Milenijumski samit
Grupni portret za istoriju
Skupu u Njujorku prisustvovalo 150 lidera zemalja članica
UN-a, koji okuplja 188 država u svetu
U
skladu sa godinom u kojoj je sve grandiozno i prelomno, Ujedinjene nacije
su u Njujorku od 6. do 8. septembra organizovale Milenijumski samit, skup
kome je prisustvovalo 150 šefova država ili vlada zemalja članica ove
organizacije koja okuplja 188 država u svetu. Samiti poput ovog obično
su bolja prilika za koktele i slikanje nego za neki ozbiljan rad, ali čelnici
najveće svetske političke organizacije imali su drugačije ambicije.
Skup u Njujorku trebalo je da dâ smernice za rad Ujedinjenih nacija, ako
ne za ceo naredni milenijum, a ono bar do 2015. godine.
“Ujedinjene nacije ste vi sami”, poručio je okupljenim liderima
Kofi Anan, generalni sekretar UN-a, u govoru u kome se kroz diplomatsku
odmerenost probijala izvesna doza rezignacije. Mnogi državnici su, naročito
poslednjih desetak godina, bili skloni da kritikuju rad organizacije i
tvrde kako je nesposobna da se nosi sa problemima zbog kojih je
napravljena. Kada su Ujedinjene nacije osnivane 1945. godine, njihov ključni
zadatak bio je da se izbore za svetski mir. Pedeset pet godina kasnije,
tvrde mnogi, nismo u toj borbi daleko odmakli.
“Sve je to u vašoj moći, samim tim imate odgovornost da ostvarite
ciljeve koje sami definišete. Na vama je da se izborite da Ujedinjene
nacije odgovore izazovima koji se pred njih postavljaju.” U ovim rečima
Kofija Anana mnogi su prepoznali vapaj čoveka sa velikom odgovornošću a
ograničenom moći.
Pitanja koja su posebno istaknuta na ovom skupu bila su ekstremno
siromaštvo, sprovođenje mirovnih operacija i borba protiv side. Članice
Ujedinjenih nacija obavezale su se da u narednih petnaest godina prepolove
broj najsiromašnijih stanovnika planete, odnosno onih koji žive sa manje
od jednog dolara dnevno. Takođe, mora se prepoloviti broj onih koji
nemaju zdravu pijaću vodu. Svoj deci mora se omogućiti da završe
osnovnu školu, a širenje side i malarije mora biti zaustavljeno, a te
bolesti potisnute i istrebljene poput velikih boginja.
Bilo je mnogo reči i o mirovnim operacijama. Rečeno je da su se,
nakon pada komunizma, konflikti u svetu umnogome promenili. Danas su manje
aktuelni ratovi među državama, koji su odlikovali hladnoratovsko
razdoblje, a preovlađuju građanski ratovi, najčešće podstaknuti
nacionalizmom i verskom netrpeljivošću. Prvi zadatak Ujedinjenih nacija
jeste da uspostave kontrolu nad pobunjeničkim pokretima i gerilama, koji
nisu i ne mogu biti članice UN-a, ali su bitan činilac u većini
konflikata. “Plavi šlemovi” bi u budućnosti trebalo da imaju
operativniju ulogu nego dosad, tačnije rečeno moglo bi se desiti da
svoje oružje više koriste umesto da sa njime paradiraju, što je u
skoroj prošlosti bio čest slučaj.
Tokom devedesetih, smatraju stručnjaci, mirovne misije UN-a imale su
delimičan uspeh: bilo je vrlo uspešnih, poput onih u Salvadoru, Namibiji
ili Mozambiku, ali i totalnih katastrofa, poput Bosne i Ruande. S obzirom
na to da UN nema stalnu vojsku, predloženo je više doktrina koje bi povećale
uspešnost. Na primer zajedničke vežbe armija različitih zemalja, koje
bi poboljšale njihovu saradnja u mirovnim misijama. S druge strane je
američki plan stvaranja regionalnih sila koje bi figurirale kao lokalni
“policajci”, što bi ukinulo potrebu za slanjem američkih vojnika
tamo gde se puca i gine. Upravo to Amerika trenutno radi forsirajući
Nigeriju, koja bi trebalo da “održava red” u centralnoj Africi.
Ipak, ovaj samit ostaće svima u sećanju upravo po pomenutim koktelima
i slikanju. Najveći dosad održani samit bio je prilika i za
najimpozantniju zajedničku fotografiju svetskih lidera. Sitničavom oku
nisu promakli neki “uljezi” na slikama. Iako je dogovoreno da svaku
zemlju predstavlja šef delegacije, s izuzetkom San Marina koji po ustavu
ima dva ravnopravna lidera, na slici su se pored svojih predsednika “prošvercovali”
i premijeri i ministri spoljnih poslova nekih zemalja. Ovo je opravdano
kao protokolarna greška, ali snimak je ostao za istoriju.
Istorija će zabeležiti i susret predsednika SAD sa kubanskim
predsednikom Fidelom Kastrom, prvi otkad je Kastro došao na vlast davne
1959. godine. Bil Klinton i Kastro rukovali su se i razmenili nekoliko
kurtoaznih rečenica, što nije bilo planirano, ali je dobro prihvaćeno s
obzirom na atmosferu samita. Kastro je kasnije objasnio da se sasvim slučajno
našao u redu državnika koji su čekali da se rukuju sa Klintonom, a kada
je shvatio gde se nalazi, ocenio je da bi istupanje iz reda bilo
neprikladno vremenu i mestu. Slično je, verovatno, pomislio i Klinton i,
mada su obojica reagovali diplomatski, ni jednom ni drugom se nije žurilo
da se ovim susretom pohvali. Predstavnici za štampu Bele kuće čak su
inicijalno demantovali da je do susreta, ili bolje rečeno kontakta uopšte
došlo, a onda su ga ipak obnarodovali, uz ocenu da se radi o malo značajnom
događaju.
Kastrova poseta Njujorku izazvala je veliku medijsku pažnju, jer on
spada u grupu “neželjenih gostiju” koje ovaj grad mora da ugosti,
budući da se tu nalazi sedište UN-a.
Sadam Husein, Moamer el Gadafi i Slobodan Milošević bili su zapaženo
"odsutni".
Zoran Stanojević
