Demanti o 988
"Propast agitpropa", "Vreme"
br. 509
U vašem nedeljniku, koji je izašao 5.10.2000. godine, Dušan Radulović u svom tekstu pod naslovom "Propast agitpropa", s punim pravom, a bez pitanja, piše o našem Radiju 988.
Citiramo: "Čukarički Radio 988, koji neki nazivaju "zvučnikom Žike Muštikle", od nedelje emituje program pod novim imenom "slobodni, nezavisni radio 988", koristeći informacije agencije Beta, vesti sa interneta i nezavisne štampe i vesti koje pravi ekipa njihovih saradnika.
Namerno ili ne, ali od dana pobede 24. septembra 2000, verovatno zbog ubedljivog i strahovitog poraza diktatorskog režima, mnogi žele da što pre pobegnu sa broda koji tone, pri tome praveći kredite i slavu kod novoizabrane vlasti, gaze preko ljudi koji su bili u prvim borbenim medijskim redovima, zato demantujemo i za sve one koji to još ne znaju, a trebalo bi da znaju – Radio 988 nikada nije bio čukarički već radio iz Železnika, a ponajmanje je bio zvučnik dotičnog Žike Muštikle. Naši verni slušaoci odlično znaju da smo mi od 30. septembra, kada smo prvi put emitovali vesti kako bismo pružili podršku predsedniku dr Vojislavu Koštunici i objektivno informisali građane o dešavanju u zemlji, bili isključivo muzičko-sportski radio.
Redakcija Radija 988 vas moli da radi istine i objektivnog informisanja objavite naš demanti.
Sima Gazikalović, direktor
Ezoterični kod
"Topli zec"; "Vreme" br. 510
Mnogobrojni komentari koji se čuju ovih dana na svakom koraku (što se rušilo i palilo, šta im je trebalo da onako tuku Milanovia, itd. i sl.), a i na stranicama Vašeg uvaženog časopisa ("Topli zec" T. Pančića, br. 510), pokazuju neupućenost ljudi u ono što je jedna od fundamentalnih konstanti istorije i antropologije – proces ritualnog očišćenja, podjednako prisutan u životu primitivnih kultura Polinezije i savremenog zapadnog Evropljanina, podjednako u neolitu kao i u kosmičkom dobu. Da bih pojasnio na šta mislim, upotrebiću jednu veoma korisnu istorijsku analogiju. Kada je 344. godine pre n.e. zbačena tiranija Dionisija Mlađeg u Sirakuzi, građani tog (tada najvećeg na svetu) grada-države spontano su se organizovali i kamen po kamen razgradili tiraninovu palatu-tvrđavu na Ortigiji. Možda je ona predstavljala remek-delo arhitekture (ne znamo, ali s obzirom na to da su je gradili neki od najvećih arhitekata tog doba, sa neograničenim budžetom, sasvim je moguće). Ali, ko može osuđivati Sirakužane zbog toga? Zatim su izglasali zakon da na tom mestu više nikad niko ne sme išta da gradi, i da ta ledina ima za večna vremena da podseća na sve užase despotizma. Tome istom služila su svečana rušenja svih onih Staljinovih i Lenjinovih bista i spomenika, širom bivše komunističke imperije – dakle ritualnoj potrebi čoveka da na dramatičan, snažan, emocijama nabijen način izrazi diskontinuitet sa prethodnim, da označi tačku sa koje više nema povratka na staro.
Setimo se i velikog srpskog stvaraoca, možda najvećeg u ovom veku, Borislava Pekića, koji u "Godinama koje su pojeli skakavci" sećajući se svoje mladosti u "oslobođenoj" zemlji piše i da je rado sa drugovima išao u pozorište da gleda više puta Šekspirovog "Julija Cezara" da bi uživao u sceni ubistva tiranina. Ne treba sumnjati da je i oko skuta Cezara, kao i svih drugih tirana, bilo raznih Milanovića i Komrakova. Međutim, potreba za ritualnim čišćenjem ista je bila tada kao i sada. Stoga, uprkos vašem komentatoru, uopšte nije u pitanju razlika u "civilizacijskom kodu"; ili je ezoterični "kod" g. Pančića zaista potpuno drugačiji od onog koji (barem u ovom pogledu) delimo Borislav Pekić i ja.
Dr Milan M. Ćirković, Beograd
