Košarka
Odlazak hladnog cara
Predsednik Virtusa Marko Madrigali je
Predraga Danilovića pozdravio kao "novog kolegu, predsednika
Partizana"
Specijalno
za "Vreme" iz Milana
Ako se za jednog igrača može reći da je bio
nepredvidiv, onda je to Predrag Danilović. Tako je i odluku o svom povlačenju
doneo samo nekoliko sati pre nego što je to saopštio javnosti. Došao je
na predstavljanje ekipe Kindera, samo četiri dana uoči početka
prvenstva, i pred zanemelim navijačima saopštio svoju odluku.
"Nema tu mnogo šta da se priča", započeo
je žustro, kao i uvek. "Umoran sam, ne mogu više." Zahvalio se
saigračima, trenerima i navijačima, "koji su ga dugo trpeli".
Govor je završio suznih očiju i drhtavim glasom. "Hladni Car",
kako su ga često nazivali, nije predvideo da će te večeri u Bolonji,
pred povratak u Beograd, proraditi i emocije.
Odnos Danilovića i grada Bolonje, italijanske košarkaške
prestonice, zaista je specifičan. Treba imati u vidu da je on svoje najveće
podvige postigao u dresu Virtusa, jer je igrao bolje i upečatljivije nego
u reprezentaciji i trofejnije nego u Partizanu.
A sam početak nije nimalo slutio na ljubav. Marta
’92. godine, Partizan predvodjen Danilovićem i Đordjevićem eliminisao
je Knor u svom pohodu na Evropu, a autobus Beogradjana je kamenovan.
Bolonjeze je tada izludela hladnokvrnost Danilovića, koji ih je svojom
arogancijom podsećao na nekadašnjeg omraženog rivala iz Skavolonija,
izvesnog Dragana Kićanovića. Nisu ni slutili da će već par meseci
kasnije taj isti Danilović postati njihov idol i u narednoj sezoni doneti
im titulu prvaka koju su čekali više od decenije, od vremena Kreše Ćosića.
Nisu znali zašto, ali navijači Virtusa (alijas Knor, alijas Kinder,
zavisno od sponzora) od tada su sve naredne titule proslavljali sa tri
uzdignuta prsta, jer su tako naučili od svog idola. Sve do ’92. inače,
jedna od parola bila im je "Bolje lopov u kući, nego Srbin u
ekipi".
Istorija beleži da je u svoje prve tri sezone u
Italiji Danilović doneo Virtusu tri titule prvaka. Za one koji veličinu
igrača mere ciframa, zanimljiv je podatak da je u te tri sezone postigao
u proseku 25,4 poena po utakmici, uz procenat šuta za dva poena od (za
spoljnog igrača neverovatnih) 65 posto. Nikada, ni u vrhuncu igračke
forme, nije prekinuo da manijakalno uvežbava šut na individualnim
treninzima, prema navici koju je stekao kao dečak kod svog učitelja
Duleta Vujoševića. Za Italijane je on bio ono što je Majkl Džordan bio
u Americi tih istih godina. Zato su ga i zdušno gurali i hrabrili da se
oproba u NBA ligi, svojatavši ga kao svog predstavnika, pre nego
jugoslovenskog. Izveštaj sa utkamice u Medison Skver Gardenu kada je
Njujork Niksima ubacio sedam "trojki" (od sedam pokušaja)
emitovan je i na RAI dnevniku. Nisu bili mnogo iznenadjeni kada se u
svojoj debitantskoj utakmici u dresu Majamija potukao sa protivničkim
igračem i zadobio nekoliko kopči, jer su znali da na terenu ne poštuje
nikoga, čak ni NBA zvezde.
Povratak u Bolonju 1997. godine, posle dve godine u
Americi ("Dokazao sam da mogu da igram ravnopravno sa
najboljima"), predstavljao je senzaciju. Odbio je NBA ponudu od par
desetina miliona dolara jer nije mogao da zamisli da živi u Americi bar
još sedam godina, koliko su ugovorom zahtevali od njega. Bio je to dokaz
da svoju iskrenost ne može da sakrije i da novac ipak stavlja u drugi
plan. Već posle nekoliko meseci Bolonja je slavila četvrtu šampionsku
titulu u Danilovićevoj eri, a konačno i prvi Kup Šampiona. Ovoga puta,
Italijani su zbog Danilovića, ali i Savića i Nesterovića, morali da nauče
da pevaju i "Mesečinu".
Svoju "listu prioriteta" je potvrdio i ranim
odlaskom u penziju, odbivši novi ugovor sa Kinderom i sigurnih dva
miliona dolara. Želeo je da se vrati u Beograd baš u ovom trenutku, kada
emocije pečalbara bujaju dok doživljavaju "bager-revoluciju"
preko televizora i telefona, i kada mu se nudi šansa da se vrati na
velika vrata u Partizan. Donedavno nije krio razočarenje što je o svojim
snovima vezanim za Partizan morao da pregovara sa ministrima trgovine i
portparolima režima. Iznad svega želeo je da mu se dete, za koji mesec,
rodi u Beogradu.
Da bi se dočaralo koliki trag je ostavio u
italijanskoj košarci, i koliki šok je nastao njegovim iznenadnim povlačenjem,
dovoljno je reći da je već godinama smatran za najvećeg igrača u
istoriji ovog sporta na Apeninima. "Svaki dan je zahtevao maksimum od
sebe i od cele svoje okoline. Imao je takvu harizmu da je uvek zastrašivao
protivničke igrače. Njegovim povlačenjem odlazi i deo našeg života",
tužno je komentarisao trener Etore Mesina. "Mogao je da igra još
godinama, dozirajući energiju i napore. Odlazi sa samo trideset godina
kao Mišel Platini, jer poštuje sebe i ono što je stvorio."
U Italiji ostaje upamćen kao igrač koji nikada nije
promašio odlučujući šut, a za njegovo ime ostaje vezana jedna akcija
koja je već deo legende. U odlučujućoj utakmici finala plej-ofa 1998.
godine protiv gradskog rivala Fortituda, nekoliko sekundi pre kraja je
postigao "koš za četiri poena" (trojka plus faul Dominik
Vilkinsa) i doneo Virtusu šampionsku titulu. "Pobeda je sve",
govorio je, "kad te više ne bude bilo, ljudi će te pamtiti samo po
pobedama."
Predsednik Virtusa Marko Madrigali je Danilovića
pozdravio kao "novog kolegu, predsednika Partizana", a za ponudu
da se vrati da igra "kad god poželi, iznos na čeku neka sam
popuni", jugoslovenski as nije ostavio ni najmanju mogućnost.
"Ko me poznaje, zna da ne menjam odluke. Neću nikada biti trener ili
političar, kako bih mogao sa ovakvim karakterom?", našalio se.
"Ne vidim novog Danilovića, takvog neće biti", naglasio je za
kraj. Njegov odlazak otvara "autoput" za karijeru Marka Jarića,
koji dobija ogroman prostor za igru i priliku da shvati da tajna Saše
Danilovića nije u samoj "drskosti", nego u autoritetu kod
saigrača i protivnika. Istovremeno, stalno mesto u ekipi odmah dobija i
Nikola Jestratijević, koji je zbog viška stranaca trebalo da igra samo u
Evroligi. Tako je penzionisani Danilović već dao svoj prvi doprinos
jugoslovenskoj košarci.
Za kraj, radi ilustracije njegovog odnosa prema štampi
i javnosti, vredi preneti reči uglednog novinara "Gazete delo
Sport" Luke Kjabotija, koji ga je dugo pratio: "Danilović je
zaista bio jedan od najvećih igrača u istoriji košarke, igrač koji je
dominirao devedesetih. Ali njegov tvrdi karakter, shvatanje života kao
neprestane borbe, čak i sa saigračima, i potreba da bude drzak po svaku
cenu istrošili su ga koliko i dugogodišnja karijera. Ima samo trideset
godina, ali je igrač mnogo stariji od čoveka. Njegov mit će biti sjajan
ali hladan, kao on u trenutku odlučujućeg šuta. Jedan osmeh bi produžio
njegovu karijeru i učinio toplijim sećanje na njega. Ali to ne bi bio
Danilović."
Ivan Jevtović
