Vreme broj 517, 30. novembar 2000.

Teško je zamisliti da bi bilo kom budućem predsedniku pošlo za rukom isto ono što je pošlo za rukom Miloševiću, ali je lako zamisliti da bi takvi pokušaji predstavljali ozbiljnu prepreku konsolidaciji demokratije u Srbiji u periodu koji dolazi

U javnosti je danas već opšte prihvaćeno mišljenje da je fatalna greška zbog koje je Milošević pao bila njegova odluka da ide na neposredne izbore i direktno testira narodno poverenje. Ono što je manje ispitivano jeste zbog čega se Milošević odlučio na ovakav korak. Razloga za to ima više, a uspostavljanje njihovih relacija zahteva više prostora. Budući da ovaj tekst ima skromnije ambicije, u prvom njegovom delu formulisaću tezu o populističkom katancu po kojoj je Miloševićeva odluka da ide na neposredne izbore bila uslovljena načinom na koji je on došao na vlast. U drugom delu teksta ispitaću da li se iz ove teze mogu izvući neki zaključci povodom budućnosti institucije neposrednog biranja predsednika republike.

Miloševićev dolazak na vlast može se podeliti u dve faze. Prva je osvajanje vlasti u partijskom aparatu. Ta faza okončana je 8. sednicom septembra 1987. Druga faza sastoji se u tzv. mitinzima istine koji su se dešavali tokom 1988. i 1989. Milošević nije postao neprikosnoveni vođa svih Srba osvojivši vlast na 8. sednici, već nakon mitinga istine. Ti mitinzi, na kojima je tokom ove dve godine uzelo učešća više od polovine srpskog biračkog tela, referendumski su ustoličili Miloševića na tronu Srbije. Ovom prilikom potrebno je naglasiti da je Miloševićev izbor podrazumevao jedan poseban zadatak: mandat koji je Milošević dobio od Srba podrazumevao je da se slavnoj srpskoj naciji vrate dostojanstvo, slava, ponos, čast i moć kakvu je ona imala u doba Kosovske bitke.

Način na koji je Milošević izabran za vođu svih Srba i sadržina koja je pratila njegov izbor predodredili su kako će Milošević u budućnosti tražiti poverenje od biračkog tela i fiksirali teme oko kojih će se voditi izborne borbe u Srbiji. Godinu dana nakon što su završeni mitinzi istine, Skupština Srbije donosi Ustav Srbije po kome se predsednik bira i razrešava neposredno (Članovi 86, 88). Skupština SFRJ, međutim, iako je imala sličnu strukturu kao i Skupština Srbije, a iste ustavotvorce, samo dve godine kasnije donosi savezni ustav po kome se predsednik republike bira i razrešuje u saveznoj skupštini, a ne neposredno (Članovi 78, 97). Ova razlika došla je otuda što je Miloševiću, koji je išao na mesto predsednika Srbije, bio neophodan populistički legitimitet koji ostali političari nisu smeli da imaju. (Nešto slično tvrdi i prvi postmiloševićevski kandidat Zoran Lilić u Reporteru, br. 135, 22. nov. 2000.) Na isti način se objašnjava Miloševićev pokušaj promene Člana 97 Ustava SR Jugoslavije u rano leto 1997, kao i ustavne promene od 6. jula 2000. Nije Milošević odlučio da ide na neposredne izbore zato što je morao, već zato što je to jedini način na koji je znao i mogao da potvrdi svoj legitimitet i status vođe. Uprkos svojoj birokratskoj prirodi, Milošević u politici može da opstane jedino ukoliko ga narod neposredno bira zbog ostvarenja nebeskog cilja. Bilo je racionalnije da je Milošević promenio ustav tako što bi sebi obezbedio da ga opet bira parlamentarna većina. Da je tako odlučeno 6. jula, onda 7. oktobra ne bi gledali Koštunicu kako polaže zakletvu pred saveznom skupštinom, nego bi opet gledali Miloševića čije bi političke stranke u skupštini imale apsolutnu većinu. Teza o populističkom katancu tvrdi da se Milošević našao "zaključan" unutar populističkog načina promovisanja u vođu, s kojim je otpočeo svoju političku karijeru.

Slično je i sa sadržajima oko kojih su se vodile izborne borbe u Srbiji i Jugoslaviji. Robert Tomas je napisao čitavu knjigu (Serbia Under Milosević) o tome kako se političke borbe u Srbiji od dolaska Miloševića na vlast nisu vodile oko interesnih pitanja, već oko političkih simbola. Jedna od implikacija Tomasove analize jeste kako je Srbija još uvek jedna pretpolitička zajednica u kojoj se demokratija ne može konsolidovati sve dok u njoj dominira politički diskurs o narodu kao telu i predsedniku kao njegovoj glavi. Institucija neposrednog biranja predsednika države našla se u našem političkom sistemu zbog Miloševićeve potrebe da neprestano ponavlja "izbore" iz 1988/89. To je suština teze o populističkom katancu.

Ova teza biće, pretpostavljam, interesantna svakome ko bude pokušao da objasni zašto je pao Milošević. Ali ono što mene interesuje u preostalom delu ovog teksta jeste da pokažem da li se iz ove teze može reći bilo šta o poželjnosti ili nepoželjnosti institucije neposrednog biranja predsednika republike.

U trazitološkoj literaturi se danas još uvek vodi rasprava oko toga da li je za stabilizaciju demokratije pogodniji parlamentarni ili predsednički sistem. Jedan od argumenata protiv predsedničkog sistema, koga izlaže Huan Linc u tekstu "Perils Of Presidentalism" iz 1990. godine, jeste da ovaj sistem neprestano generiše potrebu za traženjem čoveka vanrednih sposobnosti. U srpskim uslovima su se ove vanredne sposobnosti svodile na sposobnost za spas srpske nacije. Neposredni izbori za predsednika su bili posledica osobenosti Miloševićevog dolaska na vlast, ali je institucija neposrednog izbora dugo omogućivala Miloševiću da ostane na vlasti, regenerišući njegovu harizmu. Da nije bilo neposrednog izbora predsednika, Miloševićev legitimitet bi se okrnjio daleko ranije, i građani bi u njemu videli ono što on stvarno jeste: bivšeg partijskog aparatčika i "trećerazrednog bankara do guše ogrezlog u korupciji". U tom slučaju, ranije bi započela i demokratska tranzicija u Srbiji. Zbog okolnosti koje su pratile uspostavljanje institucije neposrednog biranja predsednika neki budući predsednik bi opet mogao da pokuša da uradi ono što je poslednjih deset godina radio Milošević, ukoliko bi ova institucija preživela Miloševićev pad. Teško je zamisliti da bi bilo kom budućem predsedniku pošlo za rukom isto ono što je pošlo za rukom Miloševiću, ali je lako zamisliti da bi takvi pokušaji predstavljali ozbiljnu prepreku konsolidaciji demokratije u Srbiji u periodu koji dolazi.

Predsednički sistem nije sam po sebi loš. Tamo gde postoje povoljne okolnosti za razvoj prezidencijalizma, predsednički sistem je pun pogodak. Pod povoljnim okolnostima podrazumevam ovde društvo koje je organizovano na interesima, postojanju političkih partija koje gravitiraju centru i opšterasprostranjenog uverenja da je legitimna vlast samo ona koja je stečena na legalan i demokratski legitiman način, bez zaobilaženja institucija. Srpsko društvo nije u vreme pojave Miloševića imalo ove odlike, već je ispoljavalo tendencije ka shvatanju po kome politika zavisi od vanrednih osobina vladara, a sam Milošević se nije trudio da ovo uverenje promeni, nego je činio sve da ga još više osnaži. Time što su nakon deset godina na izborima izabrali Koštunicu a ne Miloševića, građani Srbije su pokazali da im je dosta bajki o slavnoj srpskoj naciji. Bilo bi dobro kada bi se ukidanjem institucije neposrednog izbora predsednika republike dokrajčio poslednji institucionalni ostatak ove bajke.

Dušan Pavlović
(Autor je saradnik Instituta za evropske studije)