Vreme broj 517, 30. novembar 2000.

Uoči svog tradicionalnog savetovanja, jugoslovenski ekonomisti ne dele optimizam političara kada je reč o mnogo boljem životu iduće godine. Ako bi plate zavisile samo od našeg rada, teško da bismo dogodine lako preživeli

Mada u narodu još vlada veselje što se otarasio Miloševićevog režima i što svaki dan na naslovnim stranicama ovdašnjih dnevnika može da pročita dobre vesti o pristizanju spoljne pomoći u desetinama miliona dolara i budućim stranim ulaganjima, koja se izražavaju u milijardama dolara, svakog dana sve teže se živi i sve je skuplji odlazak u prodavnicu i na pijacu – što počinje da rađa veliku frustraciju (između slobode i siromaštva), pa glavno pitanje postaje kako ćemo preživeti do "zelene grane".

Prosečna plata u Srbiji u oktobru – od 2925 dinara ili 97,5 nemačkih maraka – postaje besmisleno niska u odnosu na cene koje sada već u mesečnom tempu rasta od oko 15 odsto "ispravljaju disparitete" i sporo traže tržišne tačke stabilizacije u jednoj zemlji gde je 60 odsto stanovništva siromašno, a 20 odsto "ekstremno siromašno" (kako bedu zovu svetski stručnjaci). Plate su, prema zvaničnoj statistici, tokom ove godine povećane za 66,9 odsto, a cene za 77,8 odsto – ali svako smatra da je njihov realni zaostatak za poskupljenjima "nezvanično" daleko veći. Uostalom, sumnju u zvaničnu statistiku iznosi čak i Ekonomski institut u Beogradu, jer smatra da su za poslednju godinu dana cene povećane za 134,7 odsto, dok državna statistika beleži godišnji rast od 97,8 odsto (oktobar 2000. prema martu 1999). No, već u septembru je mesečni tempo inflacije uhvatio godišnji ritam od 166 odsto, kako je izračunao Stojan Stamenković, pa malo koga teši oprezna prognoza Nebojše Savića (koja vešto isključuje "preneti" ovogodišnji rast) da će se cene iduće godine postepeno smirivati – do godišnje stope od oko 50 odsto.

Mada je veselom a siromašnom čoveku teško na duži rok davati samo slobodu i demokratiju – umesto tanjira vrućih čvaraka – glavna prednost današnje situacije je ipak u tome što se ekonomiji, pa i ekonomskoj struci, vraća smisao posle desetogodišnjeg razdoblja kada je svako prognoziranje, privređivanje i planiranje bilo oslobođeno stega razuma i realnosti. Zbog toga tek ove godine vredi obratiti pažnju na procene ekonomskih stručnjaka o tome šta nas čeka iduće godine, a te procene se množe uoči tradicionalnog jesenjeg savetovanja o budućoj ekonomskoj politici Naučnog društva Saveza ekonomista Jugoslavije, koje će biti održano u Beogradu 4. i 5. decembra.

Pitanje nad pitanjima ostaju plate radnog naroda zaposlenog u državnoj i paradržavnoj službi – gde sedi većina zaposlenih u SRJ. Ti ljudi su naravno sa odobravanjem prihvatili obećanje Mlađana Dinkića, dato uoči proteklih septembarskih izbora, da će Grupa G17 plus na kraju prve godine demokratske vladavine obezbediti da prosečne plate dosegnu visinu od 250 nemačkih maraka mesečno, to jest da će za samo godinu dana poskočiti za 150 odsto. Izgleda da su Dinkić i drugovi potcenili probleme s kojima se suočava jugoslovenska ekonomija, jer većina drugih ekonomista ovih dana spominje niži mogući nivo plata u 2001. godini. Najveći pesimizam, čini se, pokazao je savezni premijer Zoran Žižić u svom "programu" koji je izložio 4. novembra, kada je rekao da će se "ostvarivanje zarada" vezati za realan rast proizvodnje i usluga, "ali uz znatno stimulisanje kreativnog rada".

Slično starom planu G17 plus, međutim, Nebojša Čović, potpredsednik prelazne Vlade Srbije, ovih dana preko Tanjuga (22. novembra) izjavljuje da je tripartitna republička ekipa sačinila preliminarni plan za početak 2001. godine i da je tim planom predviđeno da već u prva tri meseca iduće godine plate u državnoj službi budu 180 nemačkih maraka mesečno (to bi značilo da učitelji, lekari, činovnici, sudije i policajci mogu očekivati udvostručenje plata posle republičkih izbora). U tom slučaju bi, dodaje realistično Čović, deficit srpskog budžeta iduće godine bio oko milijardu nemačkih maraka, a on bi se, verovatno, smatra Čović mogao pokriti iz stranih izvora (pošto tvrdi da neće biti štampanja para).

Ekonomisti koji privredne prilike posmatraju sa pozicije manje izložene nego što je Čovićeva isto tako su svesni da se plate mogu povećati samo na račun spoljne novčane podrške, ali smatraju da će, inače neophodan porast plata biti nešto niži. Tako je Milojko Arsić iz CES Mekona izneo mišljenje da plate krajem iduće godine, pod određenim (spoljnim) pretpostavkama, mogu doseći iznos između 150 i 170 nemačkih maraka, što bi moglo da znači da se posle nove godine ne može očekivati spektakularan skok zarada (prema "Privrednom pregledu", 25-27 novembra).

Arsić je inače član stručnog tima CES Mekona (tu su i D. Dragutinović, S. Stamenković i B. Živković) koji će na Beogradskom savetovanju izneti obnovljeni program pod naslovom "Oporavak i tranzicija privrede SRJ", a u tom planu se ističe da ekonomska politika u 2001. godini mora biti podređena dvoma na prvi pogled protivrečnim ciljevima. Na jednoj strani, moralo bi se već iduće godine početi s povećavanjem udela investicija u osnovne fondove u bruto društvenom produktu (sa nepunih 12 odsto na 20 – što implicira njihov prosečan realni rast tokom naredne tri godine od prosečno 28 odsto godišnje!). Istovremeno se, na drugoj strani, iduće godine mora povećati i lična potrošnja – realno za 20 odsto.

I jedno i drugo – i brz rast investicija i skok lične potrošnje u prvoj godini oporavka – neophodni su, kažu eksplicitno u CES Mekonu, jer "ekspanzija investicija treba da nas izvuče iz decenijskog perioda podinvestiranja, u kome su investicije u osnovne fondove bile manje od amortizacije, a skok lične potrošnje važan je sa dva aspekta: prvo, sa gledišta humanosti, budući da se, prema relevantnim procenama, 35 odsto stanovništva nalazi ispod linije siromaštva; drugo, ukoliko ne bi usledilo 'opipljivo' povećanje standarda, političke promene u zemlji bi mogle biti kompromitovane, a politička nestabilnost postati konstanta u životu zemlje".

Na jedno drugo protivrečje, s kojima se moraju sresti nosioci ekonomske politike iduće godine, skrenuo je pažnju mr Slobodan Milosavljević iz beogradskog Instituta za tržišna istraživanja (IZIT). On je rekao da vlast mora pustiti cene da se tržišno formiraju, ali mora obezbediti i povećanje primanja stanovništva. Svoju konferenciju za štampu u Medija centru (20. novembra) mr Milosavljević je naslovio "adekvatno": "Govor praznog novčanika".

Istraživački tim Instituta ekonomskih nauka u Beogradu (IEN), u svom papiru za Beogradsko savetovanje, takođe priznaje da je neophodan porast primanja građana, ali ni on za to ne vidi prostora u društvenom proizvodu koji bi se 2001. godine mogao očekivati. Tako oni (S. Stamenković, D. Savin, M. Kovačević) kažu: "Ako bi se postavilo pitanje koliko je realno očekivanje da bi prosečna plata, izražena u markama, već za godinu dana mogla približno da se udvostruči – što bi bilo nužno da bi se, u okviru ukupnih reformi, liberalizovale cene i uspostavili normalni cenovni pariteti, a da se produžavanjem socijalne bede političke promene ne kompromituju – odgovor je: može, ako je neko voljan to da plati i može da traje sve dok se to plaća (donacije). Da bi se društveni proizvod podigao do nivoa koji omogućava tu platu i odgovarajuća socijalna davanja i troškove, biće potreban znatno duži period i obilna investiciona ulaganja u reformisanom privrednom i političkom sistemu i uz dobro vođenu makroekonomsku politiku."

U svom prilogu za Beogradsko savetovanje dr Ljubomir Madžar odvažno kaže: "Važna komponenta predstojećih promena jeste promena karaktera države. Ona mora prestati da bude prevashodno ili čak isključivo zaštitnik zaposlenih, nezaposlenih, socijalno ugroženih i ostalih razvojno irelevantnih grupa i da postane i država preduzetnika, inovatora, štediša, investitora i ljudi koji neprestano uče. Jačanje percepcije ovakve, razvojno postavljene uloge države doneće neslućene ekonomske učinke, a s druge strane doprineće toliko neophodnoj ireverzibilnosti promena koje se očekuju. Među rezultatima promena koje se sada željno očekuju jeste definitivno napuštanje orijentacije na neke kratkoročne dobitke po cenu većih budućih gubitaka i šteta, što je očigledan preduslov za stavljanje privrede na putanju dugoročnog – stabilnog i trajno održivog rasta."

Zvuči tačno, ali za taj "liberalni preokret", u kome će briga za porast plata sa države pasti na svakog pojedinca, Đinđiću će biti potrebna i mnogo jača vlada od ove koju traži i mnogo manje ljudi u državnoj službi, a pre svega mnogo manje ljudi u paradržavnim preduzećima.

Iako se Beogradsko savetovanje jugoslovenskih ekonomista ovoga puta očekuje sa više pažnje nego proteklih godina – veliko je pitanje da li će se Miroljub Labus, potpredsednik savezne vlade, do početka savetovanja "usaglasiti" sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda oko "pokrića" ekonomske politike za iduću godinu. Prostije rečeno, još se ne zna kakve će biti plate iduće godine i koliko ćemo i sami na tome morati da poradimo.

Dimitrije Boarov

"U osnovi ovog scenarija jeste pretpostavka da će u predstojećem petogodišnjem periodu u zemlju ući ukupno 12,3 milijarde dolara kapitala iz inostranstva, i to: šest milijardi dolara komercijalnog kapitala, 3,8 milijardi dolara putem kredita i u obliku donacija u vrednosti 2,5 milijardi dolara. Razvoj događaja od početka oktobra 2000. godine ukazuje da je prethodna projekcija vrlo realno postavljena. Dakle, komercijalni, investicioni kapital je dominantna komponenta ovog priliva, ali se u prvoj godini računa na svega 750 miliona dolara. U njoj je dominantno učešće donacija sa 900 miliona dolara; računa se da se od toga 500 miliona (300+200) usmeri u sanaciju elektroprivrede i zdravstva. Ostatak se usmerava u budžete. Korišćenje kredita u prvoj godini je 500 miliona dolara, od čega se računa na 300 miliona za podizanje deviznih rezervi".

Iz programa "Oporavak i tranzicija privrede SRJ" – CES Mekona

Devizni kurs
Hoće li biti revalvacije?

"Kada je reč o kursu, prvi pozitivan pomak je već učinjen. Dodatnom stimulacijom on je praktično doveden na tržišni nivo. Ukoliko sredstva iz najavljenih donacija budu pristigla brzo, moguće je i da dinar do kraja godine bude apresiran za nekih 5–10 odsto, što bi, pre svega, psihološki delovalo u korist nove ekonomske politike. Međutim, neophodno je da se novi kurs dinara – na ravnotežnom, tržišnom nivou – i zvanično inauguriše. Za to postoje najmanje dva razloga. Prvi su carine. Sada se carinske osnovice za različitu robu, pa čak i za istu robu kada je ona razvrstana u različite namenske kategorije, utvrđuju na bazi različitih kurseva (taksa, po koeficijentu ovom ili onom, koju je u maju uvela tadašnja savezna vlada). Time se sistem zaštite, ionako razgrađen raznim diskrecionim oslobađanjima, u potpunosti derogira. Jedinstven, tržištu primeren kurs već pre kraja godine potreban je i da bi se u završnim računima realno prikazalo stanje u našoj privredi, te veličina njenog duga i sopstvenog kapitala – kako se predstojeća privatizacija i priliv stranog kapitala po tom osnovu ne bi nepotrebno razvlačili zbog iluzije da je sopstveni kapital naše privrede (i posebno sopstveni kapital nekih velikih preduzeća strateškog značaja) veći nego što on stvarno jeste."

Iz priloga "Ekonomska politika u 2001: Početak tranzicije" IEN-a

"Jačanje Srbije" i "Odbrana Jugoslavije"
Pošto je bilo

"Ukratko, zbog raspada zemlje, sankcija, rata i pogrešne ekonomske politike u periodu 1991–1999 (pad u 1990. računat je u ovom radu kao tranziciona recesija i nije obuhvaćen) ostvaren je društveni proizvod koji je za 163 milijarde dolara manji od potencijalnog društvenog proizvoda, odnosno – od društvenog proizvoda koji bi bio ostvaren da je tranzicija nastavljena i da je tranziciona recesija – kao u uspešnim zemljama u tranziciji – trajala tri godine, posle čega bi usledio oporavak po prosečnoj stopi rasta svetske privrede od 3 odsto godišnje. Ovaj rezultat je manje-više nesporan; do istog reda veličina, pri izračunavanju kumulativnih efekata raspada zemlje i sankcija, došli su i neki državni organi koji su se bavili ovim problemom. Poražavajući je odgovor na pitanje s čime treba da računamo u budućnosti, tj. kakvi će se efekti proteklih događaja tek ispoljiti.

Kada je reč o društvenom proizvodu, pitanje glasi: koliko godina treba da traje određeni (visok!) privredni rast da bi se kriva tog rasta susrela sa krivom potencijalnog rasta, ili – prostije rečeno – da bismo se po stepenu razvijenosti našli na onom mestu na kome smo bili 1990. godine? Odgovor je: kontinualan rast društvenog proizvoda po stopi od 10 odsto godišnje, počev već od 2000. godine, doveo bi nas na naše staro mesto za 21 godinu, a izgubljeni društveni proizvod tokom narednih 20 godina iznosio bi dodatnih 550 milijardi dolara. Budući da je rast od 10 odsto godišnje u ovako dugom periodu bez presedana, izveden je račun i sa nešto nižom, ali još vrlo visokom "kineskom" stopom rasta od 8 odsto godišnje. Susret sa potencijalnom razvojnom krivom tada se odlaže za još devet godina, a buduća šteta od proteklih događaja materijalizuje se u sumi od 1150 milijardi dolara."

(IEN)

Decenija jedne vlasti
Slika propadanja

Danas, na pragu narednog milenijuma a nakon desetogodišnje (ili, alternativno, trinaestogodišnje) vladavine prethodne vlasti, Jugoslavija se našla na oko 40 odsto društvenog proizvoda u odnosu na onaj koji je ostvarivala 1989. godine. Ocene njenog per capita društvenog proizvoda variraju u prilično širokom rasponu, ali su sve krajnje nepovoljne. Računa se da je Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) pala sa 3200 dolara po glavi iz 1990. na 1700 dolara u 1999 godini. Petrović, Dragutinović i Arsić imaju, pored ostalih, i mnogo skromniju procenu od svega 1200 dolara. Isti ovaj izvor ukazuje i na veliko zaostajanje u odnosu na bivše jugoslovenske republike. U istom vremenskom intervalu Hrvatska je svoju distancu u odnosu na SRJ povećala sa 55 odsto na 180, a Slovenija sa 160 odsto na čitavih 540. Industrijska proizvodnja je pala na oko 1/3 nivoa dostignutog u 1989. godini. Kao deo opšteg smanjivanja bogatstva naroda, stočni fond se drastično smanjio i pokazuje velika kolebanja iz perioda u period. Broj goveda se otprilike prepolovio, opavši sa oko 1,5 miliona u 1987. na oko 700.000 u 1998. godini. Broj ovaca je u istom vremenskom rasponu pao sa 2,65 miliona na 1,85 miliona, a broj svinja sa 4,95 miliona na 4,35 miliona. Iako poljoprivreda i elektroprivreda predstavljaju jedine sektore u kojima nije zabeležen drastičan pad proizvodnje, prinos pšenice se u Vojvodini smanjio sa 5 t/ha u 1987/88. na 3,9 t/ha u 1997/88. godini, dok je u istom razdoblju ovaj prinos u Srbiji pao sa 3,5 t/ha na 3,3 t/ha. U istom periodu korišćenje veštačkog đubriva smanjilo se sa 1350 kg/ha na svega 275 kg/ha. Stambena izgradnja se doslovno stropoštala sa 49.000 prodatih stambenih jedinica u 1987/88. godini na samo 12.000 jedinica u 1997/98. godini. Broj nezaposlenih povećao se sa 520.000 u 1987. na 760.000 u 1998. godini, tako da je službeno iskazana stopa nezaposlenosti skočila na 25 odsto i, kako podsećaju Petrović, Dragutinović i Arsić, našla se na trećem mestu u Evropi, odmah posle Bosne i Hercegovine i Makedonije. Ovu nepotpunu sliku treba, makar ona i dalje ostala izrazito krnja, dopuniti podatkom da je prosečna mesečna zarada u Srbiji bez Kosova pala sa 752 DEM u decembru 1990. na samo 87 DEM u decembru 1999. godine. Uz sve, siromaštvo je postalo široko rasprostranjen fenomen. Prema konzervativnim procenama (Petrović, Dragutinović i Arsić), ispod granice siromaštva našlo se u 1999. godini 21,78 odsto stanovnika (u 1990. samo 1,21 odsto), a prema jednom rigoroznijem ali i realističnijem kriteriju čitavih 37,6 odsto (u 1990. još uvek skromnih 5,36 odsto).

Prof. dr Ljubomir Madžar

Fiskalni deficit 2001.
Donacije za budžet

"Osnovni pravac promena je rast realnih plata i socijalnih transfera, odnosno rast njihovog učešća u društvenom proizvodu i pad materijalnih troškova i troškova za specijalne namene. Međutim, redukcija materijalnih i ostalih izdataka nije dovoljna za eliminisanje fiskalnog deficita. Preliminarne ocene pokazuju da će deficit u prvoj godini iznositi iznad 4 odsto GDP, ili ispod 600 miliona USD, što je na nivou proseka zemalja u tranziciji, da bi u kasnijim godinama bio značajno redukovan.

Spoljne donacije treba da predstavljaju dominantan izvor za pokrivanje fiskalnog deficita u SRJ u nekoliko narednih godina. One bi predstavljale zamenu za inflatorno finansiranje, kao i za trošenje nacionalnog bogatstva za tekuću potrošnju, preko prinudno niskih cena."

CES Mekon

Javne finansije
Dugovi pritiskaju

Kad se saberu sve komponente, dobija se više nego zabrinjavajuća slika ukupne javne zaduženosti kao suštinski važne dimenzije globalnog stanja javnih finansija. Sabirajući 13,3 milijarde spoljnog duga, 3,7 milijardi stare devizne štednje, 2,7 milijardi kao donju granicu procene iznosa koji će javni sektor morati da preuzme kad se jednom budu čistili bilansi preduzeća i banaka i 1,85 milijardi dolara neispunjenih budžetskih obaveza, dobija se ukupni iznos javnog duga od 21,55 milijardi dolara. Uz naš GDP od 14,2 milijardi dolara godišnje proističe da je odnos javnog duga prema GDP-u čitavih 151,8 odsto, što je maltene dvostruko više od međunarodno prihvaćene norme kojom se, uslovno govoreći, definiše bankrot države.

Prof. dr Ljubomir Madžar

Društveni proizvod
Moguć rast od 15 odsto

"Gruba procena pokazuje da bi po svim ovim osnovama društveni proizvod u 2001. mogao da bude veći nego u 2000. godini za najmanje petnaest odsto. Suštinski, to će biti teška, prva godina tranzitornog perioda u kojoj tekući dohodak neće moći da pokrije očuvanje standarda, odnosno one realne plate koje su neophodne za njegovo očuvanje i makar minimalni rast, pošto prestaje prelivanje fiksnog kapitala u potrošnju, a neizbežno se bitno povećavaju cene energenata, komunalnih usluga i osnovnih prehrambenih proizvoda. Presudnu važnost sada dobija, najpre, međunarodna finansijska pomoć i potom investicije. Pored ostalog, to traži i brzo otvaranje finansijske komunikacije sa svetom i rešavanje određenih programskih dilema koje sada faktički postoje."

IEN

Spoljni dug
Prevelik teret

"I kada se dug preuredi tako da se (sem za MMF, Svetsku banku, i dug za neplaćene energente) obezbedi period počeka koji početak otplate glavnice pomera u period iza horizonta ovog rada (posle 2005. godine), da se kapitalizuju sve zaostale kamate, a plaćaju samo kamate koje tekuće dospevaju – te kamate, zajedno sa anuitetima novih kredita koji će u međuvremenu dospeti, zemlju ponovo uvode u dužničku krizu: prema svim scenarijima koji su razmatrani – ukoliko se ne otpiše najmanje 40 odsto zatečenog duga, stopa servisiranja duga se najkasnije u 2005. godini penje na 35 odsto! Razume se, već i do kraja 2001. godine ovaj otpis umanjuje deo projektovanog tekućeg platnog deficita (kao protivstavke suficita u kapitalnom bilansu) koji se usmerava za plaćanje kamata i povećava prostor za uvoz, odnosno raspodelu u zemlji."

CES Mekon

Unutrašnji dugovi privrede
Radikalno čišćenje bilansa

"Senke prošlosti ne treba da prekrivaju budućnost. Stari gubici i njima prouzrokovani dugovi toliko su specifični da ne mogu da posluže niti kao najgrublji orijentacioni indikator efikasnosti i rentabilnosti budućeg poslovanja onih entiteta koji su formalni nosioci nagomilanih dugova i akumuliranih obaveza iz prošlosti. Ako se ne bi pribeglo radikalnom čišćenju bilansa i rasterećivanju preduzeća i banaka od nagomilanih dugova kao tereta prošlosti, mnoge potencijalno rentabilne organizacije ne bi imale šansu da prežive i normalno se razvijaju, i alokacija investicija bila bi u samom osnovu neefikasna: dugovi i obaveze njihovog servisiranja zamračili bi pravu sliku relativnih rentabilnosti pojedinih organizacija. Potreba radikalnog raskida sa senkama prošlosti proističe i iz očekivanog institucionalnog diskontinuiteta: dugovi koji su nastali u starom sistemu, i u uslovima koji su za njega specifični, nisu relevantan pokazatelj efikasnosti u novom institucionalnom poretku, u jednom bitno drukčijem skupu privrednosistemskih uslova."

Prof. dr Ljubomir Madžar