Topli zec
Koga su terali, a šta isterali egzorcisti RTS-a?
Zaista
je neverovatno da ljudi koji su bili opremljeni svim čudesima mrske
zapadnjačke imperijalističke tehnike – dok su svojim nesrećnim,
retardiranim abonentima propagirali, što bi Dobrica Ćosić rekao,
"prednosti naše zaostalosti" – nisu imali najobičnije
mobilne telefone! Naime, teško je drugačije objasniti fakat da su
megaomraženi likovi poput građana Dragana "Hadži" Antića ili
Gorana Kozića iz "Politike", Dušana Čukića ili Ivana Pajdića
Komsomolca iz "Novosti" ili Milanovića, Komrakova, Spomenke
Jović i društva iz zgrade RTS-a u Takovskoj bili tako epohalno
neinformisani i nekoordinisani, spasavajući se neorganizovano i jedan po
jedan, i povlačeći se u rasulu, neretko doslovno minut-dva pred
razbesnelim hordama demonstranata, rešenih da svim sredstvima dekontaminiraju
državne medije; ekipa sa RTS-a je, kao što je poznato, čak popila
masivne batine i teška ponižavanja od onih kojima je tuce godina nadmeno
iz dana u dan, tačno u 19.30, pljuvala u tanjir sa (sve tanjom) večerom.
Ti otužni don kihoti jednog propalog sistema za popularizaciju svakodnevnog
fašizma i zaglupljivanje masa ("pranje mozga na ruke", što
jednom reče Nenad Čanak) sedeli su u svojim mahagony-kancelarijama i
tupo zurili u svoje razbokorene filodendrone čak i onda kada je sve već
otišlo dođavola i kada je svakome ko je sačuvao minimalnu rezervu
aktivnih moždanih ćelija bilo jasno da je u prestonici na delu Veliki
Prevrat, iniciran i isprovociran jasnom namerom nelegitimnog,
uzurpatorskog režima da ostane na vlasti i nakon što su mu birači jasno
zahvalili na dotadašnjim uslugama, obavestivši ga da više nije
potreban, tj. da neće biti produženja
ugovora. Jedino alternativno tumačenje njihove tupe upornosti jeste
njihova nepokolebljiva vera da je Sistem neuništiv a Klika nepobediva, a
samim tim i da njima – kao točkićima Sistema i batlerima Klike – ne
može ništa neprijatno da se
dogodi; ako ništa drugo, Gazda će u poslednjem trenutku, kao u nekakvom
konfekcijskom vesternu, da pošalje "konjicu" koja će ih volšebno
izbaviti od pobesnelih urođenika, kojima je već žestoko preko glave da
im uvaljuju bezvredne šarene đinđuve u zamenu za (upropaštene) živote
i (grešne) duše celog jednog naroda. Kada im je to napokon postalo jasno
– kada su, dakle, ugledali sopstvene repove u plamenu – stali su da se
haotično povlače na "rezervne položaje", prazneći svoje
kancelarije i ostavljajući ih na milost i nemilost egzorcistima. U slučaju RTS-a, taj je egzorcizam bio malo odviše
doslovan, sa sve plamenom, teškim rečima, a bogami i teškim batinama.
Kao u "Demonima" Kena Rasela: čak ni ekstatičnih popova i
tinjajućih lomača nije nedostajalo!
Tako je, jakako, zauvek završena jedna sramna (para)medijska era. Ono što će uslediti po mnogo čemu će biti ljigavo i gadno (golubovi-prevrtači koji će se agresivno ulagivati novim vlastima i potkazivati dojučerašnje šefove i saučesnike, pravi i tobožnji "antirežimski prvoborci" koji će se histerično jagmiti za naplatu zasluga i iživljavati se nad "grešnicima" etc.), ali će ipak biti neuporedivo lakše za podnošenje u svom "ljudskom, odviše ljudskom" kukavluku. Jer, kako god okrenete, sa 5. oktobrom je završeno vreme genocidnih medija, razdoblje demagoške vladavine masovnih ubica, opasnih manijaka i ciničnih secikesa, i nijedna postrevolucionarna glupost koja će uslediti – a slutim da će ih biti na vagone – neće moći da dezavuiše ili relativizuje tu osnovnu tekovinu Velike Promene; sve je to, uostalom, već viđeno i u nekim drugim zemljama koje su se oslobađale autoritarnih i uzurpatorskih režima.
Držeći se razumnog anglosaksonskog načela first things first, sada treba raščistiti ruševine i zakrpiti krhotine, volj' vam doslovno ili "simbolički". U ovom će poslu, van sumnje, biti mnogo zadovoljstva, ali bi valjalo da bude i nešto opreza, čak i tuge, kako god to čudno zvučalo nekom napaljenom osvetniku. Slika izbezumljenog građanina Milorada Komrakova, kojeg jedva izvukoše iz nečega prema čemu je čuveni "topli zec" obično rekreativno šašoljenje, ili Dragoljuba Milanovića kojeg pobesnela gomila nemilosrdno cipelari, prizori javnog šamaranja i ponižavanja Spomenke Jović ili Stake Novović biće, nesumnjivo, zadovoljstvo i zabava samo za Nišče Duhom, najvećim delom za njihove bivše "pacijente", za one koji su, u godinama kada se dogodio kretenizovani narod, zajedno s njima glasno i erotično obožavali Vođu i nosili njegove odurne sličurine na šoferšajbnama ili u buđelarima (u koje će im posle Vođa posegnuti i na jedan mnogo konkretniji način...); sve druge, sve one koji nikada nisu pripadali ne samo njihovom političkom ubeđenju nego ni "civilizacijskom kodu", od svega može da uhvati samo muka i stid. Ne zbog nekakvog ispraznog kibicerskog nadrimoraliziranja – kojeg ovih dana takođe ima – nego u ime zaštite svih onih viših građanskih vrlina i demokratskih vrednosti koje su svi ti komrakovi onako bezdušno gazili i superiorno urinirali po njima sve ove godine, misleći da će to trajati doveka. Ta su ne-baš-divna stvorenja iz tunela socijalističke strave, van sumnje, presudno doprinela konačnom ishodu vlastitog "medijskog angažmana", tj. tome što su poslednju reč u kreiranju njihovog autoportreta – da ne rečemo ličnog opisa – imali oni poprilično nervozni kritičari njihovog rada, koji su konačno prodrli u zgradu televizije da im lično obrazlože svoje stanovište. Ne radi se, dakle, o tome da su te kreature dobile nešto što nisu zaradile – ceo je njihov opus prizivao upravo ovakvo haotično društveno stanje, ceo je njihov medijski trud bio usmeren ka sistematskoj borbi protiv bilo koje forme normalnosti. Ali, gledajući te ojađene, ponižene, naprasno smežurane gomile ljudskog mesa i kostiju u grcavom strahu za goli život, niko ko se svih ovih godina iz pravih i ozbiljnih razloga krstio levom i desnom nad njihovim impresivnim fekalnim doprinosom sveopštem zagovnjavanju jedne zemlje nije mogao da se ne oseti izneverenim, uskraćenim za katarzu; možda su, kako kažu napaljenici, "oni" i zaslužili da im se izbliza objasne neke stvari, ali "mi" nismo zaslužili da to baš tako izgleda! Lično se instinktivno solidarišem sa ama baš svakim koga linčuje pobesnela gomila, pa makar taj bio i masovni ubica: zna se šta se sa takvima radi, i ko i kako može da im sudi. Naravno, ne bih voleo to da čujem od njih i njima sličnih: oni su odavno izgubili pravo na bilo kakvo moraliziranje. Ali, pravo na pravo i na pravdu, ipak, niko i nikako ne može da izgubi. Zato su i one nedostojne batine zapravo poslednji, osvetnički akt režima, izveden teškim ručerdama njegovih bivših obožavalaca; Novo Doba ćete prepoznati po tome što će fekalije biti isporučivane u kanalizacionu a ne katodnu cev, a tučnjave rezervisane za drumske mehane. To će, dakle, biti prirodan kraj inicijalne faze "demokratske revolucije".
Teofil Pančić
