Vreme broj 517, 30. novembar 2000.

Za 2. decembar grupa od sto pedeset pisaca zakazala je vanrednu skupštinu Udruženja književnika Srbije. Tim povodom za "Vreme" piše pesnik Igor Miloš koga su na poslednjoj skupštini UKS-a fizički napali članovi "Obraza"

Uprava UKS-a je u panici. Dokaz za to su nove brojne neistine koje ovih dana iznose, i koje jedna drugu potiru. Predsednik UKS-a kaže da je Obraz obezbedenje Narodne biblioteke, što je sam direktor ove kuže gospodin Milomir Petroviž opovrgao, a drugi član uprave Adam Puslojiž kaže da su to momci iz štamparije, dok ostali članovi uprave samo žute. njihova nova tvrdnja je da sam incidentna osoba; po njima, ja sam se preobukao u uniformu "Obraza", klonirao pet puta i sam sebe s leda napao pred brojnim svedocima. Ali sve su ovo prilično očekivane posledice koje imaju svoju istoriju.

Po pravilu, medijski najeksponiraniji članovi UKS-a bili su oni koji su uživali u otvaranju starih srpskih rana, i umesto da, po prirodi stvari, nagoveste i stvaraju novi, bolji svet, usmeravali su srpski narod u provaliju prisećanja, optužbi, osvete, ksenofobije, zavera i sl. Većina njih je svesno ulazila u taj proces zarad sebičnih interesa i u korist ideologije koja je tada postepeno, kao podmukao virus obuzimala telo srpskog naroda. Tvorci ideologije koja se suštinski iskazivala u krilatici: "Srbi su dobitnici u ratu a gubitnici u miru" svakako su iz redova književne "elite" tog vremena. Punili su sale u kojima su kukali nad "ugašenim srpstvom", prizivali kneza Lazara da se probudi, ne razumevajući suštinu prolaznosti i protoka istorije, protiv svih prirodnih zakonitosti, stvarajući jednu duhovnu baruštinu u Srbiji. sa ustanovljenjem specifične težine termina "podobnost" i "patriota" bila su širom otvorena vrata i za pojam "izdajnik". Bilo je vrlo nezgodno, (mada ni danas, izgleda, nije mnogo drugačije) suočiti se sa ljudima koji su, u svakom trenu, bili policajci, sudije i izvršioci ako im date povod da vas proglase izdajnikom. Odmah posle toga bilo je sasvim logično izrastanje medijske kupole koja je prekrila "višepartijsku" Srbiju u kojoj je bio moguć samo jedan glas. Nacionalizam u svom najnezdravijem vidu povukao je za sobom sebi najsrodnije društvene fenomene – primitivizam, ulicu i nasilje. Stvorena je ksenofobična i neumetnička atmosfera, gde je kuknjava "jadnih i proganjanih pisaca" (koji su od silnog proganjanja dobijali stanove, zaposlenja, državne nagrade i sl.) stvorila plodno tle za političare koji su nam "pojeli" poslednjih deset godina života. Nije bilo nijednog segmenta u društvu koji nije zahvatila najgora vrsta populizma.

Kada vlada opšta kriza vrednosti, gotovo da je nemoguće da prave vrednosti nadu puta do mesta koje im pripada.

U to vreme (1991), bio sam vrlo razočaran (posrednom) umešanošću UKS-a u politička dešavanja i digao sam glas protiv toga. Bio sam usamljen u svojim pokušajima (sećam se da je jedino Radmila Lazić sa mnom delila slično mišljenje), i novine su objavljivale samo onaj deo moje misli koji nije pogadao bolnu suštinu. Zavladao je strah. Kada bi mi izašla neka knjiga, mnogi pisci (koji me nisu lično poznavali) zvali su me na kuću i govorili hvalospeve o mojoj knjizi, ali u javnosti nisu želeli da se izjašnjavaju, zameraju onima koji su budno pratili šta se dešava na književnoj sceni, ko se s kim druži i ko koga podržava. Jedan stariji kolega, romanopisac, u to vreme mi je poslao pismo u kome je rekao da je ponosan što je moj savremenik, i to je za mene, s obzirom na moju mladost, značilo samo jedno: izdržati i ići napred. Ostao sam upamćen po neobičnom nastupu na sopstvenim književnim promocijama, gde sam se penjao na stolove, šetao kroz publiku i glasno recitovao, gotovo urlao, jer me je nešto gonilo da iskažem svoj bunt. Nisam mogao da budem uz ljude koji su (verovatno nesvesni mogućih posledica) spremali ono što je dolazilo, a nisam nalazio načina da se odbranim od svega što me je pogadalo. Plakao sam zajedno sa narodom kome pripadam, ali nisam učestvovao na protestnim večerima, jer nisam želeo da podstičem ratnohuškačko raspoloženje, mislio sam da je jedini izlaz iz svega toga neka srednja linija, umerenost i mudrost a ne zveckanje oružjem i pretnje. Na kraju krajeva, mi nismo ni najbrojnija, ni najprostranija ni najmoćnija zemlja na svetu i moramo se suočiti sa tim. Da su ovu zemlju činili samo odrasli muškarci koji su spremni da za neku višu pravdu, kolektivno, daju svoje živote, možda bih im se i pridružio u tome, možda bih predvodio njihov juriš, ali stvarnost je drugačija, bio sam svestan sve tuge nejači, dece, žena, starih, slabih, pacifistički opredeljenih, koji ne žele rat, koji žive svoje male živote i raduju se malim stvarima. Upravo takvi ljudi doživeli su najveću nesreću. A svestan sam i činjenice da je za jedan narod najvažnije da traje, neguje svoju kulturu i ispisuje svoju istoriju.

Tih godina sam ulazio u polemike sa piscima znatno starijim od sebe, to je bio moj pokušaj da obratim pažnju na mlade pisce, koji tek dolaze, kojima treba pomoći, jer sve starije kolege su listom bile situirane, svako od njih je imao nekoliko desetina knjiga iza sebe (neki od njih i preko 100, čuli smo Adama Puslojića 22. 11. na RTS-u kako se hvali), materijalno i stambeno su bili obezbedeni, ali nikome od njih nije ni na kraj pameti padalo da prihvate nekoga iz redova mladih pisaca, da mu pomognu i ustupe delić prostora. Upravo suprotno se dogadalo, u njihovoj mladosti, kada su stariji, značajni pisci (Marko Ristić, Oskar Davičo, Dušan Matić i dr.) oduševljeno prihvatali novi talas pisaca i ustupali im deo sopstvenog književnog prostora. Svi ti "proganjani" pisci su od rane mladosti bili vrlo poznati, okupljali su se po svojim redakcijama, nalazili se u prostorijama UKS-a koji im je bio druga kuća i, pre svega, lako su objavljivali knjige, za koje su dobijali velike honorare i priznanja svake vrste.

prethodni sadržaj naredni