Postizborna groznica u Srbiji
Neki bi otvarali, a neki zatvarali
Deblokira se srpska a bira nova savezna vlada, ali mnogi tvrde da
nije vest to što je neko postavljen, već da je glavna vest to što još
niko nije uhapšen
Od
saveznih izbora 24. septembra Srbija je u velikom zaokretu koji dobija
institucionalni okvir u nedelji u kojoj se završava oktobar a počinje
novembar godine 2000. Na saveznom nivou protekle nedelje odvijale su se
završne političke mandatarske konsultacije i sa izvesnošću se moglo
pretpostaviti da će SR Jugoslavija dobiti svoju saveznu vladu. Zoran Žižić,
mandatar savezne vlade, najavio je u ponedeljak 30. oktobra da će sednica
Skupštine Jugoslavije biti održana u petak i subotu. Drugog dana, u
subotu 4. novembra, Žižić će poslanicima izložiti ekspoze novog
programa i sastava savezne vlade. Tom ekspozeu prethodiće sklapanje
ugovora među koalicionim partnerima o programu vlade. To će biti
koaliciona vlada, manje ekspertska nego što je to bilo opravdano očekivati.
Neki u toj vladi su poštovanja vredni stručnjaci, a neki će morati na
kurseve. Neki će morati da obuzdaju vlastiti narcizam, ili će im ga
obuzdavati lični poraz. Neki su izbrijani, neki imaju bradice, u proseku
nisu mnogo stari, možda neko od njih ima 33 godine, ali vaš hroničar
prilično pouzdano zna da nijedan od njih nije rođen u Vitlejemu, da niko
od njih ne ume baš da pretvori vodu u vino.
Ono što se od njih očekuje jeste da se posla prihvate sa skromnošću i odgovornošću, da pitaju ako ne znaju i da svoj javni posao rade gledajući napred.
SVETSKA VRATA: Posle posete predsednika Vojislava Koštunice Moskvi postalo je jasnije da je sada već pitanje dana kada će SRJ, ta zemlja-parija naći svoje mesto u društvu naroda u Ujedinjenim nacijama; ona je već postala član Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, a u veoma bliskoj perspektivi ukazuje se i članstvo u OEBS-u. Dva pokušaja da se to osujeti čine se bezizglednim – pokušaj snaga koje nose crnogorsku vladu da pokrene pitanje tzv. druge stolice za Crnu Goru, kao i pokušaj jugoslovenske vlade u ostavci da raspali polemiku oko sukcesije bivše SRJ i da ospori ustavnost zahteva za prijem SRJ u Organizaciju ujedinjenih nacija.
Čini se nesumnjivim da građani SRJ žele da njihova zajednica bude uključena u društvo naroda, a buduća savezna skupština, kad u petak završi svoje konstituisanje, može da verifikuje poteze koje je Koštunica na čelu države povukao, a uz to nova vlada već u procesu konstituisanja deklariše da će jedan od njenih ciljeva biti povratak SR Jugoslavije u međunarodnu zajednicu. Što se "druge stolice" tiče, novi mandatar Žižić čak izjavljuje: "Da su predstavnici DOS-a prihvatili taj zahtev, vratio bih mandat predsedniku SRJ Vojislavu Koštunici!" Utisak je da g. Žižić, posle srdačnog raskidanja koalicije sa SPS-om, neće imati suštinskih problema ako bude sledio politiku otvaranja koju trenutno vodi predsednik SRJ Vojislav Koštunica.
Treba reći da su i federalna, kao i republička vlada – provizorne bar zbog dve stvari: zbog obećanja Vojislava Koštunice da će insistirati na raspisivanju novih saveznih parlamentarnih izbora za godinu i po dana i zbog činjenice da crnogorska vlast (sada poljuljana i očito nervozna) i dalje ne priznaje saveznu vladu.
FLEKSIBILNOST: Što se ustavnog angažmana tiče, najavljeni nastavak razgovora na ekspertskom nivou između DOS-a i DPS-a možda otvara put do nalaženja nekog prihvatljivog ustavnog rešenja za održanje državne zajednice i za, kako novi mandatar ponavlja, harmonizaciju odnosa Srbije i Crne Gore.
Ustavne procedure, da bi bile valjane, moraju da budu dovoljno spore i dovoljno razvučene kako bi se iskristalisala solidna rešenja. Dotle, ljudi moraju da jedu, putuju, kupuju, prodaju. Novoizabrane garniture na nivou SRJ i u Srbiji, kao i ona pre dve godine izabrana, crnogorska, mogle bi, ako budu dovoljno pametne da raščlane sporove na najmanje proste činioce, da putem različitih međuvladinih komiteta dođu do optimalnih poboljšanja jednog tragičnog stanja. Takozvani kooperativni federalizam je u složenim državama, pa i u onim državama koje su unitarne, česta, gotovo uobičajena praksa. Takvi kooperativni odnosi različitih "unutrašnjih vlada" su, na primer, primenjivani u Sjedinjenim Američkim Državama kad su u pitanju sporovi "nacionalne" vlade i vlada pojedinih država. Administracija američkog predsednika Ajzenhauera je, na primer, 1953. formirala komisiju za odnose među vladama, a slični pokušaji činjeni su u Francuskoj, Italiji kada je trebalo rešavati pitanja decentralizacije. Možda bi neka vrsta konsultativnih formi mogla da nađe mesto i u oblastima koje su prozaičnije od onih na kojima se licitira suverenitet. Neko je pomenuo da je, na primer, Veselin Vukotić, jedan od kreatora reformskog projekta u Crnoj Gori, takođe član sve uticajnije grupe G17. Ovih dana govori se o tome da bi pri saveznoj vladi moglo da bude formirano telo pod nazivom Komitet za Kosovo čija bi funkcija bila da razmatra tamošnje teško stanje. Trebalo bi možda ohrabriti slične fleksibilne forme i u drugim oblastima.
Sudeći po nekim imenovanjima u republičkoj i saveznoj vladi (u oblasti ekonomije Labus, Pitić, Antić, Vitošević, ili u oblasti prava Grubač, ili u oblasti visokog obrazovanja Gašo Knežević) pokazuju da ideja vodilja novoformiranih vlasti neće biti rat sa novim svetskim poretkom već uključivanje zemlje u međunarodni ekonomski politički i pravni ambijent – ne borba sa izolacijom kroz samoizolaciju već otvaranje zemlje uz međunarodnu asistenciju.
DEBLOKADA: U danu u kome nastaje ovaj tekst, može se reći da je počela deblokada prelazne srpske vlade tako što je ipak ispoštovan jedan usmeni politički dogovor i tako što su se povukli osporavani predsednik republičkog vrhovnog suda Balša Govedarica i republički javni tužilac Dragiša Krsmanović, dok je još trajalo natezanje oko sudbine šefa srpske tajne policije Radeta Markovića. Ovo poslednje pratila je još jedna pretnja potpredsednika srpske prelazne vlade Nebojše Čovića da će DOS, kao i SPO po ranijoj najavi Vuka Draškovića, napustiti prelaznu republičku vladu. Uz to, prilično spektakularno se pojavio i neki papir, čija se autentičnost još proverava, a koji govori o tome da je služba DB-a pratila Slavka Ćuruviju neposredno pre nego što je ubijen. Na kraju, agencija Fonet u utorak popodne prenosi vest o ostavci šefa DB-a, ali je ta informacija kasnije demantovana. Drugim rečima, uz mnogo komplikacija nastavljeno je demontiranje jednog ličnog režima kao nekakve eksplozivne naprave.
Taj lični režim se uz mnogo dramatizacija, euforija, improvizacija i iznuđivanja ipak ubrzano zamenjuje provizornim stanjem, danas "legitimnijim" nego juče i prekjuče, stanjem koje još ne karakteriše neophodna upravljačka efikasnost.
Nestrpljivi
radio voditelji, kolumnisti, aktivisti stari i novi podgrevaju, međutim,
atmosferu u kojoj nije važno to što je neko sposoban postavljen, već je
važno to što niko još nije uhapšen. Klatno javnog raspoloženja kreće
se između podaništva, euforije, gneva, gađenja i nestrpljenja, dok
spori politički mlinovi ipak krune bivši sistem praveći čudnu mešavinu
od pristalica i protivnika, lopuža i starih i novih pravednika. Kakav se
kolač od nje može umesiti?
Naravno, štampa po pravilu prati narodne želje, ali valja podsetiti kako je slavni komentator Volter Lipman svojevremeno konstatovao kako se javni poslovi ipak ne mogu voditi pomoću kampanja, euforija i dramatizacija (što je suština štampe), već pomoću odgovorne javnosti.
Čak i u nekom mirnijem teksaškom gradu niko odavde verovatno ne bi bio izabran u porotu. Jedni su saučesnici, neki su krali stoku, drugi su gnevni i osvetoljubivi, neki su žrtve nasilja i silovanja, neki su prononsirani "lovci na glave", neki su u purističkoj ekstazi, za neke se sumnja da su u KKK-u. Bolje je da se glave najpre malo ohlade. Mada je kontekst drugi, ovde se čini primerenom anegdota koju je svojevremeno pričao Vib, a koja govori kako je u Kragujevcu legendarni Raja Nedeljković svojevremeno "ribao" slavnog aforističara i nekog njegovog kolegu: "Ti, golemi (to je, naravno, Vib), donesi kofu vode i u nju zaroni svoju veliku glavu i hladi svoju usijanu glavu dok ti ne kažem dosta! A ti, mali... Ti mu menjaj vodu..."
TEŠKA UTAKMICA: Prelazak ove zemlje na normalan kolosek biće zadatak mnogo teži nego što je, na primer, odbrana izbornog rezultata, ili organizacija demonstracija 700.000 ljudi u centru Beograda, ili komponovanje oproštajne pesmice o načinima da se spase Srbija, ili o pakovanju atraktivne optužnice protiv odlazećeg populističkog vođe, sedam puta plebiscitarno podržanog, jednom plebiscitarno ispljuvanog.
Da bi se u jednoj zemlji pošteno rasuđivalo o zaslugama i krivicama, život u njoj mora postati iole podnošljiv, a institucije iole normalne. Zemlja je pred početak kalendarske zime u takvom stanju da život u njoj u velikoj meri zavisi od međunarodne pomoći, a država funkcioniše na principu samopomoći. Po dijagnozi prof. dr Jovana Rankovića, člana Ekonomskog saveta Demokratske stranke Srbije, samo za proteklih šest meseci gubici u srpskoj privredi iznose 17 milijardi dinara, a čak 90,4 odsto svih gubitaka "proizvodi se" u 986 preduzeća u elektroprivredi, crnoj metalurgiji, u oblasti nafte i gasa i ključnim sistemima. I u ostalih 60.000 preduzeća, u upravi i u socijalnim službama, moralo bi brzo da se dođe do neke vrste socijalnog pakta između vlada, poslodavaca i sindikata.
I državu i njene građane i njihova preduzeća čeka težak ispit, kad se ta gvozdena vrata iza kojih smo čamili konačno otvore. Za ovih deset godina, koliko smo "bili odsutni", svet se umnogome promenio, kaže Ljubiša Sekulić, član Foruma za međunarodne odnose, preporučujući da Jugoslavija (odnosno njeni vodeći faktori) dobro razmisle kako će se uključiti u svetske procese globalizacije. Otvaranje tih vrata i dolazak multinacionalnog kapitala ovde može imati i dobre i loše strane, i neophodno je da se blagovremeno izradi odgovarajuća strategija.
I Jovan Teokarević, saradnik Instituta za evropske studije, procenjuje da su u stvaranju globalnog društva interesi kapitala i naše zemlje različiti, a da u takvoj situaciji Jugoslavija mora da ima politiku koja bi znala da sačuva interese zemlje. Branko Milinković, saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu, predlaže da se pri saveznoj vladi osnuje Ministarstvo za odnose sa međunarodnim organizacijama, pošto je za ulazak u Evropu, tačnije za ovladavanje evropskim zakonima i normama, potrebno još mnogo rada.
Milinković, koji dobro poznaje međunarodne institucije, kaže da je za čitav projekat veoma važno da se brzo izgradi normalan pravno-politički ambijent u kome će se poštovati i pravne norme i zaštititi prava manjina, jedan transparentan i predvidljiv sistem. U ovom trenutku možemo računati bar na dve olakšavajuće okolnosti. Već u prvim porukama koje iz evropskih institucija stižu u Jugoslaviju ima manje frustrirajućeg uslovljavanja a više jasne namere da se konstruktivno pomogne. U opozicionim grupama poodmakle su neke od važnih priprema za reforme (u obliku ekspertskih studija, pa i zakonskih projekata u oblasti ekonomije, informisanja, visokog školstva, sudstva).
Sve se zapravo vrti oko značenja onoga što se desilo u Beogradu 5. oktobra 2000. Da li su tog dana jedni oterali druge, "dobri" najurili "loše", ili se nešto fundamentalnije počelo menjati? Ako se tog dana pojavila šansa da ova zemlja, u blatu do guše, napravi nešto kao skok spasa, onda bi veliki zadatak podizanja na noge jednog klonulog društva morao da bude iznad ostalih "energija". Latini su govorili kako se vlast ne čuva "razlogom vlasti" nego "vlašću razloga". Izreka se tiče odnosa sile i politike, ali može biti upotrebljena i u aktuelnom previranju. Taj novootkriveni razlog (ako je izlaz ka budućnosti napipan 5. oktobra 2000) trebalo bi da dominira nad ustavnim, političkim, ekonomskim, psihološkim i svim drugim sporovima u kojima se ova zemlja čitavu deceniju vrti u krug.
Milan Milošević
