Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

"Divac" u srpskoj vladi
Otvoreno, skromno, pošteno i – stručno

Čovek "saksovski brze biografije", Božidar Đelić, izjavio je da njegov program neže biti program "šok terapije" (pošto je srpska privreda vež u šoku) i neže biti program stranog diktata

Kao i nekoliko puta pre ranijih izbora, Zoran Đinđić je 11. decembra na televiziji priredio za birače veoma prihvatljivu promociju svoga tima, ovoga puta onog DOS-ovog, koji je sakupio kao mandatar buduće Vlade Srbije (posle očekivane pobede na izborima od 23. decembra). On je rekao da će to biti vlada koja će obezbediti temeljne promene, ali bez privatizacije koja bi povećala broj nezaposlenih, sa tranzicijom čije troškove neće podneti siromašni već oni koji su se obogatili, te sa decentralizacijom koja će najveći deo poreskih prihoda vratiti opštinama i Vojvodini a, na drugoj strani, na užem frontu, ojačati državu.

U kadrovskom smislu, on je i ovde pokazao da računa na politički jaku vladu (sa potpredsednicima koji su šefovi političkih stranaka), ali i sa kreativnim, reformskim pogonom među ministrima. U tom smislu je na ovoj promociji kao glavnog čoveka za tranziciju ("Divca u vladi") predstavio je Božidara Đelića, kandidata za ministra za finansije i budžet (usput ga je doveo u neugodu jer je rekao da on sa inostrane plate od 100.000 maraka dolazi na ministarskih 200 maraka mesečno).

Ovaj stručnjak (dvoje dece) rođen je 1. aprila 1965. godine u Beogradu, ali se školovao u Francuskoj (gde je 1980. i 1981. pobedio dva puta na nivou Francuske na srednjoškolskim takmičenjima iz istorije i ekonomije). Zatim je 1987. godine, paralelno magistrirao ekonomiju (Diplôme d’Etudes Approfondies en Economie) na Visokoj školi društvenih nauka u Parizu (teza – "Efekti nestabilnosti novčanog kursa na rast privrede") i diplomirao na Institutu političkih nauka (rangiran kao "laureat" među jedan odsto najboljih studenata), kao i na vodežoj francuskoj biznis školi (Ecole des Hautes Etudes Commerciales, Jouy-en-Josas). Sa ovim izuzetnim obrazovnim referencama, Božidar Đeliž je brzo napravio i briljantan profesionalni uspon vež u "Tompsonu SA", gde je između 1987. i 1990. prvo bio savetnik predsednika kompanije, a zatim je u SAD radio na integraciji kompanija za TV i video GE i RCA. U SAD je obrazovanje nastavio na prestižnom Harvardu (Harvard Business School i Master of Business Administration u Bostonu), gde je 1991. godine magistrirao na "finansijima i strategiji", a potom se specijalizovao za makroekonomiju i međunarodne odnose na Harvardskoj školi vlade i diplomatije (John F. Kennedy School of Government, Harvard University, Cambridge).

Sa ovih uglednih škola odlazi u Poljsku gde 1991/92. učestvuje u tranzicijskim reformama kao koautor programa masovne privatizacije kroz investicione fondove u uspostavljanju Varšavske berze, kao i u pokretanju programa makroekonomske stabilizacije, itd. Odmah potom prelazi u Rusiju, gde se takođe bavi programom privatizacije kroz vaučere (kao savetnik Anatolija Čubajsa). Postaje i direktor Makroekonomskog kabineta ministra finansija Borisa Fjodorova, a učestvuje u pregovorima sa MMF-om, Svetskom bankom, EBRD-om i Evropskom unijom. Tokom 1997. godine savetnik je rumunskog premijera Čorbea. Od 1991. godine partner je (jedan od 600) jedne od vodežih svetskih konsultantskih kuža – McKinsey&Company, a u ovoj firmi je na neplaženom odusustvu od 13. novembra ove godinbe, kada je postao šef ekspertske ekipe potpredsednika naše savezne vlade Miroljuba Labusa (zadužen za pregovore sa međunarodinim finansijskim institucijama i pripremu programa ekonomske reforme). Inače, još pre nekoliko godina pojavljivao se u našoj ekonomskoj javnosti kao spoljni saradnik Ces Mecona.

Ovaj mladi čovek "saksovski brze biografije", izjavio je da njegov program neće biti program "šok terapije" (pošto je srpska privreda već u šoku) i neće biti program stranog diktata. Sažimajući svoj program u tri osnovna smera, Đelić je rekao da je prvi pravac preduzimanje reformi i mera da bi svi živeli bolje (i da kolač raste, i da se pravednije deli), ali je pri tome realistično obećao plate između 150 i 200 nemačkih maraka mesečno "ako budemo dobro radili". Drugi generalni pravac je "otvorena i poštena privatizacija", a ne ona koja bi bila okrenuta "uskom sloju ljudi i onima koji imaju privilegije". Treći generalni pravac je zaštita socijalno ugroženih slojeva, pošto je to u našoj tradiciji, a i tradiciji Evrope. U praktičnom smislu, Đelić smatra da se ti ciljevi mogu postići ako se deluje brzo (na ekonomskom programu se već "ubitačno radi"), ako međunarodna zajednica Srbiji odobri nešto povoljnije uslove i nešto obilniju pomoć (jer je delimično, zbog sankcija i bombardovanja, i sama odgovorna za našu situaciju) i ako pronađemo neke "maštovite poteze" koji bi mimo starih kalupa državne ekonomske politike i već starih iskustava zemalja u tranziciji pronašli neke "prečice" u hvatanju priključka na savremene tokove (na primer u nekim oblastima "nove, internet ekonomije").

Na pitanje, da li se na osnovu predizborne emisije može dokučiti hoće li Đinđićeva vlada krenuti putem stvarnih promena ili će nastaviti da taktizira plašeći se nevolja koje slede svakoj reformi – nije moguće pouzdano odgovoriti. Činjenica je da je on za svoj kabinet, pored političara koje naša javnost već dosta dobro poznaje, privukao zasad bar jednog čoveka, Božidara Đelića, sa neposrednim iskustvima u istočnoevropskim tranzicijama – i to i u onoj gde je bilo uspeha (Poljska), a i u onoj gde je bilo manje uspeha (Rusija), pa i u onoj koja je u znatnom "evropskom zakašnjenju" (Rumunija). To bi trebalo da znači da i on zna šta ga čeka, kao što to sigurno dobro zna Zoran Đinđić.

Dimitrije Boarov

Na insistiranje novinara "Vremena", g. Božidar Đelić je za naše čitaoce, sa ogradom da to čini u telegrafskom stilu i trenutno bez potpuno zaokružene akutne slike domažih prilika, izdiktirao pet elemenata njegovog pogleda na budužnost privatizacije u Srbiji:

Za godinu dana sprovesti desetak velikih transakcija sa strancima na veoma transparentan način. Dati svima šest meseci (osim infrastrukturi i teškim slucajevima) da eventualno sami pronađu partnere.

Za osamnaest meseci sprovesti jednostavan program masovne privatizacije više stotina većih, nešto bolje stojećih preduzeća raspodelom zaposlenima, menadžmentu i ostatku društva (vaučeri i popusti za insajdere). Dobro regulisane fondove pustiti da igraju (ili organizovati da igraju) posredničku ulogu.

Za godinu/dve dana pokrenuti berzu, kotirati desetak akcija velikih preduzeća i povezati se sa EuroNextom, Frankfurtom ili, manje verovatno, Londonom.

Za dve/tri godine restrukturisati velike gubitaše i prirodne monopole i odlučiti o otvaranju kapitala domaćim il stranim partnerima.

Za dve/tri godine sprovesti strategiju preduzetništva u granama visoke tehnologije (informatika, internet) i privlačenje najvećih tehno preduzeća (model Irske, Indije, pa i Mađarske). Osnovni slogan akcije: "Srbija – vodeća zemlja nove ekonomije Jugoistocne Evrope".