Vreme broj 517, 30. novembar 2000.

Govor Vojislava Koštunice na samom sastanku ocenjen je kao dobronameran i konstruktivan, a Mila Đukanovića kao donekle nejasan. Istovremeno, 350 demonstranata izvikivalo je "Pakt i Koštunica – za Hrvate stupica" i pevalo "Gospe sinjska, ako si u stanju, uzmi Stipu, a nama vrati Franju"

Od našeg specijalnog izveštača iz Zagreba

Kada su se letos Stipe Mesić i Žak Širak na stepenicama Jelisejske palate setili da naprave u Zagrebu sastanak na vrhu između zemalja Evropske unije i Jugoistočne Evrope, čak ni deca iz Otpora nisu računala da Slobodan Milošević neće biti na vlasti krajem novembra. Drugim rečima, na Jugoslaviju se nije ni računalo za taj skup. Onda su došli prvo 24. septembar, pa 5. oktobar i nije se imalo kud: taj srbijanski svršeni čin zahtevao je još jednu stolicu za proverbijalnim “zelenim stolom” i to je Evropa dočekala mnogo radosnije nego Hrvatska, domaćin skupa.

Taj paradoks posledica je specifične hrvatske političke scene na kojoj vlada ekstremnog centra, evo već skoro godinu dana, ne uspeva da rastera ideološku maglu tuđmanizma. Nije tu reč o “srbofobiji” – šovinizam je ovde roba koja se krčmi na malo, na terenu, kad nekome treba ukrasti kuću i njivu – reč je o strategiji samoizolacije i “evrofobiji”. U tom smislu su tuđmanizam i krstaški pohod naših julovaca i radikala na “novi svetski poredak” ideologije komplementarne i savezničke. Dok su naši talibani sebe držali za “poslednje ostrvo slobode” u moru “imperijalizma”, hadezeovska neoustaška desnica Hrvatsku vidi u pojmovima XVIII veka: kao antemurale, “predziđe kršćanstva”, poslednju branu pred varvarskom najezdom “balkanskog Bizanta” na “tisućgodišnju kulturu”, državu, dakle, “na prvoj crti bojišnice”, na rasedlini onog sasvim hantingtonovski blesavog Tuđmanovog “sraza civilizacija”. I sada će ta nezahvalna “Europa” njih uvlačiti u nekakve “regionalne integracije” koje – dakako – mirišu na “jugointegraciju”; sada bi njih neko gurao “na Balkan”, gde Hrvati – božesačuvaj! – ne spadaju nikako, jer da su Hrvati svoju državu imali istom kad su iz Irana stigli, dakle dok su Srbi ždrali zlatnim viljuškama, a u to je vreme ta “Europa” glodala kosti i oblačila se u krzna, kao što je poznato. Evropa, naime, prestaje na crti Bajakovo – Tovarnik; odatle do Balkana ima jedno pet-šest hiljada kilometara, a ko ne veruje, neka proba da pređe do Šida ili Batrovaca, pak će videti.

"MILJENIK EVROPE": Ta magla tuđmanizma odgovarala je i novoj hrvatskoj vlasti: posle 3. januara Hrvatska je dočekana u Evropi i svetu sa skoro istom radošću kao i Srbija posle 5. oktobra, pa se Račanova vlada razmazila u ulozi evropskog miljenika i “čimbenika mira i stabilnosti” u regionu (zvuči poznato?). Tamo gde je Tuđman igrao hrišćanskog viteza koji brani Evropu od varvara i nekrsta, Račan igra na Hrvatsku kao svetionik demokratije i predziđe Evrope u balkanskom mraku. U tom smislu obojici je Miloševićev mrakobesni režim odgovarao upravo takav kakav je bio.

Onda se desio 5. oktobar i dok dlanom o dlan, predsednik Savezne Republike Jugoslavije Vojislav Koštunica svečano je pozvan u Zagreb na samit... Stvari balkanske promenile su se stubokom za jednu noć: ministri su navalili u Beograd, ono Krležino “jato diplomatskih papiga oko zelenog stola Visokih Ambasadora” raskokodakalo se sa olakšanjem, a 500 hrvatskih privrednika odjurilo je u Beograd da trgovinu nastave tamo gde su stali 1991. Branimir Lukšić, župan splitski (okružni načelnik) i perjanica HDZ-a nazvao je taj put “poklonjenjem svetoj Žabi”; nažalost, nije objasnio tu metaforu.

Uspaničena neoustaška desnica zagrajala je odmah uvređeno: kako sada odjednom taj Koštunica da postane “miljenik Europe” (koju inače ta ista neoustaška desnica prezire); kako će sada sve pare otići u Srbiju, umesto u Hrvatsku; kako se taj Koštunica nije niti izvinio Hrvatima za ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, a već bi hteo sve za sebe, a da je, uostalom, još i umereni nacionalist (Mesiću i Račanu zameraju što nisu nacionalisti). Graja ekstremne neoustaške desnice ne bi bila nikakav problem da joj sve vreme nije vešto i pakosno tercirala Hrvatska televizija, jedno od poslednjih nedirnutih uporišta HDZ-a. U tako podgrejavanoj atmosferi najavljeni su žestoki protesti veterana i drugih vrlih hrvatskih muževa na dan samita, a protiv “jugointegracija i posjeta balkanskog krvnika” (tako su prozvali Koštunicu). Očekivalo se od deset do trideset hiljada demonstranata. U Splitu je održan miting “Za europsku Hrvatsku, a protiv balkanskog krvnika” na kome je taj isti Branimir Lukšić zavapio: “Ustani, hrvatski lave Franjo i rikni!”... “Feral Tribune” je u narednom broju objavio Tuđmanovu fotografiju u okviru “Metro Goldwyn Mayerovog” znaka, sa velikim potpisom “Riknuo sam!”.

Onda je bio Zagrebački samit. Prvo je policija zavarila sve šahtove na pola kilometra oko hotela “Interkontinental” i zapečatila sve poklopce na banderama; onda se 4500 policajaca svih vrsta okupilo u gradu, a saobraćaj je skrenut na alternativne pravce. Aerodrom Pleso i oblasna kontrola letenja herojski su izdržali navalu specijalnih letova, a firma “Euroline” je ustupila 25 “mercedesa” serije S i E za potrebe skupa. Sve je prošlo ne može biti bolje, bez ijednog incidenta, pa i poseta jugoslovenske delegacije. Neki ovdašnji mediji do poslednjeg su trenutka spekulisali oko njenog dolaska; iz krugova delegacije “Vreme” doznaje da su protokolarna natezanja između savezne vlade i Crne Gore trajala do dan pred samit i da su prevaziđena razumnim popuštanjem Beograda. Tako je Milo Đukanović ipak sedeo pored Vojislava Koštunice i jedini na samitu nije nosio bedž za identifikaciju; valjda zato što je na njemu pisalo “S R Jugoslavija”. Dva dana pred put u Zagreb, Goran Svilanović bio je gost (linkom iz beogradskog studija) u živoj TV emisiji čuvene Hloverke Novak-Srzić (zagrebačka verzija Spomenke Jović). Odmeren, razuman i velikodušan, Svilanović je gospodski odigrao tu premijeru, začepivši usta eksponentima desnice i histeričnoj voditeljki; stavio je stvari na mesto bez udvaranja i bez antagoniziranja i ostavio veoma dobar utisak na gledalište.

ŠEST GUSAKA: Govor Vojislava Koštunice na samom sastanku ostavio je takođe utisak odmerenosti i konstruktivnosti. Govor Mila Đukanovića ocenjen je, međutim, kao “donekle konfuzan”, a ukupan nastup crnogorskog predsednika kao “autističan i nejasan”.

Za to vreme na Trgu maršala Tita, kod Hrvatskog narodnog kazališta, odvijale su se najavljene demonstracije “Za Hrvatsku u Europi i protiv balkanskog krvnika”. Umesto očekivanih deset hiljada, došlo je oko 350 ljudi, većinom iz Bosne i Hercegovine; ukratko, bilo je po pet policajaca na jednog demonstranta. Policija je uhapsila jednog od njih zbog kape sa slovom “U”, a sudija za prekršaje odrapio ga je sa 579 kuna (150 DEM) globe, rekavši u obrazloženju da se “djelomično promašena prošlost” ne sme sada koristiti u političke svrhe, što je veliki korak za hrvatsko pravosuđe. Parole na tom skupu bile su: “Pakt i Koštunica, za Hrvate stupica”, “Bolje rat nego pakt” i u tom pravcu; pevale su se gange, one uobičajene, ali i jedna nova: “Gospe sinjska, ako si u stanju, uzmi Stipu, a vrati nam Franju!” Vrhunac veselja nastupio je kada se na Trgu pojavio bivši ministar inostranih poslova i pravosuđa Zvonimir Šeparović, zagrebački ridikul. Vrli hrvatski muž i njegovih pet prijatelja doneli su na demonstracije svako po jednu živu gusku; svaka je guska oko vrata imala karton sa imenom jedne od stranaka vladajuće šestorke. Te bezazlene ptice trebalo je da ilustruju metaforu Stjepana Radića iz 1918. o Hrvatima koji srljaju u Jugoslaviju “kao guske u maglu”. Posle je stranka Zelenih iz Istre protestovala zbog zloupotrebe životinja u političke svrhe, a Šeparović ih je nazvao izdajnicima i zapretio tužbom.

Samit se završio u petak popodne: svi su se razišli do šest sati. Vojislav Koštunica je na aerodromu Pleso održao kraću pres-konferenciju na kojoj je – između ostalog – izjavio i da će Jugoslavija najbrže od svih zemalja regiona ući u Evropsku uniju. Ta je izjava, donekle preterano optimistična, prevršila meru strpljenja hrvatske desnice, ali i nekih iz vlasti. Svi hadezeovski novinari već danima maltretiraju zvaničnike na svakoj preskonferenciji zahtevima da se ta “skandalozna” izjava komentariše. Premijer Ivica Račan osetio je potrebu da Koštuničin optimizam komentariše na sledeći način: “Ta me izjava podsjeća na nastavak stare retorike u Srbiji.” Račan se očito zbunio jer je stara retorika u Srbiji bila upravo eurofobna u poslednjih deset godina, sasvim u stilu don Ante Bakovića. Predsednik Mesić je bio uzdržan i, čuvajući se vrednosnih sudova, Koštuničinu izjavu ocenio kao privatnu procenu na koju on ima pravo.

Pitanje izvinjavanja ostalo je otvoreno. Pominjao se tu Vili Brant i njegov gest, ali niko nije skrenuo pažnju na okolnost da se – iz nekog razloga – uvek izvinjavaju nevini u ime krivih, a nikada obrnuto; to je razumljivo, jer su nevini lepo vaspitani, za razliku od krivih. Zahtevi za bezuslovnim izvinjavanjima i molbama za oproštaj imaju nešto licemerno; praštati treba bez molbe, a izvinjavati se bez zahteva. Kad samo pogledamo ko traži izvinjenje od Koštunice, stvar se javlja kao mnogo jasnija. Zanimljivo je da ti isti, dok su bili na vlasti, niti su demonstrirali, niti tražili izvinjenje od Miloševićevih ministara Milana Milutinovića i Željka Simića kad su dolazili u Zagreb, a na to ih je Stipe Mesić i podsetio. A i kako će se izvinjavati kotao loncu što je čađav? Najglasniji zahtevi za izvinjenjem stižu upravo od onih koji su najviše krivi za zločine na svojoj strani. Stipe Mesić izvinio se proletos u Sarajevu Bosancima; Račan je odbio da se izvini kad je bio nešto kasnije u Mostaru, sve plašeći se da se ne zameri neoustaškoj desnici. Treba reći i da je izvinjavanje ovima koji to sada najglasnije i najbezobraznije traže posao zaludan: ne može se njima naizvinjavati dovoljno nikad jer njima nisi kriv za ono što si radio, nego za ono što jesi. I to je jedna od pouka ovog samita u Zagrebu: Mesić je lepo rekao da se jednim govorom te stvari ne rešavaju, nego da se mi latimo poslova, trgovine i saradnje.

Miloš Vasić

HDZ je napakovao još jedan pokušaj sabotaže Zagrebačkog samita, podjednako mizeran: zakazao je na sam dan skupa sednicu Županijskog doma Sabora, gde još ima većinu (taj, gornji dom Tuđmanov je izum i smatra se inače za pojavu beskorisnu). Skupili su se samo hadezeovci i nastala je kuknjava: “Nemojte ići u maglu kao Hrvati u Beograd”; “E, moj predsjedniče Franjo Tuđmane, da si nam živ ne bi bilo ovih strahova!”; “Na Skadarliji su (hrvatski privrednici) plesali Žikino kolo, umjesto da su išli u Beč plesati valcer” itd. Najekstremnija desnica, međutim, ona koja se sa Miloševićem uvek odlično slagala i ukazivala na njega kao uzor Hrvatima, drži se drugačije: “Mi bismo mogli vrlo uspiješno i lijepo živjeti i bez Europe. Srbi isto ne žure s Europom, pljuckaju na nju. Mogli su sa sankcijama, mogu i bez Europe. To nam dokazuje da postoje države koje sasvim normalno mogu živjeti, egzistirati, napredovati a da ne uđu u Europsku uniju. Zašto se Hrvatska ne ugleda na te države?”, pita se don Anto Baković, mrakobesni pop i klerofašist.