Spao na sebe
Da li je taj čovek već počeo sebi da persira, iz dubokog poštovanja?
Ili će to uslediti u narednoj fazi?
Sic
transit gloria mundi: Slobodan Milošević, političar koji je do pre
dva meseca vedrio i oblačio jednom desetomilionskom zemljom i bio svetski
politički negativac br. 1, misteriozni vladar koji je i najžešćim
protivnicima ulivao neku vrstu uvrnutog respekta, sada sedi i divani s
Miodragom Vujovićem, notornim šefom opskurne TV Palma, paratelevizijskog
radijacijskog centra dosad poznatog po pornićima, najgorem folk-trešu
koji glamurozni "Pink" nikada ne bi emitovao, i po bizarnim
razgovorima s još bizarnijim "misliocima" kakvi u normalnom
svetu ne bi bez pratnje mogli da napuštaju "Paviljon br. 6"...
Ovi potonji u međuvremenu osnovaše stranku, a bivši predsednik Srbije i
SRJ je u svojim partijskim odajama ugostio Vujovića (koji je sve vreme,
dakako, vrteo i premetao onu svoju čuvenu, izmučenu hemijsku olovku, kao
neki treš-Hudini) i počastio
ga dvočasovnim divanom, uz diskretnu naznaku mogućnosti da se stvar
pretvori u TV trakavicu, tj. da nas Milošević počasti serijom svojih
ispovesti.
Naizgled, intervju s tradicionalno mučaljivim Miloševićem u sadašnjim
je okolnostima prvorazredna medijska atrakcija; u "izvedbi", međutim,
ovaj je razgovor bio dosadan kao berzanski izveštaj: sabesednici su dva
sata glagoljali ne pomerivši se s mesta, Vujović je postavljao pitanja
primerena čoveku tako burnog intelektualnog razvoja, a Milošević je
sveudilj ponavljao svoje mantre ("mogu mirno da spavam i savest mi je
potpuno čista", "sud istorije će pokazati da sam u odbrani
srpskih nacionalnih interesa učinio i više nego što se to moglo očekivati",
njegovih 12 godina na vlasti su "neprestana, rekao bih lavovska borba
za državne i nacionalne interese" i "neprestana borba za
mir", te 
kao
vrhunac: "dok smo mi držali poluge vlasti, sprečili smo svaki sukob
i krvoproliće"), u koje veruje još samo ono nešto tvrdokornih članova
Sekte, onih koji s njim imaju lični, parapolitičko-paraerotski odnos, u
koji se pristojan svet ne može mešati. Ono nešto "novih"
stvari što se moglo čuti takođe zapravo nije bilo iznenađujuće: tako
smo saznali da je "Arkan ubijen jer je bio patriota" (a ne zbog
onoga što je radio u slobodno vreme), da su devize iznošene iz zemlje
uglavnom zato da bi "Toza Marković" mogao da izvozi crep, da je
Milošević po vlastitom priznanju "učinio mnogo za manjine",
da su "u prvim redovima puča od 5. oktobra bili oni iz Republike
Srpske, kojima smo mi dali sve", etc. Najzanimljiviji je bio trenutak
"demijurškog" Miloševićevog samopoimanja: "Da ja nisam
radio to što sam radio, ne bi oni (Miloševićevi protivnici i kritičari,
op. T. P.) imali gde da sede." Ergo, ne bi bilo Srbije, ili u Srbiji
ne bi bilo dovoljno stolica? Pitam se da li je taj čovek već počeo sebi
da persira, iz dubokog poštovanja? Ili će to uslediti u narednoj fazi?
Ako treba tražiti izvesne provale onog "odviše ljudskog" u
sterilnom Miloševićevom solilokviju, moglo ih se naći na dva mesta: bivši
Vladar uzdignuta nosa počeo je sve više da "zanosi" po
istočnosrbijanski, što se ranije nije primećivalo; kada se došlo
do njegovog sina Marka, Milošević se razgoropadio, braneći ga svim
sredstvima ("ja se svojim sinom Markom ponosim", "njegova
jedina krivica je što je moj sin", "Marko je nosio uniformu i
oružje od prvog do poslednjeg dana rata"). Izgledalo je kao da
govornik najiskrenije veruje u sve to, ništa manje nego u svoje
istorijske zasluge. Vujović, pak, katatonično ophrvan dubokim mislima,
nije stigao da ga podseti da je Marko ionako "nosio oružje" i pre prvog i nakon poslednjeg dana rata: nema čoveka u Srbiji koji
to ne zna...
Sve u svemu, "veče s Miloševićem" pokazalo se kao
apsolutno loš provod; lišen
onog perverznog efekta erotike moći,
na koju padaju ćifte i ćiftinice ovoga sveta, Milošević se nekako smežurao,
smanjio, iskopnio, naprosto spao na
sebe: videli smo jednog umornog, pomalo izgužvanog čiku od one sorte
gnjavažnih likova koji vas vuku za rukav da vam ispričaju svoju poučnu
životnu priču, s posebnim naglaskom na svoje nedovoljno shvaćene i
priznate istorijske zasluge, koje dušmani poriču. Kalemegdan je, recimo,
prepun takvih likova, čim osvane lep dan. S tom razlikom što su ti
kalemegdanski praznoslovi samo istorijski
statisti, topovsko meso raznih "vizionarskih projekata";
Milošević je u toj nesrećnoj Istoriji jedno vreme igrao glavnu rolu, i
zato je njegova "životna priča" nešto više od privatnog
problema. To je ono što on odbija da shvati: nije on taj koji će određivati
svoje mesto u istoriji, ni stepen svoje građanske (ne)odgovornosti.
Stvarnost se ne može izbrisati, čak ni Vujovićevom čarobnom olovkom.
Teofil Pančić
