje poseduju desetine hiljada Beograđana: i
oni, naime, vole pozorište (i veruju da ga poznaju) i povremeno posećuju Talijin
hram (što bi mudro rekla Dragana Bukumirović, da je neko pita). Jedina
razlika između njega i njih je što oni nisu članovi Vlade koja je smenila
pozorišnog reditelja Nebojšu Bradića. I možda je u tome odgonetka: Željko
Simić, nedužan kao internatska devojčica, prosto se sticajem okolnosti našao
na oku članovima Vlade koja je (minus Simić) smenila Bradića, te je tako
zamoljen da pripomogne u kriznoj situaciji... Da su se u Vladi zatekli
performans-umetnik Žika Obretković, ugledni sportista Peđa Mijatović ili, ne
daj bože, novinar Teofil Pančić, ko zna kako je sve to moglo da se završi...
Dakle, može se reći da smo još i dobro prošli. Simić možda nije čovek
teatra, ali mu se barem teatralnost ne može osporiti, što je već nešto.
UTERIVAČ UGLEDA: Razume se, možemo da se zezamo i kliberimo koliko hoćemo (mada to košta!), ali gorčinu je nemoguće sprati: radi se o prvorazrednom kulturnom i društvenom skandalu i o poniženju kakvo kulturnoj javnosti nije priređivao ni jednopartijski režim: i tada su samo podobni pozorištarci mogli da budu na ovakvim mestima, ali su bar bili pozorištarci! Ni u Bravarova vremena nisu za upravnike pozorišta postavljali vulkanizere, medicinske sestre ili filozofe-inovatore, introspektivne istraživače nutrine praznine i odvažne proširitelje granica smušenosti-kao-sistema. Trebalo je da se, od kraja osamdesetih naovamo, uvrhuni specifična srpska forma kakistokratije, Vladavine Najgorih, pa da se suočimo s ovakvim fenomenom. To što je javnost relativno mlako reagovala na sve to nije teško objasniti: poniženi i uvređeni, poraženi ljudi – kojima se već sve dogodilo – više nemaju snage ničemu da se čude. Zato je zemlja i sve u njoj malodušno ostavljena na milost i nemilost svojih u zločinu ogrezlih unutrašnjih osvajača, a njena kultura prepuštena iživljavanju kabinetskih smešnih precioza, dugogodišnjih fikusa po kancelarijama Moći, profesionalno nedefinisanih individua koje uteruju ugled sudskim putem, kad već ne ide drugačije.
Sve je ovo, međutim, izgleda samo nominalni uzrok spora. Ministar i Upravnik Simić, naime, u svojoj do sada jedinoj izjavi povodom ovog slučaja (emitovanoj u Dnevniku i Noćniku Radija B2-92 u utorak, 11. 4. 2000), ovaj pozorišni zaplet ni ne spominje. Izjavu vredi poslušati u celini i celosti: "Dosta dugo od strane novinara trpim različite invektive, a da ne dajem nikakvog povoda. Dakle, reč je o tome da se ja toga nikada ne bih latio da nema elementarnih uvreda od strane novinara o čijim vrednostima ja ne želim ništa da govorim jer ne bi bilo dolično, ali koji nemaju nikakvog prava mene da nazivaju malim. To mene zbilja ne dira. Imam iza sebe knjige, imam toliko godina koliko imam i spreman sam da se odazovem na bilo koji dijalog, na bilo kojoj televiziji, ali bez ikakvih invektiva jer mislim da to ne uvodi ovaj prostor u prostor tolerancije i kulture, a to je elementarna stvar zbog koje sam se ja latio nečega što, priznajem, iz moje vizure nije mnogo popularno, ali je jedan način da se i novinari uvere u to kakav je pravni prostor koji omeđava njihovo delovanje. Ništa više od toga".
NOŠENJE HOKLICE: Izvin'te, moliću lepo, šta je sad ovo? Zar se nismo dogovorili da je problem u sudski overenoj materijalnoj neistini da g. Simić presudno sudeluje u odlukama Vlade koje se tiču njegovog resora? Otkud sad mali, ko je mali, kako, zašto?! Razjašnjenje je banalno, ama mnogo smešno: ministar koji "ima iza sebe knjige" (to valjda kad im okrene leđa) i koji novinarima "omeđava pravni prostor" da bi se zaštitio od "elementarnih uvreda" može ciljati jedino na titulu Željko Mali Simić koju je neko s njegovim imenom i prezimenom svojevremeno – pre dosta godina – zaradio u satiričnoj kolumni Ćorava kutija Petra Lukovića, objavljivanoj u Vremenu (nadimak je, inače, parafraza umetničkog imena Baje Malog Knindže, takođe istaknute javne ličnosti tog vremena). Pošto se radi(lo) o satiričnoj fikciji (ima sad i predstava u CZKD-u!), nemoguće je pozitivno utvrditi da li je Željko Mali Simić jednako građanin, ministar & upravnik Željko Simić: bilo bi to kao da je, recimo, Margaret Tačer tvrdila da je baš ona prikazana na onoj krpenoj nakazi u urnebesnoj seriji Spitting Image, ili kad bi Mirjana Marković tvrdila da se povremeno pojavljuje na karikaturama Predraga Koraksića (što njoj, dakako, ne pada na pamet, što je sasvim inteligentan potez). Bilo kako bilo, sve je to po novinskim aršinima lanjski sneg, na koji je Vreme, doduše, podsetilo pre dve nedelje (v. Vreme br. 482) u prikazu knjige P. Lukovića Godine raspada; moguće je da je ministar pročitao pomenuti tekst, što je u njemu pobudilo gorke uspomene na vremena užasnog bezakonja pre Zakona o informisanju, kada je bio izložen strašnoj psihološkoj torturi... Ako se nastavi u ovom pravcu, sledeće što možemo očekivati je sudski proces zbog nošenja hoklice, kamufliran, jakako, u nešto mnogo principijelnije...
Stvar je, dakle, smešna do plakanja. Ministar se prepoznao u satiričnoj groteski i rešio da se retroaktivno osveti, sad kad mu se može. To je, međutim, već metodološki savršeno deplasirano, a takođe i zlonamerno: to bi bilo kao kad bi, recimo, neko zaključio – samo na osnovu povelike učestalosti imena Željko i prezimena Simić među Srbljima – da je uvaženi ministar kulture Željko Simić ona ista pisanju sklona osoba koja je u dokolici napisala nekoliko sterilnih kupusara, kojima je potom nepoznat netko silno usrećio javne biblioteke po Srbiji, iako Ministarstvo kulture odavno nije dalo ni filera za otkup stotina i stotina vrednih knjiga niza najuglednijih – danas mahom privatnih – izdavača; razume se da se tu ne može raditi o istoj osobi, jerbo: 1. pisac onoga čak ni u ovakvoj Srbiji valjda ne bi mogao postati ministar kulture; 2. da to jesu njegove knjige, ministar bi se svojim autoritetom izborio da ne budu utrapljene javnim bibliotekama pre, tj. umesto (blam je, i to nepojaman!) tolikih vrednih dela savremene književnosti, filozofije i nauke, za kojima vapiju srpske javne biblioteke i osiromašeni čitaoci. Baš kao što bi se izborio i da ne postave baš njega za upravnika Narodnog pozorišta, nego da, majku mu, navataju nekog pozorištarca – samo da se Vlada setila da ga nešto pita. Vlada je, međutim, postupila samovoljno (mada u njegovom prisustvu), i sada Simić mora da vadi kestenje iz vatre, da bezobraznim novinarima "omeđava pravni prostor" i da dokazuje celom svetu, koristeći liberalnu zakonsku regulativu, kako on, Ministar, Upravnik i Mislilac ležerno leđima okrenut knjigama, nikada i nikako ne hoda Mali Ispod Zvezda. A ko god, počem, posumnja u dimenzije Željka Velikog Simića, neka dobro zaviri u buđelar pre nego što nešto kaže.
Teofil Pančić
