Beograd, arbitar
U parnici koju su pokrenule Slovenija i Hrvatska na Okružnom sudu u
Krškom oko vlasništva nad spornom nuklearkom desio se senzacionalni
obrt: predstavnici hrvatske strane su zatražili da o sporu odluči –
arbitraža u SR Jugoslaviji
Okružni
sud u Krškom je poprište raspleta jednog od neobičnijih sporova između
zvanične Ljubljane i Zagreba, a već sada je izvesno da će proces
trajati i onda kada predmet sukoba već dugo ne bude u funkciji. Naravno,
reč je o sudbini NEK-a (Nuklearna elektrana Krško); obe strane, od kojih
svaka smatra da je u ulozi "oštećenog", traže da sud odluči
ko kome duguje više struje, a ko kome više para.
Prepucavanja oko vlasništva nuklearke u Krškom tinjaju još od osamostaljenja, što će reći, gotovo celu deceniju, sa mnogim zanimljivim obrtima. Nema sumnje da su partneri bili originalni u naporima da nadigraju jedni druge. Tako je Slovenija, posle prve runde neuspešnih pregovora sa Hrvatskom i opstrukcije od strane onog dela uprave nuklearke koji je imenovao Zagreb, pribegla lukavstvu i izmenila svoj zakon o NEK-u. Novi zakon je Hrvatskoj priznao samo status ulagača, ali ne i osnivača. Posle toga NEK je bez saglasnosti Hrvatske remontovan i obnovljen, dok je Hrvatska na slovenački manevar odgovorila ekonomski – uplaćivala je za struju dobijenu iz NEK-a, kako tvrdi Ljubljana, simbolične svote. Onda se Ljubljana naljutila i Hrvatskoj secnula struju – isklapanjem dalekovoda koji vode prema Hrvatskoj.
Hrvatska povlači novi potez – na adresu slovenačke elektroprivrede (ELES) šalje enormne račune zbog neisporučene struje. Šteta je obračunata sve sa kamatama. I spor završava na sudu u Krškom, pošto je slovenačka strana tvrdila da je samo on nadležan. S hrvatske tačke gledišta, tek treba da se vidi je li izbor kuće pravde bio pravi.
KRŠKO U BEOGRADU: Advokat hrvatske strane na početku ročišta (o računima ispostavljenim za neisporučenu struju, u visini od sto miliona nemačkih maraka) sudu prilaže uvodni dokument u kome njegov klijent odbacuje nadležnost Okružnog suda u Krškom. Zastupnik hrvatske strane objasnio je da se njegov klijent Hrvatska elektroprivreda (HEP) poziva na sporazum potpisan aprila 1982. godine. U tom sporazumu su oba partnera parafirala odredbu prema kojoj sve sporove razrešava arbitraža Zajednice jugoslovenskih elektroprivreda u Beogradu! Advokat protivničke strane pokušao je da anulira prvobitni sporazum argumentom da njegova stranka (slovenačka država) već raspolaže imovinom na području Krškog, te je stoga samo taj sud nadležan za odlučivanje o NEK-u. Hrvatska strana je, međutim, ustrajala na punovažnosti prvobitnog ugovora koji, uostalom, nikada nije poništen.
U raspravi se nije daleko stiglo. Predstavnici NEK-a tvrde da priznaju samo slovenačke propise. I shodno tome – sudove. A oni, prema uredbi slovenačke vlade o transformaciji nuklearke, prevode nekadašnje društveno preduzeće, osnovano uz ravnopravno učešće Slovenije i Hrvatske (da ne zaboravimo ni pare koje je dala Federacija, tačnije – SFRJ), u imovinu slovenačke države. Nova uredba priznaje status Hrvatskoj elektroprivredi do nivoa "ulagača", dok svi akti koji uređuju nastanak i život NEK-a (oni koji su usvojeni pre devedesetih) važe samo ukoliko "nisu u suprotnosti sa Uredbom". Jasno je da se Hrvatska ništa nije pitala dok je slovenačka vlada sastavljala novu uredbu. Na nju se danas oslanja slovenačka odbrana kada na sudu u Krškom tvrdi da je "posle raspada Jugoslavije i uključivanja njene naslednice u Ujedinjene nacije zahtev za arbitražom u suprotnosti sa onim delom ugovora iz 1982. godine koji govori o arbitraži u Beogradu".
Slovenija je u zapletu oko NEK-a primenila iskustva "kvake 22", a Hrvatska odgovara da "ne priznaje ovaj sud", tj. sud u Krškom, i ide korak dalje – hrvatska vlada i elektroprivreda (HEP) ne priznaju ni pomenutu slovenačku Uredbu i zato pokreću proces protiv slovenačke elektroprivrede na zagrebačkom sudu! Rasprava o tome šta je bilo pre – zakon ili uredba – podseća na dilemu o kokoški i jajetu, i mogla bi da potraje dugo, veoma dugo, tako da bi, kako ocenjuje predstavnik HEP-a Kazimir Vrankić, čekanje na odluke sudova moglo da izgubi svaki smisao. Jedini put iz eksplozivne situacije (da frustracija bude veća – predmet svađe je jedna nuklearka) jeste nekakav kompromis, koji bi uzeo u obzir zahteve obe strane. Pitanje je da li je Beograd pravo mesto gde bi Zagreb i Ljubljana postigle pomirenje? Uostalom, i SRJ je zainteresovana za sudbinu nuklearke, koja je samo nekoliko stotina kilometara uzvodno od Beograda.
NUKLEARNI OTPAD: Ukoliko ikada dođe do sporazuma o izmirenju međusobnih potraživanja, to bi bio tek početak rešavanja krize. Za obe države, ali i širu regiju kako uzvodno od Krškog tako i Savom nizvodno, mnogo je važnije pitanje statusa i vlasništva nad Nuklearnom centralom. Još od raspada SFRJ političari u obe države (Hrvatskoj i Sloveniji) obećavaju "brzo rešenje tog problema". A praktično? Svaka strana je duboko ušančena i ne namerava da odstupi ni za pedalj. Sve drugo su olako data obećanja. Primer: "Pregovori u vezi sa nuklearnom elektranom biće okončani vrlo brzo, možda već do kraja avgusta", izjavio je početkom avgusta (2000) slovenački ministar spoljnih poslova Lojze Peterle. Izjava je gotovo identična onoj koju je avgusta 1998. godine izrekao Peterleov prethodnik Boris Frlec. On je tada (ništa manje) odlučno tvrdio da će dogovor "pasti" u roku od tri meseca. U međuvremenu se samo na slovenačkoj strani granice promenilo troje ministara spoljnih poslova – a problem NEK-a ostao je tamo gde je i bio. Na početku.
Situaciju opterećuje i nerešen problem skladištenja visokoradioaktivnog otpada. A upravo je to (glavni) kamen spoticanja između Hrvatske i Slovenije, iako ga mediji ni izdaleka ne eskploatišu onoliko koliko zaslužuje. Nadležni ministri i vlade obe države oko nuklearnog otpada barataju u tišini "kako ne bi uznemiravali svoje javnosti".
NEK za koju godinu čeka katanac, posle čega nuklearka neće biti manji teret svojim vlasnicima. Prema dokumentima koje je Slovenija potpisala sa Austrijom, nuklearka bi već davno morala biti zapečaćena, međutim, slovenačka vlada zbog nepovoljnog energetskog bilansa vrda i odugovlači sa zatvaranjem. Strah od pomanjkanja struje učinio je da nuklearka u Krškom i zaštitni potezi vlade dobiju podršku u ovdašnjoj javnosti, dok austrijski Zeleni i njihovo javno mnjenje (prelomljeno u sve većoj nervozi službenog Beča) traže da se NEK likvidira, i to odmah.
Ono što je u osamostaljenoj Sloveniji ostalo od Zelenih i civilnog društva, koji su krajem osamdesetih vodili akcije (i delili bedževe) protiv Krškog, već godinama ne diže prašinu oko onoga što se kosi s tzv. nacionalnim interesom. U nekadašnjoj SFR Jugoslaviji to nije bio slučaj – pred raspad države kampanja protiv nuklearne električne energije iz Krškog bila je na vrhuncu. Danas je struja proizvedena u NEK-u od vitalne važnosti za slovenačku privredu i Zeleni su posle osamostaljenja prihvatili "državotvornu" rolu. Uz to, nije zgodno svrstati se uz bok Austrije koja javno zahteva što hitnije zatvaranje NEK-a. Pri tome maše ekspertizama prema kojima je čitav objekat izgrađen lakomisleno, npr. bez geoloških ispitivanja. I tvrdi da je izuzetno opasan, za čitavu srednju Evropu.
Dok natezanja traju, iskorišćeno nuklearno gorivo iz nuklearke Krško odlazi u "bazen za istrošeno gorivo", čiji je kapacitet za skladištenje visokoradioaktivnog otpada projektovan samo do 2000. godine. NEK je, kako se tvrdi, u poslednje vreme uspeo da poveća iskorišćenost goriva, te bi postojeći kapaciteti morali da budu dovoljni za normalan rad nuklearke bar do 2004. godine. Navodno je povećan i bazen za skladištenje visokoradioaktivnog goriva u NEK-u, tako da bi trebalo da zadovolji potrebe bar do kraja rada nuklearke, što je predviđeno oko 2004. godine. Slovenački stručnjaci i vlada time uveravaju javnost da je sve u najboljem redu.
Eksperti zapadnoevropskog Udruženja uprava za nuklearnu bezbednost nedavno su obelodanili najnoviji izveštaj o NE-u u Krškom i češkoj nuklearki Temelin. Ukratko – bezbednost u NEK-u može se porediti sa bezbednošću bilo koje nuklearke u Zapadnoj Evropi. Bilo je tu učenjaka koji su se bavili i austrijskom noćnom morom i ispitivali podatke da se Krško nalazi na potencijalnom trusnom području. Za sada su otkrili manje rasedline i pukotine u području ispod, ali ništa dramatično. Dramatično je, upozoravaju oni, da problemi oko vlasništva nad nuklearkom mogu da dovedu do lošeg finansijskog stanja, što bi posredno moglo da se odrazi i na njenu bezbednost. Stručnjaci iz Evrope su ujedno tražili da Slovenija pod hitno uskladi neke svoje propise o bezbednosti NEK-a sa evropskim standardima.
Jasno je da je za Sloveniju legislativa manji problem. Prava muka je, kao i za druge države koje raspolažu manjim brojem nuklearki, to što u državi nema posebnih, "suvih" skladišta za visokoradioaktivni otpad. Stručnjaci skloni ekološkoj čistoći u tome vide dokaz da je nuklearna energija neprihvatljiva. Jer, smatraju oni, sama činjenica da ne postoje skladišta za visokoradioaktivni otpad dokazuje da je takva energija neprihvatljiva. Dr Leo Šešerko, jedan od prvih simpatizera Zelenih, upozorava da će se pravi problemi pojaviti tek za 50 godina, kada nuklearka Krško već dugo neće biti u funkciji, ali će troškovi skladištenja otpadaka biti sve viši i viši. Istovremeno u Sloveniji skoro svake godine propadne poneki pokušaj traženja lokacije za skladištenje radioaktivnog otpada.
Ekolozi kao jedino dugoročno rešenje vide osnivanje zajedničkog evropskog skladišta za radioaktivni otpad. To je večita ideja, za koju ne postoje ni konkretni nacrti, a kada bi i došlo do realizacije, takvo rešenje bi bilo vraški skupo. Zato nuklearne elektrane, one koje više nisu u funkciji i dalje služe kao "privremene" deponije za sopstveni nuklearni otpad. U susednoj Italiji, na primer, sve četiri nuklearne elektrane koje su zatvorene pre više od deset godina, uprkos obećanjima da će biti demontirane i dalje stoje na svom mestu – pošto je u njihovim bazenima skladište za istrošeno gorivo.
Oklevanje je donekle razumljivo – teško je očekivati da bi bilo koja vlada (sa mandatom od nekoliko godina i željom da ponovo dobije izbore) smela da izda dozvolu za skladištenje nuklearnog đubreta na nekom drugom mestu, van dvorišta same nuklearke, kad se zna da će se taj otpad raspadati i rastakati još hiljadama godina. Čak i kod niskoradioaktivnog otpada, onog koji se svakodnevno proizvodi po bolnicama i raznim institutima, period raspadanja iznosi oko 300 godina. Nije čudo što pregovori o nuklearnoj elektrani Krško nikako da krenu s mrtve tačke.
Svetlana Vasović-Mekina
