Četvrt veka slobode
Prošlog ponedeljka, 20. novembra, samo je šačica okorelih frankista izrazila žaljenje za vremenima kada se u zemlji "znao red"
Haime
Beljo Kosta, gradonačelnik Ferola, poodavno ima jednu veliku brigu koju
ne zna kako da reši. On bi da se oslobodi ogromne statue (više od šest
metara) koja centralnom gradskom trgu Plasa Espanja dominira od 1967, ali
ne zna "šta bi sa njom". Osim toga, fizičko uklanjanje
ogromnog spomenika "košta mnogo". Statua je u svoje vreme bila
poklon "najistaknutijem sinu" pošto se u Ferolu rodio Fransisko
Franko, budući "kaudiljo" (vođa) španske države. Na njegovoj
rodnoj kući stoji ploča koja podseća na to da je dobar deo španske
istorije XX veka počeo da se piše baš tu, rođenjem budućeg
"generalisimusa" koji će, posle dolaska na vlast 1. aprila
1939. i proglasa "rat je gotov", doživeti ono što uspeva
malobrojnima koje savremenici i istoričari nazivaju diktatorima – da
umre na vlasti.
SEĆANJE: Statua u Ferolu (Franko na konju) jedno je od retkih javnih obeležja vremena koga se mnogi Španci stide u onoj meri u kojoj se ponose rezultatima svoje uzorne političke tranzicije u postfrankističkom periodu. Činjenica da je oko 1500 frankista, uglavnom starijih osoba, prošle nedelje izašlo na madridski trg Plasa Oriente da, kao i svake godine, obeleži godišnjicu smrti omiljenog vođe pokazuje da još ima frankista i nostalgičara za vremenom u "kome se znao red". Blas Pinjar, jedan od najradikalnijih desničara Španije, zatražio je hitno vraćanje smrtne kazne kako bi se "suzbio terorizam". Paralelno sa skupom franko-nostalgičara, oko 1000 ljudi, uglavnom mladih, organizovalo je antifašističke demonstracije koje su završile sukobom sa policijom, povredama i hapšenjem nekolicine demonstranata.
Između te dve krajnosti ogromna većina Španaca doživela je taj datum (20. novembar) kojim je zaokruženo četvrt veka demokratije kao običan – mnogi ga se ne bi ni setili da nije bilo poplave specijalnih emisija na televiziji i dodataka u svim novinama. Povod je poslužio za svojevrsnu retrospektivu, za sećanje i poređenje između onoga "gde smo bili" i "gde smo danas". Rezultati su, u svakom pogledu, poražavajući za Franka, ali ne i za one sve malobrojnije obožavaoce bivšeg diktatora, koji negiraju realnost, činjenice i istinu. Jedna anketa je pokazala da 99 odsto Španaca zna ko je bio Franko, ali odgovor na pitanje "kakav utisak imate o Franku" pokazuje da bivši šef države nije baš bio omražena ličnost. Međutim, čak 87 odsto smatra da je "bio diktator", 67 odsto misli da nije poštovao ljudska prava, dok 55 odsto misli da je ove 2000. godine ostalo "malo frankizma" prema 23, 3 odsto onih koji misle da od toga nema ništa i istim postotkom onih koji veruju da je ostalo "još mnogo". Simpatije za Franka drastično rastu sa godinama anketiranih, kod onih između 18 i 29 godina 2, 7 odsto čak uopšte ne zna ko je bio Franko, ali se zato gotovo svi anketirani slažu u tome da je ključnu ulogu u mirnoj tranziciji zemlje odigrao kralj Huan Karlos.
POPULARNI KRALJ: Izvesna kontradiktornost rezultata ankete tipična je za zemlju koja je relativno lako i brzo prešla iz diktature u modernu parlamentarnu monarhiju. Takođe je malo neobično da kralj Huan Karlos uživa popularnost čak i kod antimonarhista, ali se to objašnjava jednostavnom činjenicom da je kralj uspeo da se nametne, da obezbedi političku stabilnost u prvim nemirnim godinama posle Franka i da se kasnije, po uspostavljanju demokratije, povuče iz direktnog političkog života zemlje prepuštajući rukovođenje legalno izabranim predsednicima vlade. Takođe, kraljeva uloga u pokušaju državnog udara 23. februara 1981, kada je energično stao u odbranu mlade demokratije, bila je ključna za poverenje građana.
U španske političke kontradiktornosti svakako spada i podatak da je Burbone na španski presto vratio Franko, koji ih, istina, nije direktno proterao iz zemlje, ali ih je decenijama držao podalje od mogućeg povratka na tron. Alfonso XIII, pretposlednji španski kralj, ded sadašnjeg monarha, bio je srušen 1931, u nemirnim vremenima koja su prethodila uspostavljanju Republike, odnosno građanskom ratu koji će u prvi plan izbaciti mladog generala Fransiska Franka. Kada je osvojio vlast, Franko je energično odbio svaku mogućnost povratka Burbona na presto, ali je još 1947, ko zna zašto – posle susreta sa njegovim ocem Don Huanom – dozvolio da se mladi Huan Karlos, unuk poslednjeg španskog kralja, školuje u Španiji. Iako je kraljevska porodica još dugo ostala u egzilu, čini se da je Franko dugo imao ideju da posle smrti omogući restauraciju monarhije. Formalnu odluku o tome doneo je 22. jula 1969, proglasivši Huana Karlosa svojim naslednikom. Tim potezom bacio je kost razdora između oca i sina jer je preskočen normalni redosled, ali je Don Huan Karlos, otac, prihvatio žrtvu i abdicirao u korist sina. Većina Španaca misli da je Franko zapravo želeo nastavak diktature, ali se očito prevario u pogledu namera i mogućnosti mladog kralja koji je 22. novembra 1975, dva dana posle Frankove smrti, položio zakletvu i počeo posao zbog koga bi se Franko, kako je ovih dana napisao jedan komentator, "prevrnuo u grobu".
"Kada bi se Franko podigao iz grobnice u Dolini palih, pomislio bi da je u pogrešnoj zemlji. Kaudiljo koji je za sebe mislio da je Sid ili Felipe II mogao bi da vidi Špance različitih ideologija kako žive u miru i slozi, kako se politička alternativa prihvata potpuno normalno, kako se poštuju prava manjina, kako istorijski i kulturni pluralizam jedne velike nacije doprinosi razvoju zemlje. . . ", napisao je uvodničar madridskog "El munda".
U govoru na španskoj državnoj televiziji povodom četvrt veka provedenih na tronu, kralj Huan Karlos je izgovorio sledeću rečenicu i pogodio u srž: "Želeo sam da budem kralj svih Španaca i mislim da sam u tome uspeo. " Takođe je otvoreno priznao da je od prvog dana znao da zemlja "mora u demokratiju", ali da "nije znao kako". U tome su mu pomogli intuicija, možda i sreća jer je u startu našao prave saradnike, pre svega Adolfa Suaresa koji će odigrati ključnu ulogu i čije će zasluge tek poslednjih godina dobiti pravo mesto u novijoj istoriji zemlje. Kada je kralj "izmislio" Adolfa Suaresa, mnogi su mislili da je reč o čoveku koji treba da obezbedi kontinuitet vladavine desnice, ali se desilo suprotno. Sam Suares priznao je ovih dana da je razumeo negativne reakcije povodom svog imenovanja, rekavši: "Ljudi su znali moju administrativnu karijeru u prethodnom režimu, ali ne i moja politička uverenja. " Partija koju je osnovao Suares, Unija demokratskog centra i koja je dobila prve slobodne izbore 1978, omogućila je potpunu političku normalizaciju koja će već 1982. dovesti do velikog trijumfa levice, odnosno Gonsalesovih socijalista koji će potom ostati na vlasti do 1995. U jednom od prigodnih članaka povodom godišnjice početka promena u zemlji Adolfo Suares je napisao da "promena nije bila delo anonimnih, već rezultat zajedničkog napora sa odgovornošću i ulogom konkretnih pojedinaca". Suares se seća da su mu tada, ujesen 1975, rekli da istorija ne pamti prelazak iz diktature u demokratiju "bez krvi". Odgovorio je: "Napravićemo presedan."
ŠPANSKI PRIMER: I napravljen je. Španski primer treba proučavati, a on se svodi na jednostavnu formulu koja je, međutim, u politici najteža: dobru volju svih učesnika da se u zajedničkom interesu ostvari zajednički cilj. Za kratko vreme Španci su promenili ustav, legalizovali sve političke partije, ojačali ulogu sindikata, počeli da se otvaraju prema Evropi i svetu i, iznad svega, naučili da o partiji na vlasti i premijeru odlučuju na izborima.
Ostaci
Frankovog režima otpadali su sami, nije ih trebalo silom terati.
Vremenom, sve je došlo na svoje mesto, iako ostataka frankizma ima i danas. Manuel Fraga, nekada jedan od najbližih Frankovih saradnika i ministar informisanja 1966. kada je donet krajnje restriktivan Zakon o informisanju, već godinama je neprikosnoveni šef Hunte, autonomne vlade Galicije. I on se, naravno, promenio i prilagodio novim vremenima, mada će ga prošlost okorelog frankiste uvek pratiti. Ovih dana branio je bivšeg šefa tvrdeći da je njegov režim bio "autoritarni, a ne totalitarni", odnosno da Franko nije bio diktator nego "autokrata". Opisuje ga kao veoma hladnokrvnog što je u jednoj temperametnoj zemlji kakva je Španija velika vrlina i tajna njegovih vojničkih uspeha. Fraga priznaje da Franko nije bio čovek "velike kulture kao, recimo, Čerčil", ali dodaje da je imao "veliki osećaj za zajedništvo".
Frankovi biografi tvrde da on sebe nikada nije smatrao diktatorom, već čovekom koga su istorijske okolnosti dovele na vlast da "pomogne zemlji".
Stalno je istitirao na svom patriotizmu i na "jedinstvu zemlje" o čemu svedoči i njegov politički testament u kome, između ostalog, kaže:
"Molim za oproštaj sve one koji su se deklarisali kao moji neprijatelji, iako ih ja nisam takvim doživljavao. . . Španiju sam voleo i služio joj do poslednjeg trenutka života koji se bliži kraju. . . Zahvaljujem saradnicima koji su učinili da Španija bude velika, jedinstvena i slobodna. Za ljubav prema našoj zemlji, molim vas da sačuvate jedinstvo i mir i da budućeg kralja Huana Karlosa podržite sa istom lojalnošću kao mene. . . Ne zaboravite da neprijatelji Španije i hrišćanske civilizacije čekaju budni. . . Sačuvajte jedinstvo španskih zemalja. . . Želeo bih da u svom poslednjem trenutku ujedinim imena Boga i Španije, da vas sve zagrlim poslednji put i da zajedno uzviknemo: 'Napred Španija! Živela Španija!'. . . "
Tako je, patetično i sebično, pisao Franko. Želja mu se, bar delimično, ispunila. Španija je otišla napred. Doduše, možda ne baš onako kako je on želeo, ali je mnogo bitnije da je izabran put koji su želeli sami Španci.
Vladimir Stanković
Od četiri premijera u demokratskoj Španiji najbolje se kotira prvi, Adolfo Suares, kome su građani u jednoj anketi dali ocenu 7, 44. Na drugom mestu je aktuelni Hose Maria Asnar sa 6, 18, na trećem prethodni Felipe Gonsales sa 6, 14, a na poslednjem, drugi po redu, Leopoldo Kalvo Sotelo sa 5, 61.
Franko je voleo sport, posebno fudbal, mada se, valjda zbog položaja, bavio onim aristokratskim: lovom, ribolovom, golfom. . . U vojnim školama forsirao je fizičko vaspitanje. Od "narodskih" sportova najviše je voleo fudbal.
Njegovi biografi kažu da je pratio radio-prenose, a od nastanka televizije sredinom 50-ih godina nije propuštao nijednu važnu utakmicu. Skakao je i navijao samo kad je igrala Španija, a jedan od njegovih biografa, Rikardo de la Sierva, tvrdi – sasvim suprotno vladajućem mišljenju – da mu nije poznato da je Franko bio navijač Real Madrida.
"Voleo je fudbal koji je Real tih godina igrao, ali ko od nas nije uživao u igri ondašnjih majstora. Posebno je uvažavao Di Stefana", kaže Sierva.
Kuriozitet svoje vrste jeste da je Franko redovno igrao sportsku prognozu, a u 35. kolu sezone '66/67. imao je 12 pogodaka i dobio 900. 333 pesete što je za ondašnje vreme bilo velika para. Zli jezici kažu da je pogodio zato što su na tiketu bili parovi italijanske lige, španska se nije igrala zbog utakmice reprezentacije.
