Godine tuge i otpora
Za 2. decembar grupa od sto pedeset pisaca zakazala je vanrednu skup�tinu
Udru�enja knji�evnika Srbije. Tim povodom za "Vreme" pi�e
pesnik Igor Milo� koga su na poslednjoj skup�tini UKS-a fizi�ki napali
�lanovi "Obraza"
Uprava UKS-a je u panici. Dokaz za to su nove brojne neistine koje ovih
dana iznose, i koje jedna drugu potiru. Predsednik UKS-a ka�e da je Obraz
obezbedenje Narodne biblioteke, �to je sam direktor ove ku�e gospodin
Milomir Petrovi� opovrgao, a drugi �lan uprave Adam Pusloji� ka�e da
su to momci iz �tamparije, dok ostali �lanovi uprave samo �ute. njihova
nova tvrdnja je da sam
incidentna osoba; po njima, ja sam se preobukao u uniformu
"Obraza", klonirao pet puta i sam sebe s leda napao pred brojnim
svedocima. Ali sve su ovo prili�no o�ekivane posledice koje imaju svoju
istoriju.
Po pravilu, medijski
najeksponiraniji �lanovi UKS-a bili su oni koji su u�ivali u otvaranju
starih srpskih rana, i umesto da, po prirodi stvari, nagoveste i stvaraju
novi, bolji svet, usmeravali su srpski narod u provaliju prise�anja, optu�bi,
osvete, ksenofobije, zavera i sl. Ve�ina njih je svesno ulazila u taj
proces zarad sebi�nih interesa i u korist ideologije koja je tada
postepeno, kao podmukao virus obuzimala telo srpskog naroda. Tvorci
ideologije koja se su�tinski iskazivala u krilatici: "Srbi su
dobitnici u ratu a gubitnici u miru" svakako su iz redova knji�evne
"elite" tog vremena. Punili su sale u kojima su kukali nad
"uga�enim srpstvom", prizivali kneza Lazara da se probudi, ne
razumevaju�i su�tinu prolaznosti i protoka istorije, protiv svih
prirodnih zakonitosti, stvaraju�i jednu duhovnu baru�tinu u Srbiji. sa
ustanovljenjem specifi�ne te�ine termina "podobnost" i
"patriota" bila su �irom otvorena vrata i za pojam
"izdajnik". Bilo je vrlo nezgodno, (mada ni danas, izgleda, nije
mnogo druga�ije) suo�iti se sa ljudima koji su, u svakom trenu, bili
policajci, sudije i izvr�ioci ako im date povod da vas proglase
izdajnikom. Odmah posle toga bilo je sasvim logi�no izrastanje medijske
kupole koja je prekrila "vi�epartijsku" Srbiju u kojoj je bio
mogu� samo jedan glas. Nacionalizam u svom najnezdravijem vidu povukao je
za sobom sebi najsrodnije dru�tvene fenomene � primitivizam, ulicu i
nasilje. Stvorena je ksenofobi�na i neumetni�ka atmosfera, gde je
kuknjava "jadnih i proganjanih pisaca" (koji su od silnog
proganjanja dobijali stanove, zaposlenja, dr�avne nagrade i sl.) stvorila
plodno tle za politi�are koji su nam "pojeli" poslednjih deset
godina �ivota. Nije bilo nijednog segmenta u dru�tvu koji nije zahvatila
najgora vrsta populizma.
Kada vlada op�ta kriza
vrednosti, gotovo da je nemogu�e da prave vrednosti nadu puta do mesta
koje im pripada.
U to vreme (1991), bio sam
vrlo razo�aran (posrednom) ume�ano��u UKS-a u politi�ka de�avanja i
digao sam glas protiv toga. Bio sam usamljen u svojim poku�ajima (se�am
se da je jedino Radmila Lazi� sa mnom delila sli�no mi�ljenje), i
novine su objavljivale samo onaj deo moje misli koji nije pogadao bolnu su�tinu.
Zavladao je strah. Kada bi mi iza�la neka knjiga, mnogi pisci (koji me
nisu li�no poznavali) zvali su me na ku�u i govorili hvalospeve o mojoj
knjizi, ali u javnosti nisu �eleli da se izja�njavaju, zameraju onima
koji su budno pratili �ta se de�ava na knji�evnoj sceni, ko se s kim
dru�i i ko koga podr�ava. Jedan stariji kolega, romanopisac, u to vreme
mi je poslao pismo u kome je rekao da je ponosan �to je moj savremenik, i
to je za mene, s obzirom na moju mladost, zna�ilo samo jedno: izdr�ati i
i�i napred. Ostao sam upam�en po neobi�nom nastupu na sopstvenim knji�evnim
promocijama, gde sam se penjao na stolove, �etao kroz publiku i glasno
recitovao, gotovo urlao, jer me je ne�to gonilo da iska�em svoj bunt.
Nisam mogao da budem uz ljude koji su (verovatno nesvesni mogu�ih
posledica) spremali ono �to je dolazilo, a nisam nalazio na�ina da se
odbranim od svega �to me je pogadalo. Plakao sam zajedno sa narodom kome
pripadam, ali nisam u�estvovao na protestnim ve�erima, jer nisam �eleo
da podsti�em ratnohu�ka�ko raspolo�enje, mislio sam da je jedini izlaz
iz svega toga neka srednja linija, umerenost i mudrost a ne zveckanje oru�jem
i pretnje. Na kraju krajeva, mi nismo ni najbrojnija, ni najprostranija ni
najmo�nija zemlja na svetu i moramo se suo�iti sa tim. Da su ovu zemlju
�inili samo odrasli mu�karci koji su spremni da za neku vi�u pravdu,
kolektivno, daju svoje �ivote, mo�da bih im se i pridru�io u tome, mo�da
bih predvodio njihov juri�, ali stvarnost je druga�ija, bio sam svestan
sve tuge neja�i, dece, �ena, starih, slabih, pacifisti�ki opredeljenih,
koji ne �ele rat, koji �ive svoje male �ivote i raduju se malim
stvarima. Upravo takvi ljudi do�iveli su najve�u nesre�u. A svestan sam
i �injenice da je za jedan narod najva�nije da traje, neguje svoju
kulturu i ispisuje svoju istoriju.
Tih godina sam ulazio u
polemike sa piscima znatno starijim od sebe, to je bio moj poku�aj da
obratim pa�nju na mlade pisce, koji tek dolaze, kojima treba pomo�i, jer
sve starije kolege su listom bile situirane, svako od njih je imao
nekoliko desetina knjiga iza sebe (neki od njih i preko 100, �uli smo
Adama Pusloji�a 22. 11. na RTS-u kako se hvali), materijalno i stambeno
su bili obezbedeni, ali nikome od njih nije ni na kraj pameti padalo da
prihvate nekoga iz redova mladih pisaca, da mu pomognu i ustupe deli�
prostora. Upravo suprotno se dogadalo, u njihovoj mladosti, kada su
stariji, zna�ajni pisci (Marko Risti�, Oskar Davi�o, Du�an Mati� i
dr.) odu�evljeno prihvatali novi talas pisaca i ustupali im deo
sopstvenog knji�evnog prostora. Svi ti "proganjani" pisci su od
rane mladosti bili vrlo poznati, okupljali su se po svojim redakcijama,
nalazili se u prostorijama UKS-a koji im je bio druga ku�a i, pre svega,
lako su objavljivali knjige, za koje su dobijali velike honorare i
priznanja svake vrste.
