Decenija zločina i poniženja
Osam rupa na svirali
Ako je Hag zbilja deveta rupa na
svirali, hajde da vidimo kojih osam rupa nova vlast treba odmah da zapuši
kako bi se ostvarila neka vrsta pravednog i kontrolisanog revanša
Ne
znam da li postoji mogućnost da krivično odgovaraju članovi Saveznog
ustavnog suda koji su takođe učestvovali u pokušaju da se izbori
pokradu. Pretpostavljam da im je najveća kazna što ih ukućani, rođaci
i komšije gledaju s prezrenjem, pod slabašnom pretpostavkom da ih to
pogađa, odnosno da ti ljudi imaju obraz, ali sam siguran da revanš, bez
revanšizma, mora početi od Savezne izborne komisije, koja je varala i
krala, kao i od onog ko im je dao nalog da to rade.
Jugoslavija nikada neće biti pravna država, dakle
normalna i demokratska, ako ljudi koji su krali narodne glasove i davali
naloge da se ti glasovi pokradu ne dobiju zasluženu kaznu, pa nek
ljuljaju unuke kad ih jednom mesečno posete u Zabeli.
Dakle, protiv sam revanšizma, ali je revanš u
okvirima zakona nužan i ne sme biti amnestije za zločine masovnih
razmera, pljačku istih dimenzija i ogromno poniženje koje smo trpeli
ovih godina.
Ako je, kao što tvrdi Vojislav Koštunica,
predsednik SRJ, Hag tek “deveta rupa na svirali”, hajde da vidimo
kojih to osam preostalih rupa treba zapušiti kako bi se ostvarila neka
vrsta pravednog revanša, i to odmah, kako se ne bi zločinci, lopovi,
uzurpatori i lažovi dočepali nekakve svoje Moskve s krvlju na rukama a s
našim parama u džepovima.
Ali, prvo da zapušimo tu “devetu rupu”. Smatram
da se osumnjičenima za ratne zločine mora suditi. Više bih voleo da im
se sudi u nekoj ovdašnjoj Palati pravde nego u Haškom tribunalu, i
smatram da bi veća korist po ovo društvo bila od suđenja u zemlji nego
u inostranstvu, ne zato što bi tada sve bilo po ustavu, nego najpre zato
što nema većeg doprinosa nacionalnom otrežnjenju od dokazane i srpskim
jezikom izrečene osude onima koji su se napili tuđe krvi.
Prvu rupu na toj “čarobnoj fruli” novog srpskog
poretka već sam spomenuo. Ako se od robije izvuku članovi ove Savezne
izborne komisije, koji su uhvaćeni s rukama u džakovima s glasačkim
listićima, onda smo se badava ovih deset godina nadali i borili za to da
živimo u normalnoj zemlji. Slutim i opravdano sumnjam da im je nalog za
taj lopovluk dao Slobodan Milošević, pa nek se od državničkih briga
odmara u pritvoru, dok istraga ne pokaže da je na krađi insistirala možda
njegova supruga. Jer, izvuku li se oni koji su pokušali da pokradu
legitimitet narodne volje, na kome počiva legalnost vlasti, neće
prestati da se oglašava svirala narodnog gneva i nezadovoljstva. Radiće
ponovo bagersko preduzeće Velje Ilića.
Jasni su mi prioriteti političara kojima je u ruke
pao vruć krompir tranzicione vlasti, odnosno jasno mi je da ne znaju gde
im je glava, da nasleđuju rasulo i da se kreću po minskom polju, po
lavirintu u kome je namerno iskidan Aridijanin konac, da je oko njih mrak
u kome jedini plamsaji svetla stižu iz peći u kojima su ovih dana lopovi
spaljivali dokaze protiv sebe.
Na svu sreću, svirala ima samo devet rupa, a čovek
deset prstiju, pa ih može zapušiti sve odjednom. Jer, ako se ne otkriju
akteri i posebno nalogodavci očiglednih akata državnog terora nad
sopstvenim građanima, biće da smo badava krečili. Podug je spisak
zlodela koje je neko iz vlasti počinio prema ljudima ove zemlje, ali i
samo površno nabrajanje otkriće razloge zbog kojih mnogi misle da je obećanje
da neće biti revanšizma dato olako i zbog čega su već neke kuće
gorele i neke glave polupane. Narodni gnev traži pravedan revanš zbog
nepravdi ili ometanja pravde u slučajevima zločina na Ibarskoj
magistrali, ubistva Slavka Ćuruvije, otmice Ivana Stambolića, crnokošuljaša
koji su izletali iz kombija i prebijali građane Beograda tokom protesta
1996/97, prebijanja pripadnika Otpora u Požarevcu i Vladičinom Hanu,
narod hoće da zna ko je i po čijem nalogu kamenicama gađao Vojislava Koštunicu
u Kosovskoj Mitrovici…
Od
krivičnog progona ne bi smeli da budu amnestirani oni koji su sklapali
ugovore štetne za državu. Kako je i pod kojim uslovima prodata srpska
telefonija? Šta su dobile ruske firme (koje koncesije i imovinu) na
osnovu državnog duga za gas? Kakva je priroda ugovora s Kinezima oko
uvoza ljudi i lekova iz Kine? Kako je i da li je Milan Milutinović kao državni
funkcioner učestvovao u prodaji “kanadera” Grcima, kakve je ugovore i
na čiju štetu i u čiju korist država sklapala sa Irakom i Libijom...?
Kad se pretresu ti ugovori, onda bi trebalo da
vidimo, napokon, ko je opljačkao deviznu štednju građana, ko je, kada i
gde iznosio zlato i novac iz zemlje. Ko je “Politici A.D.” prodavao
milione nemačkih maraka po ceni od šest dinara za jednu marku, i ko je
ta firma koju (još) aktuelni guverner Dušan Vlatković ne sme ni da
pomene a koja je otkupila po toj besmisleno niskoj ceni preko 32 miliona
maraka. Onda ćemo znati i za koga rade dileri na beogradskim ulicama. Iz
čijeg inkubatora su izašli Dafina i Jezda, po čijem nalogu i u čiju
korist je otet ICN. Ko je davao naređenja čuvenoj Mileni Arežini,
predsednici Privrednog suda u Beogradu, da tuđu imovinu deli kao da joj
je očevina, pa ju je valjda to preporučilo i za krađu glasova u
Saveznoj izbornoj komisiji, jer, ko vele, ta ume s tuđim.
Onda na red dolazi i peta rupa na svirali. Kako u opštoj
bedi svi ti marci miloševići sazidaše poslovne imperije i onolike kuće,
šta kuće – dvorce! Odakle im pare i koliko su platili poreza na prihod
građana. Kako nam se ministri onoliko nagojiše, ko im dade stanove i kuće,
skupe automobile, od kojih para se Gorica Gajević premetnu iz devojčeta
u sirogojno dzemperu u manekenku šanelovih kostima, da li su oni poreskim
organima prijavili prihod ili misle da smo mi budale pa da verujemo da su
se užirili od ministarskih i poslaničkih plata. Ako nećemo revanšizam,
onda se mora voditi politika “čistih ruku” poverena nezavisnim istražnim
komisijama. Nije ovo zahtev da se formiraju nekakve komisije za
ispitivanje porekla imovine kojima su komunisti licemerno i demagoški u
poslednjim danima vladavine, u agoniji koja ih je zahvatila, pokušavali
da sačuvaju nešto ugleda, već je reč o ozbiljnom poslu koji će nam
otkriti spregu između vlasti i mafije. Dok ta sprega ne bude raskinuta
nema ni političkog ozdravljenja Jugoslavije.
Protiv sam, dakako, revanšizma, ali se nekako
moramo revanširati i onima koji su uznemiravali javnost. Ljudi su skloni
da šire svakakve glasine, a zakon ih kažnjava ako preteraju u tome. Ali,
šta da radimo s Goranom Matićem i Ivanom Markovićem? Pominjem samo njih
kao resorne ministre koji su državnu funkciju koju su obavljali za naše
pare i valjda u našu korist, nas građana, koristili da budu “partijski
lajavci”, dežurni katastrofičari, tumači svetskih zavera, ladlami
srpskog političkog podzemlja, upravnici cirkusa u kome su skakutali
pauci, ose i druge zveri. To su bili ljudi koji su vam pred spavanje plašili
decu... Pa ako se može kazniti građanin koji na neki način uznemiri
javnost, kako ne kazniti barem ovaj ministarski dvojac s više
kormilara... Kud je mogao moj kolega iz Soko Banje da dobije godinu dana
zatvora zbog nalepnice “Free Media”, koliko njih dvojica treba da
dobiju zato što su tamničili medije, ometali ih i kinjili. Kud onom
nesrećnom Filipoviću dadoše sedam godine robije, a sad će da ga puste
kao da ništa nije bilo, koliko je dug revanš ovima, a da ne bude revanšizma.
Došli smo tako i do sedme sile, pardon sedme rupe
na svirali – novinara. Čujem da su glavni opet utekli na vreme, kao
ispred NATO aviona (nije mi jasno kako je Komrakova izdao refleks), a da
su se zatečeni na mestu zločina spasili većih batina. Ne verujem da se
oni koji su javnost trovali godinama mogu krivično goniti, mada je bilo
primera u istoriji (suđenje nacistima u Nirnbergu), ali nova vlast koja
će se uskoro konstituisati i u Srbiji mora da obezbedi mehanizme da se u
medijima koji se finansiraju iz javnih prihoda obezbedi pošteno
informisanje. Nije to tako komplikovano. Udruženje novinara, kao esnaf,
mora novinarima izdati licencu kojom potvrđuju da je dotični sposoban da
taj posao obavlja i imati moć da mu je oduzme kad postane kao onaj čuveni
pisac U.R. iz lista “ Politika”. Dakle, ako ja odlučim da, na primer,
u “Vremenu”, kao privatnom listu, zaposlim Spomenku Jović i Dušana
Čukića, to je stvar koja se tiče samo “Vremena”, ali tamo gde se
vesti prave od para poreskih obveznika njih više ne sme biti, ni tih
ljudi, ni njihovog duha, a o struji da i ne govorim.
Pažljivi čitalac primetiće da sam osim haške
“devete rupe” pomenuo još samo sedam rupa na svirali. Jedna, očigledno,
nedostaje. Ona se buši ovih dana. Uvažio sam teškoće politike koja se
tek učvršćuje, konstituiše, pokušava da napravi inventar državne
katastrofe, ali ako napravi truli kompromis sa ovima koji su nas dovde
doveli i dozvoli da se zločinci, lopovi i lažovi sakriju iza poslaničkih
imuniteta, kratkoročnih stranačkih interesa ili neke druge igre kojima
su političari skloni, onda će i ovi što sad dolaze i doživljavaju se u
narodu kao neki tračak nade biti najureni bagerom.
Dragoljub Žarković
