Postizborna groznica u Srbiji
Tesnaci jedne privremene vlade
DOS je početkom nedelje još bio tim koji vodi, s
plenom koji pokušava kontrolisati, ali koji protivnicima dopušta da mu
opstrukcijom igre vezuje noge. Pokušaj ozakonjenja jedne komplikovane
situacije odvijao se u tesnacima interesa i političkog mentaliteta.
Egzaltacija s početka oktobra teško se pretvarala u politički kapital
Dobro
bi bilo kad Skupština Srbije ne bi više bila popunjena narodnim
poredstavnicima kakvi su do sada sedeli u njoj i kada bi komunikacija,
jezik, gestikulacija i stil bili primereniji ulozi tog tela koje se
prihvatilo narodnih poslova. Nema sumnje da se to što se 23. i 14.
oktobra dešavalo u Skupštini Srbije, pred raspuštanje, može podvući
pod naslov "U agoniji". Međutim, na radikalsku opstrukciju,
koja nije bila ni inventivna ni u bilo kom pogledu produktivna, treba
gledati s neophodnom tolerancijom. Svaki od političkih aktera može da
bira svoju sudbinu i radikali su imali pravo da koriste ostatke
parlamentarne sinekure, makar to išlo protiv opšteg interesa.
U datim okolnostima oni su koristili pravo manjine da iskaže svoj stav i to pravo mora biti štićeno i učvršćivano kao demokratska tekovina, ma koliko je ta grupacija svojim dosadašnjim ponašanjem demokratiju ugrožavala, ma koliko neki od njih bili upetljani u "bracikine službene poklone", ma koliko njihov demarš prema tom režimu bio licemeran (nisu otvorili nijedno novo pitanje, ni malo ni veliko, čuvali su svoje "fotokopije"). Jednog trenutka, da li to beše posle deset ili posle trideset sati agonije tog parlamenta, konačno je uvažena volja vanparlamentarne većine koja u ovom trenutku diktira tempo promena u Srbiji. Snaga te većine priznata je jednim aranžmanom, na koji je zapravo potrošeno nedelju dana, a parlamentarna podrška bila je obezbeđena pre nego što se sastao taj parlament čije su krucijalne odluke definisane faktički za okruglim stolom, formalno, u toku pregovora kod predsednika Srbije Milana Milutinovića.
OKRUGLI STO: Naime, SPS, DOS i Srpski pokret obnove (SPO) su se još 16. oktobra, deset dana pošto je bivši predsednik SRJ Slobodan Milošević priznao izborni poraz, sporazumeli o raspisivanju vanrednih republičkih izbora, a potom uz natezanja i o formiranju prelazne tehničke vlade sa ograničenim rokom trajanja od dva meseca. Taj dogovor se suštinski ne razlikuje od okruglih stolova kakvi su formirani u nekim istočnim zemljama u trenutku kada je padao komunistički sistem. Pregovori su vođeni u Predsedništvu Srbije, a predsednik Srbije Milan Milutinović i predsednik SRJ Vojislav Koštunica potpisali su taj sporazum kao njegovi garanti. Jedan od te dvojice imao je poseban interes da u tim razgovorima bude naročito pažljiv – predsednik Srbije Milan Milutinović, predstavnik jedne grupacije koja je izgubila uporište i čovek čija je demisija, takođe, tu i tamo tražena. Preciziranje sporazuma nije išlo lako. Srpska radikalna stranka je najpre ušla u pregovore, ali je ubrzo odbila da učestvuje u tim razgovorima držeći se onoga što je njen šef dr Vojislav Šešelj govorio na prošloj sednici skupštine – da neće da učestvuju u "legalizaciji puča". Radikali su delovali patetično, kao neka predstraža režima koju su zaboravili da obaveste o povlačenju.
Socijalisti su demonstrativno odbijali, pretili su da neće ponovo sesti za sto ako se ne prekine nasilje nad njenim članovima i funkcionerima i ako DOS i krizni štabovi ne prekinu sa preuzimanjem institucija i preduzeća, ali su se za sto vraćali, jer drugačiji razvoj događaja za njih je mogao da bude pogubniji nego što je ispalo.
IGRA NA HAOS: Iz tužne srpske vlade Mirka Marjanovića, jedan za drugim izašli su najpre julovci predvođeni onim Bojićem. Radikali su jedno vreme ostali u toj vladi koja je, ostavši bez svih instrumenata vlasti, "mislila radikalskom glavom" uspevši da malo pojača haos interregnuma ukidanjem zakona kojima su cene energije i vitalnih proizvoda držane na niskom nivou radi kupovine socijalnog mira. Pokušaj da se socijalno nezadovoljstvo usmeri prema DOS-u naišlo je na oštar odgovor. Vladine poteze je najkonkretnije kritikovao Mlađan Dinkić, a pregovarački najtvrđe je nastupao Nebojša Čović, koji valjda zna jezik koji razume razbijena nomenklatura vlasti. On je rekao da je zbog odugovlačenja pregovora dat nalog za organizovanje novih protesta, te da to nije pretnja već faktičko stanje. Velja Ilić kome očito rastu političke ambicije upozoravao je, otud iz Čačka, da se mora ići radikalnije i da je "desno krilo DOS-a" zapostavljeno. Na DOS-ovoj strani stvar se komplikovala i viškom hvalisavosti protagonista zbivanja od 5. oktobra. Ispalo je da je u boju oko Skupštine Jugoslavije koja je branjena manje nego Zimski dvorac u Petrogradu 1917. i oko televizije bezmalo bilo više "koktela" nego benzina kod Al Alamejna. Namnožili su se revanšisti, neki su odmah krenuli da leče traume stečene u opozicionim borbama, drugi da prikrivaju dojučerašnji konformizam i kukavičluk. Uvećavao se broj prvoboraca i spomeničara, počinjala je jedna "epska" obrada nesvakidašnjeg događaja toliko da je to počelo da baca senku na tu široku i duboku pobunu. Na značaj tog kardinalnog preokreta narodne volje počela je da pada senka anegdota. Zima se približava i egzistencijalno stanje stanovništva se pogoršava.
TRI
SPORA: Skupština Srbije bila je zakazana za prošlu subotu 21.
oktobra, ali je tada odložena zbog zastoja u pregovorima oko formiranja
prelazne vlade, kao i zbog zahteva Demokratske opozicije Srbije (DOS) da
budu smenjeni pojedini visoki pravosudni funkcioneri. DOS se oštro
suprotstavio tome da u novu vladu uđe Branislav Ivković, dosadašnji
ministar za nauku i tehnologiju, koga su socijalisti ponovo kandidovali za
tu funkciju. "Ne može Ivković, koji je učestvovao u batinjanju
dece iz pokreta 'Otpor', da bude u vladi. Mi ne možemo da izdamo tu decu,
koja su zajedno sa nama zaginula", rekao je Čović u subotu. U međuvremenu,
Ivković je za "Politiku" izjavio da je tražio od kandidata
SPS-a za premijera nove vlade Milomira Minića da ga izostavi sa liste
ministara iz redova SPS-a i dobacio kao "apsolutno neistinite"
optužbe DOS-a.
DOS je takođe tražio da budu smenjeni Balša Govedarica, sa mesta predsednika Vrhovnog suda Srbije, i Dragiša Krsmanović, sa mesta republičkog javnog tužioca. Govedarica i Krsmanović trebalo je da budu članovi nove Republičke izborne komisije (RIK), ali su se DOS i SPO tome oštro suprotstavili, podsećajući da je Govedarica bio predsednik RIK-a u vreme lokalnih izbora 1996. godine, posle kojih je došlo do velikih narodnih protesta zbog izborne krađe. U predlogu sastava novog RIK-a, koji je skupštini podneo SPS, među članovima RIK-a nema Govedarice i Krsmanovića. Razlog za spor oko ova dva mesta je svakako i u deblokadi sudova i tužilaštva prema kojima kreću mnoge inicijative za gonjenje pripadnika pale nomenklature. Ljude na tim važnim mestima bira skupština, ali ona će, po sklopljenom aranžmanu biti raspuštena.
Tome treba dodati i zahtev predsednika Srpskog pokreta obnove (SPO) i Vuka Draškovića za smenu šefa Službe državne bezbednosti Radeta Markovića. DOS je taj slučaj ocenio kao "legitiman" i pozvao "nadležne organe da to pitanje u što kraćem roku reše". Pred sednicu Skupštine Srbije bilo je jasno da je postignut kompromis da Govedarica i Krsmanović ne budu u Izbornoj komisiji, a da za desetak dana po formiranju vlade podnesu ostavke, i da Markovića smeni nova vlada, u čijoj je nadležnosti da odlučuje o šefu državne bezbednosti. Tu se izgleda pojavio problem uverljivih garantija. U sporazumu SPS-a, DOS-a i SPO-a piše i to da četiri glavna ministarstva (informisanje, pravda, policija i finansije) treba kolektivno da kontrolišu i vode predstavnici sve tri partije. To znači da krupna sporna pitanja moraju da budu usaglašena unapred, jer vlada sastavljena po sistemu "triumvirata" teško donosi odluke.
Premijer Srbije Mirko Marjanović skupštini je podneo ostavku, to je automatski povlačilo ostavku celog njegovog kabineta. Julovci su pre toga izašli, radikali su separatno podneli ostavke u nameri da na poslednjoj sednici nastupaju kao opozicija, što se ne može postati odjednom (autorsko pravo: Zoran Anđelković-Baki).
MIZANSCEN: Početak te skupštinske
sednice po redu izlaska na scenu odražava tu dramu.
Predsednik Skupštine Dragan Tomić: "Ako elektronskim sistemom ne možemo
da utvrdimo broj prisutnih poslanika, moraću da tražim prebrojavanje.
Molim službenike da izbroje narodne poslanike
(Poslanici Srpske radikalne stranke napuštaju salu.)
Konstatujem da je u sali prisutno 116 narodnih poslanika.
Obavešten sam da predstavnici Jugoslovenske levice tek dolaze iz Poslaničkog
kluba i predlažem pauzu od pet minuta. Molim narodne poslanike da ne napuštaju
salu. (Pauza pet minuta.)
Molim narodne poslanike da zauzmu svoja mesta da bi službenici ponovo
proverili broj prisutnih poslanika u sali.
Predstavnici JUL-a ulaze u salu.
Konstatujem da je u sali prisutno 130 narodnih poslanika. Prema tome,
imamo kvorum i možemo nastaviti rad."
(Poslanici Srpske radikalne stranke vraćaju se u salu.)
Onda je krenula ta radikalska opstrukcija, ali se neko setio da nema TV prenosa, a kad je posle pauze prenos obezbeđen radikali su ponavljali svoje govore u kojima su napadali DOS za puč, socijaliste za legalizaciju puča i za izbornu krađu, a Koštunicu za kršenje izbornih obećanja (priznao Bosnu, revidirao oko Haga), a krizne štabove i DOS za poskupljenja i nestanak struje. Oko pola jedanaest uveče skupština više nije imala kvorum i prekinula je rad. Više se nije čuo onaj radikalski rečnik, daleko mu lepa kuća. Iste večeri, još u toku rada skupštine, na Novoj RTS, na drugom programu, pojavio se sporni šef državne bezbednosti koji je odbacio odgovornost za atentate na Draškovića, čak i zapretio tužbom, što je izazvalo reakciju SPO-a i u utorak su pronalaženi modusi da ova partija dobije dovoljnu satisfakciju. Nova RTS je saopštila u utorak da nije u mogućnosti da prenosti sednicu. Radikali su napustili Skupštinu. Socijalisti i julovci su šetali po Skupštini dok je poslanički klub SPO-a, od koga je sada zavisio rasplet, satima većao.
Moglo bi se reći da je čitav tok sednice ostavljao mučan utisak u javnosti, koja očekuje neki signal da se krenulo s mrtve tačke.
Činjenica je da dolazi zima i da neke važne egzistencijalne stvari zavise od konsolidacije bilo kakve vlasti u Srbiji. Fakat je da opšti interes nalaže da se onemogući povampirenje starog režima, istina je da je pukla opna i da na sve strane curi gnoj jednog korumpiranog režima, istina je da u takvim okolnostima u srpskoj javnosti odozdo i u delovima političkih elita ključa ono raspoloženje koje je opisano u jednoj rečenici Vladimira Iljiča Lenjina iz dvadesetih, "užarenim željezom tamaniti hidru nacionalizma". Uprkos tome, ili baš zato strpljenje je dobijalo na ceni. U ovom kontekstu valja se setiti jedne Deridine opomene, zapisane u "Sili zakona", citirane u upravo izašloj knjizi Jovana Komšića "Teorije o političkim sistemima", u kojoj se kaže da je ideja pravde uvek blizu zla, te da ne treba uvek odbacivati civilizacijski značaj borbi i kompromisa unutar institucija pravnog poretka:
"Taj premašaj pravde nad pravom i računom, nepredstavljivog nad odredljivim, ne može i ne sme da služi kao alibi za odustajanje od pravno-političkih borbi unutar neke institucije ili države... Prepuštena samoj sebi, neproračunljiva i donatorska ideja pravde uvek je sasvim blizu zla, odnosno najgoreg, jer nju uvek može ponovo da prisvoji i najizopačeniji račun. To je uvek moguće."
Ono što može biti važno jeste da su socijalisti posle vrludanja i nećkanja ozbiljno izgleda pristupili formiranju nove vlade. Moglo bi se i reći da su u konačnoj ponudi ministarskih mesta za tu prelaznu vladu pokušavali da pokažu kako ipak hvataju korak sa reformskim željama srpskih građana (recimo, za ministra za privatizaciju predložili su uglednog ekonomistu Oskara Kovača). Za razliku od julovaca koji deluju depresivno, espeesovci, koji još ne deluju konsolidovano, uz škrgut zuba pokazuju da su u stanju da izvedu organizovano povlačenje, čak se može govoriti i o njihovoj pragmatičnosti, za razliku od radikala, koji srljaju u neki desperatni juriš uz staro ojkanje, pa drugačije i od SPO-a koga još trese groznica posle izbornog poraza (u nedelju na Glavnom odboru nije usvojena ostavka Vuka Draškovića, smenjeno je čitavo predsedništvo i najavljeno otcepljenje jedne frakcije – oko Borivoja Borovića – koja u Glavnom odboru ima slab uticaj, a u članstvu, sudeći po toj nedeljnoj "kozačkoj skupštini", možda veći).
EGZALTACIJA I GAĐENJE: DOS je početkom nedelje još bio tim koji vodi, s plenom koji pokušava kontrolisati, ali koji protivnicima dopušta da mu opstrukcijom igre vezuje noge. Pokušaj ozakonjenja jedne komplikovane situacije odvijao se u tesnacima interesa i političkog mentaliteta. Egzaltacija s početka oktobra teško se pretvarala u politički kapital, dok su se pokazivale iskrice gneva i senke gađenja zbog novog nastupa starih bukača i večitih interpelanata.
Ta sumorna priča ipak je dobila nešto kao katarzu u izboru prelazne vlade. Socijalisti koji su pored oslonca na autoritarnog vođu i do sada pravili strateške saveze, sada su, u teškom stanju u kome su se našli, u senci kompromitovanog vođe, napravili možda najdalekosežniji kompromis u svojoj političkoj istoriji, ma koliko partiji tog tipa to bilo teško da preživi. U tom kontekstu Milomir Minić, mandatar nove vlade, inače partijski aparatčik kroz čitavu biografiju, delovao je dok je držao svoj inauguracioni govor nekako uverljivije nego ranije. Bar jedna rečenica to sugeriše, ona koja govori da ovo nije sporazum političkih saveznika, već žestokih političkih protivnika. Dok je Minić govorio da u ovoj vladi koja će vladati bez skupštine, čiji je rad ograničen vremenski i unutrašnjim aranžmanom, treba da vlada odmerenost i tolerantnost, a da mediji treba da budu odgovorni i nezavisni, skupštinski izveštači su se smejali. Vlast se lako kvari i ništa je u toj kvarljivosti ne zaustavlja tako efikasno kao druga vlast. Možda će se već u predizbornom periodu videti da to počinje promena na koju je Srbija čekala čitavu proteklu nesrećnu deceniju. Možda.
Milan Milošević
Revolucija i elektrodistribucija
I
od kvalifikovane javnosti dolazile su opomene da politiku treba što pre
vratiti u okvire zakona, ma kakvi oni bili. Dr Ljubomir Madžar, profesor
Ekonomskog fakulteta, kaže u Pres klubu (ponedeljak, 23. oktobar) da je
prvo bio užasnut kad je dobio informacije o uspostavljanju kriznih štabova,
ali da je kasnije korigovao svoj stav i da smatra da su krizni štabovi nužnost
koju je prouzrokovalo obrušavanje starog i kašnjenje konstituisanja
novog sistema. Profesor Madžar uočava da je postojeći pravni sistem u
sebi protivrečan i da je u osnovi neprimenljiv bez oslonca na onaj
neformalni sistem naloga koji je sada nestao. On anegdotski priča kako je
na jednom sastanku Naučno-nastavnog veća upozorio da donošenje neke
odluke predstavlja revoluciju, na šta je neki mladi kolega ustao i rekao:
"Revolucija! Nego šta!" Profesor Madžar priča i drugu
anegdotu: iz nekog kolektiva tražili su od njega savet kako da oteraju
direktora, ali je profesor rekao da to ne može u datom trenutku učiniti.
"Ali, šta da radimo, oni kradu!", glasio je žustar odgovor.
Profesor je odgovorio: "Krali su i ranije, šta ste čekali do sada?
Valjalo je malo i lično rizikovati..." Profesor Madžar smatra da
ukoliko se uskoro ne okonča period interregnuma, postoji opasnost da
privremeno bezvlašće prouzrokuje više štete nego koristi i novoj
vlasti i građanima i da se umnoži broj sumnjivih inicijativa.
Ekonomista Boris Begović, potpredsednik Centra za liberalno-demokratske studije, osvrćući se, na primer, na funkcionisanje javnih preduzeća kaže da veliki sistemi ne trpe revolucije. On ukazuje na to da je odlika diktatorskih režima da grade puteve, a demokratskih – da ih održavaju. Pred novom vlašću se nalazi težak zadatak da u kratkom roku obnovi sve ono sto je poslednjih deset godina uništavano, što se može ostvariti samo uz donacije međunarodne zajednice, ali i da na duži rok razvija infrastrukturne sisteme, što je moguće samo direktnim privatnim investicijama. On se zalaže za privatizaciju putem prodaje državnog i društvenog kapitala, a da se vaučeri raspodeljuju u što manjoj meri. Po oceni Jovana Komšića, saradnika Centra za sociologiju Instituta društvenih nauka, poražene političke snage se nadaju da će se narod do republičkih izbora razočarati u novu vlast i potražiti njihovu zaštitu. Zbog toga su u narednom periodu neophodni pametni potezi kako bi se olakšalo svakodnevno preživljavanje građana. S druge strane, potrebno je održati i građanski pritisak na politički establišment i osnažiti društveni konsenzus o vitalno važnim promenama.
