Politika |
Vreme broj 517, 30. novembar 2000. |
Kongres socijalista Kamen oko vrata Na političkoj sceni Srbije za levicu će i ubuduće biti prilično posla, ali svakako ne za ovakvu koja je na svom prošlonedeljnom kongresu pokazala vitalnost jedino u opiranju reformama u sopstvenim redovima Sa Slobodanom Miloševićem obmotanim oko vrata i sloganom "idemo dalje" Socijalistička partija Srbije odlučila je da izađe na republičke izbore 23. decembra, a zatim da sa istim vođom produži i u XXI vek. Tako su bar odlučili učesnici 5. vanrednog kongresa ove stranke koji su prošle subote u Centru "Sava" (iza zaključanih vrata) još jednom zaključili kako SPS bez Miloševića, obrni-okreni, na kraju, ipak, dođe nekako kao Hamlet bez Hamleta. A to ne ide. Za nekoga sa strane nevolje nastaju kada u svemu tome pokuša da pronađe neki smisao. Slobodan Milošević, 21. vek i "idemo dalje" teško da više mogu zajedno. Kazino u kome je on uvek dobijao zatvoren je na septembarskim predsedničkim izborima, a zapečaćen 5. oktobra na ulicama Beograda. Nekoliko dana uoči ovog skupa još se činilo kako bi to mogao biti kongres na kome će se socijalisti bar malo primicati istini o sebi samima. Tada je na stolu još stajala kongresna platforma u kojoj je "primicanje istini" bilo nagovešteno i u kojoj su bile zapisane reči kao što su poraz, neuspeh, JUL... Istovremeno, pojedini funkcioneri ove stranke tvrdili su kako bi Milošević na kongresu mogao da se zadovolji titulom "počasnog predsednika" i zatim, shvatajući realnost, povuče u senku, prepuštajući rukovođenje SPS-om onima koji se zalažu za reformu partije i brže prilagođavanje novim političkim prilikama u Srbiji. Približavanje istini završilo se na kraju sa užeglim frazama, uglavnom o "izdaji" drugih i sopstvenoj bezgrešnosti. Milošević je odbio da postane "počasni" i prepusti svoje mesto drugima, ti "drugi" su odustali od ideje da mu tako nešto pomenu bojeći se da ne izgore pre vremena, oni koji odlaze iz stranke opisani su kao "koristoljubive kukavice", umesto JUL-a napadani su uglavnom radikali, za novu vlast je rečeno da moralno i materijalno degradira građane, a za SPS kao stranku – da više nije važno kolika će biti, već samo kakva će biti. Uz sve to, stari i novi vođa poručio je da se "ide dalje" i da je stranka definitivno ostavila iza sebe traumatična reagovanja dela članstva koje je zbunjeno izbornim porazom krenulo da se osipa. Već sutradan čitavi opštinski odbori nastavili su da napuštaju SPS (na primer, onaj novosadski), a slično su nastavili da čine i mnogi nekada ugledni članovi ove stranke. Objašnjavajući zašto to čine svi do jednog pominjali su isto – kongres je pokazao da ovakav SPS u budućnosti pre može da zauzme značajno mesto u nekom muzeju političkih starina nego na političkoj sceni Srbije. Jednostavno, dno se provalilo, a Slobodan Milošević nije taj koji može da zakrpi stvari. Obmotan oko vrata stranke koju je napravio pre deset godina, on danas sve više liči na kamen koji je neprekidno vuče na dole. Promene unutar stranke svele su se tako na pravljenje glomaznog i nikada većeg Glavnog odbora od čak 307 članova. U njemu doduše nema nekih kompromitovanih espeesovaca, ali ih ima dovoljno kompromitovanih da se zaključi da se tu malo šta ozbiljno promenilo. Nešto kasnije biće saopšten i sastav Izvršnog odbora ove stranke (takođe glomazniji nego do sada), a kao novinu Milošević ukida funkciju potpredsednika stranke i izgleda sprema nekakav partijski sekretarijat (neka vrsta politbiroa) koji će zapravo ubuduće voditi SPS. Na kongres socijalista ovoga puta nisu dolazili gosti, a jedini koji je Slobodanu Miloševiću javno čestitao ponovni izbor na mesto predsednika stranke bio je Momir Bulatović. Oni iz JUL-a nisu poslali ni telegram, ni čestitku, ali ih je na kongresu ipak bilo: u dobrom delu njegovog govora bilo je ponovo njenih rečenica. Taj govor bio je inače mešavina svega i svačega – deo je ličio na neku vrstu moralnog traktata o novim vlastima i odbeglim levičarima koji su bili tu "dok je sve bilo lako i lepo"; na to je bio zalepljen deo iz koga se videlo da Milošević i dalje izgleda ima nevolja da se suoči sa realnošću; zatim i nešto laži (navodno su se socijalisti svojevremeno borili za uvođenje višepartijskog sistema u Srbiji); bilo je i nesvesnog priznanja da su socijalisti ponekad i krali (neki od onih što su napustili stranku optuženi su da sada pokušavaju da zaštite nezakonito stečenu imovinu); i na kraju ponešto površnog optimizma kako je vlast ponovo, eto, tu negde, možda stigne već u decembru. Ako ne baš u decembru, onda sigurno koji mesec kasnije. Neki od čelnika ove stranke tvrde kako će sada DOS morati da zagazi u mutnu i hladnu vodu reformi, u posao koji su socijalisti deset godina uspešno izbegavali da započnu. Iskustva iz okruženja pokazuju da taj posao nikada nije mnogo prijatan i da kasnije birači na izborima obično kažnjavaju one koji su pokušali da privredu oporavljaju tzv. šok terapijama. Računica dojučerašnje partije na vlasti je, dakle, da će oni koji pokušaju da isprave njihove ekonomske brljotine veoma brzo biti prezreni i odbačeni i da će se narod ponovo poželeti njih, sicilijanske ekonomije, priča o suverenitetu (iako vlast koja potroši penzione fondove nema prava da poteže priče o suverenitetu) i, naravno, onih o izdajnicima, stranim plaćenicima... Teza o rizicima tranzicionih poslova i šok terapija jedina je inače tačna u procenama vrhova SPS-a. Na političkoj sceni Srbije za levicu će i ubuduće po svoj prilici biti prilično posla, ali svakako ne za ovakvu koja je na svom prošlonedeljnom kongresu pokazala vitalnost i snagu još jedino u opiranju promenama i reformama u sopstvenim redovima. Slobodan Milošević je na tom kongresu bio uostalom i jedini koji je pokazao da hvata korak sa novim vremenom i prati moderne političke trendove. Po mnogo čemu delovao je čak kao tipičan zagovornik jedne od varijanti bager politike. Na primer one – pričajte vi šta hoćete, ali ja guram dalje. Nenad Lj. Stefanović |