Poslednja pakost
Crna Gora više neće biti u poziciji da se otima, beži i zove upomoć. Može mirno da ode ako zna kud i zašto, a i ako ne zna niko je neće mnogo zapitkivati. Srbija sasvim izvesno više neće igrati ulogu zatvorskog čuvara
Neko je jednom zamerio Džonu Majnardu Kejnsu da je nedosledan i da menja stavove, na šta je slavni ekonomista odgovorio: "Kad primim novu informaciju, ja promenim poziciju. A šta vi radite s novom informacijom?"
Nema sumnje da je 5. oktobra Beograd proizveo jednu novu informaciju, a pomenuta anegdota pala mi je na um zato što vidim da mnogi ljudi u Crnoj Gori tu informaciju nisu primili ili, tačnije ne misle da je ona stvarno nova. Đukanovićeva vlada godinama je pokušavala da nađe izlaz iz politike usamljenosti koju je diktirao Beograd i da se uskladi sa ostatkom sveta, a sad je odjednom sama ispala usamljena u stavu da se u Srbiji nije dogodila nikakva suštinska promena.
U svakom slučaju, Crna Gora nije promenila nego možda još malo pojačala poziciju koju je bila zauzela u Miloševićevo vreme kad se tvrdilo da je njegov režim najveći problem i da Crna Gora možda neće moći još dugo da čeka na demokratizaciju Srbije. Sad kad se to dogodilo, Crna Gora izgleda još nestrpljivija. Kao da Milošević nije otišao ili kao da nova vlast u Beogradu, barem u odnosu prema manjoj republici, nije bitno drugačija nego možda još gora od njega.
Slučaj je svakako ozbiljan, ali više nije opasan. Barem tu jednu promenu valjalo bi priznati: Crnoj Gori više ne preti nikakva iz Beograda pokrenuta sila i oružje. Ako je Koštunica odlazio u Podgoricu, onako nepriznat i uz odsustvo bilo kakvog predsedničkog protokola, onda se to nikako ne bi moglo nazvati arogancijom i nekom novom, perfidnijom formom velikosrpske agresije. Dok je bila stvarno ugrožena, Crna Gora je uživala opšte simpatije sveta – samo postojanje famoznog Sedmog bataljona donelo joj je dobre prihode – ali svaka dalja priča na tu temu zvuči usiljeno i može samo da kompromituje vlasti u Podgorici.
Posle prevrata u Beogradu, srpski i crnogorski mediji razmenili su nekoliko optužbi i uvreda, uglavnom promašenih i izlišnih. Jer, u suštini, spor je rezultat obostrano iznuđenih poteza u situaciji koju je, pre odlaska, proizveo bivši vladar i to je bila njegova poslednja pakost, koja ga je, međutim, koštala vlasti. Kad je promenio Ustav, bilo je jasno da će Crna Gora morati da bojkotuje jugoslovenske izbore.
Kad je opozicija u Srbiji pobedila, opet nije bilo druge nego da se pravi koalicija s Đukanovićevom opozicijom.
Pre toga, vlasti u Crnoj Gori i opozicija u Srbiji uzajamno su se hvalili i podupirali koliko su god mogli i umeli. Ali srpski demokrati morali su biti razočarani i pogođeni činjenicom da su glasovi iz Crne Gore ipak otišli Miloševiću, kao što ni Đukanoviću posle nije bilo pravo što u saveznu vladu ulaze njegovi protivnici. S obe strane povučeni su pogrešni i istovremeno logični i jedino mogući potezi i nastala je zbrka iz koje je jedini pravi vinovnik izvukao kakvu-takvu utehu.
Đukanović je ovih dana u Dejtonu ponovio svoj stav da SRJ zapravo ne postoji i da bi dve države trebalo da budu zasebno priznate a onda da sklope nekakav ugovor. Američki stav prema tome nije bio odbojan, nego više hladan i nezainteresovan. Za sada je samo SRJ međunarodno prihvaćena, a ako se dva dela dogovore da se raziđu niko neće imati ništa protiv. Za Crnu Goru ovo je, međutim, gotovo ravno odbijanju.
Ako Zapad nije posebno zainteresovan za njenu nezavisnost, onda će ona morati da opstane sama a to će izgledati znatno drugačije nego do sada. Ljubitelji nezavisnosti morali bi da znaju da je Crna Gora po glavi stanovnika dobijala daleko veću pomoć nego bilo koja zemlja u regionu. Ne bi ona bila kažnjena ako bi se otcepila, ali bi sasvim izvesno osetila razliku.
S druge strane, tačno je da ona gubi svoj privilegovan položaj u svakom slučaju, to jest i ako se ne odvoji, kao što je tačno i da Srbija verovatno ne bi ni htela ni mogla da je bukvalno izdržava. Ali veća zajednica prosto ima bolje izglede da opstane i podigne kvalitet života. Bojim se, međutim, da su se mnogi u Crnoj Gori već suviše zagrejali za ideju nezavisnosti, da im se čini da su daleko odmakli, da su za Srbiju postali Evropa i ne bi da se vraćaju natrag u Aziju. Pa, ako se pokaže da su takvi u velikoj većini, ne verujem da će Srbija imati nešto protiv.
S odlaskom Miloševića Srbija menja odnos prema sebi i vraća samopouzdanje, a s tim se menjaju i pravila ove međurepubličke igre.
Crna Gora više neće biti u poziciji da se otima, beži i zove upomoć.
Može mirno da ode ako zna kud i zašto, a i ako ne zna niko je neće mnogo zapitkivati. Srbija sasvim izvesno više neće igrati ulogu zatvorskog čuvara. (Pravi čuvari zatvora u Srbiji prvi su počeli da se bune i štrajkuju, kao da osećaju da promena poretka nekako neće ići na ruku njihovoj profesiji.)
Crnogorsko otcepljenje u Srbiji mora da zvuči kao jučerašnja priča koja malo koga zanima. Beograd je krenuo dalje a Podgorica još ratuje s Miloševićevom senkom. Srbija je, naime, na najboljem putu da izvuče zaključke iz Miloševićevih poraza, da se najzad sasvim suoči sa sobom, da suštinski promeni vekovnu nacionalnu strategiju i izgubi svaku volju da izlazi van svojih granica. U najmanju ruku, verujem da ljudi više ne nalaze posebno zadovoljstvo u baktanju s problemima tipa Kosova i Crne Gore.
U tom smislu možda i nova vlast malo kasni kad pokazuje veliko interesovanje za očuvanje zajedničke države i ako Koštunica još nekoliko puta bude onako išao u Podgoricu, bojim se da će u Srbiji početi da ga sažaljevaju. A najgore od svega bilo bi ako bi DOS suviše ozbiljno shvatio privremeni savez sa SNP-om u nameri da tu stranku nekako podigne i pretvori u "patriotsku snagu" koja bi trebalo da slabi Đukanovića i vezuje Crnu Goru za Srbiju. To bi takođe bila jučerašnja politika koja ne bi prošla ni u Srbiji ni u Crnoj Gori.
Što se tiče ugovora o zajedničkim funkcijama nezavisnih država, to bi se verovatno dalo sačiniti na obostranu korist, ali za sada obe strane s tim imaju nekih teškoća. Nezavisni Crnogorci na to gledaju kao na ustupak Srbiji koji je, možda, nužan zbog sveta. Ako ne moraju, radije ne bi. Sa svoje strane, Srbija sigurno nije raspoložena da ulazi u pregovore inferiorno, s osećanjem da je bolje išta nego ništa i da ima da prihvati uslove koji joj se postavljaju inače ništa od izlaza na more. Osim toga, Srbija se boji razvodnjavanja svoje države, koje se jedva nekako dokopala, u konfederalnom ugovoru gde bi opet morala nečega da se lišava i pristaje na "pozitivnu diskriminaciju" Crne Gore.
Taj strah je neopravdan pošto u Evropi uvliko cvetaju razne vrste međudržavnih aranžmana i ako je to dovoljno Crnoj Gori, Srbiji je utoliko pre, pošto bi u svakoj čvršćoj vezi morala da pravi još veće ustupke manjem partneru. Na tome bi se cela ova priča mogla i završiti, ako ne bude baš previše gluposti i zadrtosti. A zašto toga sad odjednom da ne bude? Pa, prosto, ta sezona je prošla, a ovo što sad gledamo je samo jedna zaostala utakmica koja je bila malo odložena iz opravdanih razloga. Uostalom, ona ne odlučuje više ništa jer se najvažnije već zna. Zna se ko je poražen.
Stojan Cerović
