Izjava nedelje
Ako hoćete da se družite sa političarem,
znači da ste perverzni.
Zoran Đinđić, u intervjuu Radiju B92
Harmonikaš
Ljubo Kešelj
priča kako mu je sadašnja supruga, pevačica Sena Ordagić, pomogla da
preboli bivšu, Zoricu Brunclik:
“Pozvao sam je da krene sa mnom (u Ameriku). Nije mogla, jer je već
imala ugovorenu novogodišnju tezgu. ‘Dobro, onda dođi za Srpsku novu
godinu!’ – predložio sam joj. Došla je. Tri meseca smo se družili u
Americi. Osećao sam da se nešto dešava. Ali, bio sam polomljen, jadan,
bilo mi je strašno teško. Lečio sam rane uz Seninu pomoć. Piće mi je
bilo pod ruku, droga je cirkulisala u lokalu u kom sam svirao, malo je
trebalo da se skrene... da nije bilo Sene... Na sreću, brzo sam shvatio
da je ona izuzetna žena i da je zalutala na estradu. Zalutala je po svom
ponašanju, shvatanjima, moralu. Znate, devedeset posto pevača je došlo
sa ulice, iz kafane. To je sve raskalašno, raspojasano, bez morala...
Prvi put u životu sam sreo pevačicu koja čita bar dve knjige mesečno.
Možete misliti, našu ćerku Miu je učlanila u biblioteku kada je dete
imalo samo tri godine...”
(“Sabor”)
Prof.
dr Ratko Božović
ovako priča o novim stanovnicima Beograda:
“Tokom poslednjih godina ovde je došlo do urbicida – ubistva grada.
Kultura koja se ne potvrdi i ne iskaže u gradu – nje nema. To je jedna
dominantna dimenzija modernog vremena. Ne možemo mi protiv sveta i veka.
Samo se tako moglo dogoditi da je taj ruralni, sirovi i primitivni svet
zatekao na spavanju gradske sanjare i oni su snagom i žestinom osvajanja
pokrili grad. Ruralni element bio je više nego dominantan, a i sama
politika je bila sa elementima kiča. Plodno tle kiča bila je politika.
Nažalost, u Beogradu je došlo do poseljačenja grada, čak i u samom
centru – Knez Mihailovoj, Zelenom vencu. Svet je sa same periferije došao
i zauzeo to stanište, a samo se pitam gde li svi ti ljudi uveče odlaze,
u koje se mišje rupe sakrivaju, ali znam da tu obitavaju da tu stanuju.
Tu ostvaruju neku malu profitersku igru sa opstajanjem, s tim što imam
utisak da njih policija više juri nego velike profitere. Svi se u tim
okolnostima bavimo nebitnim, a ne bavimo se bitnim. A sama činjenica da
su oni došli iz neke daleke periferije i zaposeli sam centar je prava
slika o nama.”
(“Borba”)
Emir
Kusturica,
reditelj, komentariše političke promene u Srbiji:
“Ja sam od početka aktivno pratio ne samo ovu situaciju, ne samo kraj,
jer ja mislim da je ovo kraj titoizma. Srbija je praktično bila generator
i dobrog i lošeg u bivšoj Jugoslaviji i jedna najozbiljnija sredina,
koja je kulturni i istorijski centar Balkana i to se sada pokazuje.
Kad se pojavio Koštunica tamo u Bijaricu, kao da se pojavila Madona,
pojavio se odjednom neki popularan tip. Ne zato što je on dobar i što je
pametan, nego što je zrelost jednog naroda dovela do obrta u kojem nije
bilo krvi...”
(“Svet”)
Zoran Gvozdenović Rendža,
šabački konobar koji je tužio bivšeg predsednika SR Jugoslavije
Slobodana Miloševića i odustao od tužbe, dok sedi u svom restoranu koji
je u blizini sedišta šabačkog SPS-a kaže:
“Gledao sam danima kako su mnogi ispršeno ulazili u ovaj zmijarnik.
Sada ti isti nekako šćućureni žurnim korakom zamiču iza partijskih
vrata SPS-a. Samo je ovaj kameni vojnik s petokrakom na kačketu i puškom
ostao isti. Drugi, ovi živi komunisti su pocrveneli... A koliko do juče
bili su sila... Možda bi se bar oni, ako već njihov bivši vođa to nije
učinio, trebali izviniti nama, svojim sugrađanima, za svoja učinjena
nedela. Dok je Valjevac Tomica Lakić na svome telu istetovirao bračni
par diktatora, Šapčanin Zoran Gvozdenović je direktore prizvao sudskoj
parvdi.”
(“Glas”)
Predrag
Milošević,
vicešampion Jugoslavije u bodi-bildingu, otkriva tajnu svog uspeha:
“Preko godine, van takmičarske sezone, dnevno imam po jedan trening,
tako da mogu da se posvetim i nekim drugim stvarima. Međutim, tri meseca
pred takmičenje započinjem sa rigoroznim režimom, koji podrazumeva dva
aerobik treninga, ujutru i uveče i dve u teretani na spravama. Sve u
svemu, u tom periodu najmanje pet sati dnevno provodim u mukotrpnom
vežbanju, uz koji, da napomenem, ide i rigorozni režim ishrane. Moj meni
se sastoji od 2 kg najfinijeg belog mesa ili ribe, 20-30 belanaca i
najmanje jednog kilograma kuvanog povrća. Moji mesečni izdaci za hranu u
proseku su oko 1500 DEM.”
(“Svet”)
Dragan
Bjelogrlić,
glumac i producent, priča o svom novom filmu ”Rat uživo” i Bati
Živojinoviću:
“Bata Živojinović je institucija za sebe. On je pre svega legenda
naše kinematografije i sigurno će biti po tome upamćen. Istina je da je
poslednjih deset godina bio član partije koja nam je nanela zla, ali sam
siguran da je on za to vreme pomogao zdušno srpski film. Tu političku
‘mrlju‘ koju nosi treba prepustiti vremenu.”
Na pitanje da li je njegovo i učešće Milorada Mandića Mande, takođe
člana SPS-a, uticalo na finansijere, Bjelogrlić kaže:
“Kada smo se raspitivali o sponzoru, obično smo podmetali Mandu i Batu
u prvi plan. To im je ipak ulivalo kakvo-takvo poverenje. Nismo ih zbog
toga angažovali, ali smo ih koristili kako bi izvukli što više novca i
svi zajedno napravili zaista dobar film. Uvek smo se politički
razilazili, ali kada se okupimo oko filma – to nam je na prvom mestu.
Uostalom, i Bata kroz svoju ulogu brani stavove koje zastupa u životu,
tako da ništa nije slučajno.”
(“Večernje novosti”)
Milica Bajić,
iz
potkosmajskog sela Mala Ivanča, majka osmoro dece, supruga mašinovođe
Miodraga Mije Bajića, u tekstu “Grozda dece” kaže:
“Hteli smo muško, a stalno su nam se rađale ćerke. Tek kao sedmo dete
rodio nam se Nemanja. Ja sam htela da tu stavimo tačku, ali Mija se
zamislio nad pitanjem, ‘s kim će muško dete da se igra’?! Dabome,
zato je rođen Stefan!”
Na to autor teksta Tomislav Đokić dodaje:
“I zaista, kakva lopta, kakav autić!? Najbolja igračka je – brat!”
(“Selo”)
Zdravko
Čolić,
“jedna od zaista retkih pravih pevačkih zvezda koja traje, evo, punih
dvadeset godina” govori o svom nastupu na “target” koncertu održanom
na Trgu republike za vreme bombardovanja:
“...Te priče bile su vezane i za mene i za Balaševića, čak se pričalo
da smo pohapšeni i silom dovedeni, što nije istina. Zaista sam imao
upalu grla, u to vrijeme vladala je neka epidemija, ispalo je da ne želim
da dođem, a onda se neko pojavio na Trgu i rekao, eto, Čolić nije došao,
ali tu je neko drugi... Došli su mi na vrata s rečima da sam izdajnik,
ovo-ono, ja sam im rekao: ‘Ljudi nemojte da pevam na plej-bek nego kad
pevam da to bude u sklopu nekog ozbiljno programa, sa ozbiljnim izvođačima.’
Kada sam video da je đavo odnio šalu, došao sam i pevao bolestan da ne
bi pričali da sam izdajnik. Bilo mi je sve to veoma šokantno. Inače,
mislim da je sviranje zbog politike loše, to je manipulisanje ljudima.”
("Blic")
Pol
Gaskoin Gaza,
poznati engleski fudbaler, iznosi svoje mišljenje o Siniši Mihajloviću
italijanskim novinarima:
“Mihajlović je svetski poznata medijska ličnost. On ne samo što je
odličan igrač, on je pomalo i kontroverzna osoba. Nije kao ja toliko
lud, ali je svejedno – elita. Gledao sam tog momka na Prvenstvu Evrope i
nisam mogao da verujem svojim očima. Umesto da bude prvi as šampionata,
kako su mu to mnogi prognozirali, on se našao u takvoj agoniji koju mogu
da razumem samo ja i, eventualno, Dijego Maradona...
Znate, Siniša nije čovek kao ja. Živi uredno, posvećen je potpuno
porodici, ali kao da iz njega na svakoj utakmici izbija neko pritajeno
nezadovoljstvo, neka divljina. Srbin je zaista žestok momak, ali u
pozitivnom smislu.”
(“Tempo”)
