Misaona pitalica
Povratak u raj, Režija: Džozef Ruben, Uloge: Džoakin Finiks, Vins Von, En Heč, Džejda Pinket Smit
Posle
svih CGI epova, pseudoistorijskih spektakala, SF ekspanzionističkih
himni, hi-tech filmova
katastrofe, Homicide-nervoznih
gangsteraja, postmodernih horora, dvosatnih BMW-reklama, festivalskih
hipertrofiranih tearjerkera i ekoloških demagodrama, pred nama je Povratak
u raj, film toliko starinski, toliko čist u svom postupku i toliko
uspešan u ishodu, da ga je sasvim jednostavno nazvati klasičnim.
U moru trivijalnosti, gde lažne drame prolaze bez problema, jer su svi davno zaboravili kako uopšte izgledaju prave, Džozef Ruben uspeva da se vrati suštini, i da još jedanput postavi pravo pitanje. Kao nepomirljivi kritičar društva, zagovornik individualnog spram kolektivnog i izvorni etičar, dakle jedan od onih retkih koji se još sećaju zašto su počeli da prave filmove i o čemu, Ruben s druge strane pristupa pretresanju prirode izbora i težine lične odgovornosti, s čijom nas je zastrašujućom prirodom suočio na surov, pošten i nezaboravan način pre mnogo godina (Očuh,1987). Činjenica da se dugo niko nije sunovratio u dubine ovog problema sa odgovarajućom dozom ozbiljnosti, a bez želje za samoubistvom, nikako ne znači da je on sada manje aktuelan, već samo da su poslednje decenije obrnule sistem vrednosti. Poništile su potrebu za hrabrošću, suočavanje sa problemom i pojam posledice proglasile nečim što uopšte nije "kul", a površnost, hipetrofiju "modernosti" s jedne i "osećajnosti" s druge strane učinile zakonom. Zbog svega ovoga, film kao što je Povratak u raj u ovom trenutku u vremenu ima dvostruki značaj i konsekvence.
Postavka predstavlja trojicu uobičajeno raspusnih i hedonizmu sklonih mladića koji su se slučajno sreli na letovanju i dobro proveli zajedno, sunčanu Maleziju u kojoj se letovanje događa, golosise meleskinje s kojima se tamo zabavljaju, i suficit hašiša, halapljivo kupljenog u prevelikim količinama zbog niske cene. Dvojica se nakon provoda vraćaju kući, u Ameriku, dok treći ostaje da spasava orangutane u okviru nekog Greenpeace projekta.
Nakon dve godine, žena advokat se pojavljuje da ovoj dvojici saopšti kako će njihov malezijski kompanjon za nedelju dana visiti prema tamošnjim zakonima o dilovanju droge, ako se oni ne vrate da priznaju zajedničko vlasništvo nad ostavljenim hašišom. U tom slučaju će, prema usmenoj nagodbi sa sudijom, svaki od njih dvojice odležati po tri, a ako se samo jedan vrati – šest godina.
Očekivano, tu se tek otvara spisak otežavajućih okolnosti koje njihovu odluku komplikuju i otežavaju, a čistoća moralnog izbora traje samo dok se ne otkrije paukova mreža ljubavi i uslovljavanja. Ono što je isprva izgledalo kao misaona pitalica sa samo jednim ispravnim odgovorom, gde je teško samo ga prihvatiti, pretvara se, kao i uvek kada u igru uđe ljubav, brzinom svetlosti u klizavu zavrzlamu u kojoj odgovor uvek deluje kao opasna prevara.
Ovde do punog izražaja dolazi inteligentni kasting: En Heč igra odmereno, nikada ne dopuštajući da nam se učini da znamo u kojoj je meri lik koji tumači promišljen ili iskren, ali opšte znanje o njenom privatnom homoseksualnom opredeljenju podsvesno vodi svest gledalaca u pravcu preispitivanja iskrenosti njenih osećanja prema jednom od glavnih junaka. I upravo zato što ta sumnja nije bila upravljana glumačkom igrom, na kraju lako prihvatamo da je bila neosnovana. Da sagradi ovaj odnos, Ruben se osim toga poslužio i sopstvenim iskustvom iz filma Sleeping with the Enemy (1991). Vins Von, koga smo kao partnera En Heč videli i u Psihu (Gas Van Sant, 1998), precizno prati zadatu nit, ali sam lik koji tumači imao je, čini se, prostora za snažnije i uverljivije razigravanje. Do izvedbe odlične ideje – da Vonov lik, koji o svojoj vrednosti deli nepovoljno mišljenje većine ostalih, tokom ovih dešavanja otkrije sopstvene sposobnosti i kvalitete – moglo je, na primer, daleko efektnije da se dođe bez njegovog alkoholiziranja i dramaturškog sentimentalisanja slične vrste. Da nas ovo ne dovede u opasne vode, osigurao je Džoakin Finiks svojom zapanjujućom interpretacijom iz samog centra tanke linije koja deli osećanje od patosa.
Najzad, ovaj film odlikuje i nekoliko sumnjivih imputacija na temu novinarstva, zakonodavstva i tome slično, koje će, doduše, svaki dobronamerni i na starim filmovima edukovani gledalac lako prevazići kao uslovnosti na koje su se navikli za vreme i posle klasičnog Holivuda. Jer, Povratak u raj je sasvim izvesno jedan od onih, nikako čestih, filmova koji obilato nagrađuju za poklonjeno strpljenje i razumevanje.
Maja Uzelac
