Ljudi i vreme

Vreme broj 516, 23. novembar 2000.

Izjava nedelje

Ako hoćete da se družite sa političarem,
znači da ste perverzni.

Zoran Đinđić, u intervjuu Radiju B92

Harmonikaš Ljubo Kešelj
priča kako mu je sadašnja supruga, pevačica Sena Ordagić, pomogla da preboli bivšu, Zoricu Brunclik:
“Pozvao sam je da krene sa mnom (u Ameriku). Nije mogla, jer je već imala ugovorenu novogodišnju tezgu. ‘Dobro, onda dođi za Srpsku novu godinu!’ – predložio sam joj. Došla je. Tri meseca smo se družili u Americi. Osećao sam da se nešto dešava. Ali, bio sam polomljen, jadan, bilo mi je strašno teško. Lečio sam rane uz Seninu pomoć. Piće mi je bilo pod ruku, droga je cirkulisala u lokalu u kom sam svirao, malo je trebalo da se skrene... da nije bilo Sene... Na sreću, brzo sam shvatio da je ona izuzetna žena i da je zalutala na estradu. Zalutala je po svom ponašanju, shvatanjima, moralu. Znate, devedeset posto pevača je došlo sa ulice, iz kafane. To je sve raskalašno, raspojasano, bez morala... Prvi put u životu sam sreo pevačicu koja čita bar dve knjige mesečno. Možete misliti, našu ćerku Miu je učlanila u biblioteku kada je dete imalo samo tri godine...”
(“Sabor”)

Prof. dr Ratko Božović
ovako priča o novim stanovnicima Beograda:
“Tokom poslednjih godina ovde je došlo do urbicida – ubistva grada. Kultura koja se ne potvrdi i ne iskaže u gradu – nje nema. To je jedna dominantna dimenzija modernog vremena. Ne možemo mi protiv sveta i veka. Samo se tako moglo dogoditi da je taj ruralni, sirovi i primitivni svet zatekao na spavanju gradske sanjare i oni su snagom i žestinom osvajanja pokrili grad. Ruralni element bio je više nego dominantan, a i sama politika je bila sa elementima kiča. Plodno tle kiča bila je politika.
Nažalost, u Beogradu je došlo do poseljačenja grada, čak i u samom centru – Knez Mihailovoj, Zelenom vencu. Svet je sa same periferije došao i zauzeo to stanište, a samo se pitam gde li svi ti ljudi uveče odlaze, u koje se mišje rupe sakrivaju, ali znam da tu obitavaju da tu stanuju. Tu ostvaruju neku malu profitersku igru sa opstajanjem, s tim što imam utisak da njih policija više juri nego velike profitere. Svi se u tim okolnostima bavimo nebitnim, a ne bavimo se bitnim. A sama činjenica da su oni došli iz neke daleke periferije i zaposeli sam centar je prava slika o nama.”
(“Borba”)

Emir Kusturica,
reditelj, komentariše političke promene u Srbiji:
“Ja sam od početka aktivno pratio ne samo ovu situaciju, ne samo kraj, jer ja mislim da je ovo kraj titoizma. Srbija je praktično bila generator i dobrog i lošeg u bivšoj Jugoslaviji i jedna najozbiljnija sredina, koja je kulturni i istorijski centar Balkana i to se sada pokazuje.
Kad se pojavio Koštunica tamo u Bijaricu, kao da se pojavila Madona, pojavio se odjednom neki popularan tip. Ne zato što je on dobar i što je pametan, nego što je zrelost jednog naroda dovela do obrta u kojem nije bilo krvi...”
(“Svet”)

Zoran Gvozdenović Rendža,
šabački konobar koji je tužio bivšeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića i odustao od tužbe, dok sedi u svom restoranu koji je u blizini sedišta šabačkog SPS-a kaže:
“Gledao sam danima kako su mnogi ispršeno ulazili u ovaj zmijarnik. Sada ti isti nekako šćućureni žurnim korakom zamiču iza partijskih vrata SPS-a. Samo je ovaj kameni vojnik s petokrakom na kačketu i puškom ostao isti. Drugi, ovi živi komunisti su pocrveneli... A koliko do juče bili su sila... Možda bi se bar oni, ako već njihov bivši vođa to nije učinio, trebali izviniti nama, svojim sugrađanima, za svoja učinjena nedela. Dok je Valjevac Tomica Lakić na svome telu istetovirao bračni par diktatora, Šapčanin Zoran Gvozdenović je direktore prizvao sudskoj parvdi.”
(“Glas”)

Predrag Milošević,
vicešampion Jugoslavije u bodi-bildingu, otkriva tajnu svog uspeha:
“Preko godine, van takmičarske sezone, dnevno imam po jedan trening, tako da mogu da se posvetim i nekim drugim stvarima. Međutim, tri meseca pred takmičenje započinjem sa rigoroznim režimom, koji podrazumeva dva aerobik treninga, ujutru i uveče i dve u teretani na spravama. Sve u svemu, u tom periodu najmanje pet sati dnevno provodim u mukotrpnom vežbanju, uz koji, da napomenem, ide i rigorozni režim ishrane. Moj meni se sastoji od 2 kg najfinijeg belog mesa ili ribe, 20-30 belanaca i najmanje jednog kilograma kuvanog povrća. Moji mesečni izdaci za hranu u proseku su oko 1500 DEM.”
(“Svet”)

Dragan Bjelogrlić,
glumac i producent, priča o svom novom filmu ”Rat uživo” i Bati Živojinoviću:
“Bata Živojinović je institucija za sebe. On je pre svega legenda naše kinematografije i sigurno će biti po tome upamćen. Istina je da je poslednjih deset godina bio član partije koja nam je nanela zla, ali sam siguran da je on za to vreme pomogao zdušno srpski film. Tu političku ‘mrlju‘ koju nosi treba prepustiti vremenu.”
Na pitanje da li je njegovo i učešće Milorada Mandića Mande, takođe člana SPS-a, uticalo na finansijere, Bjelogrlić kaže:
“Kada smo se raspitivali o sponzoru, obično smo podmetali Mandu i Batu u prvi plan. To im je ipak ulivalo kakvo-takvo poverenje. Nismo ih zbog toga angažovali, ali smo ih koristili kako bi izvukli što više novca i svi zajedno napravili zaista dobar film. Uvek smo se politički razilazili, ali kada se okupimo oko filma – to nam je na prvom mestu. Uostalom, i Bata kroz svoju ulogu brani stavove koje zastupa u životu, tako da ništa nije slučajno.”
(“Večernje novosti”)

Milica Bajić,
iz potkosmajskog sela Mala Ivanča, majka osmoro dece, supruga mašinovođe Miodraga Mije Bajića, u tekstu “Grozda dece” kaže:
“Hteli smo muško, a stalno su nam se rađale ćerke. Tek kao sedmo dete rodio nam se Nemanja. Ja sam htela da tu stavimo tačku, ali Mija se zamislio nad pitanjem, ‘s kim će muško dete da se igra’?! Dabome, zato je rođen Stefan!”
Na to autor teksta Tomislav Đokić dodaje:
“I zaista, kakva lopta, kakav autić!? Najbolja igračka je – brat!”
(“Selo”)

Zdravko Čolić,
“jedna od zaista retkih pravih pevačkih zvezda koja traje, evo, punih dvadeset godina” govori o svom nastupu na “target” koncertu održanom na Trgu republike za vreme bombardovanja:
“...Te priče bile su vezane i za mene i za Balaševića, čak se pričalo da smo pohapšeni i silom dovedeni, što nije istina. Zaista sam imao upalu grla, u to vrijeme vladala je neka epidemija, ispalo je da ne želim da dođem, a onda se neko pojavio na Trgu i rekao, eto, Čolić nije došao, ali tu je neko drugi... Došli su mi na vrata s rečima da sam izdajnik, ovo-ono, ja sam im rekao: ‘Ljudi nemojte da pevam na plej-bek nego kad pevam da to bude u sklopu nekog ozbiljno programa, sa ozbiljnim izvođačima.’ Kada sam video da je đavo odnio šalu, došao sam i pevao bolestan da ne bi pričali da sam izdajnik. Bilo mi je sve to veoma šokantno. Inače, mislim da je sviranje zbog politike loše, to je manipulisanje ljudima.”
("Blic")

Pol Gaskoin Gaza,
poznati engleski fudbaler, iznosi svoje mišljenje o Siniši Mihajloviću italijanskim novinarima:
“Mihajlović je svetski poznata medijska ličnost. On ne samo što je odličan igrač, on je pomalo i kontroverzna osoba. Nije kao ja toliko lud, ali je svejedno – elita. Gledao sam tog momka na Prvenstvu Evrope i nisam mogao da verujem svojim očima. Umesto da bude prvi as šampionata, kako su mu to mnogi prognozirali, on se našao u takvoj agoniji koju mogu da razumem samo ja i, eventualno, Dijego Maradona...
Znate, Siniša nije čovek kao ja. Živi uredno, posvećen je potpuno porodici, ali kao da iz njega na svakoj utakmici izbija neko pritajeno nezadovoljstvo, neka divljina. Srbin je zaista žestok momak, ali u pozitivnom smislu.”
(“Tempo”)

prethodni sadržaj naredni

vrh