Novi početak
Okončan desetogodišnji period loših odnosa između Ljubljane i
Beograda
Potpisivanjem
izjave o uspostavljanju diplomatskih odnosa u Ljubljani 9. decembra i
formalno je okončan desetogodišnji period loših odnosa između
Ljubljane i Beograda. Tokom tog razdoblja su Slovenija i SR Jugoslavija
uglavnom ignorisale jedna drugu. Bilo je nekoliko pokušaja da se jaz
premosti, ali su svi odreda propali. Miloševićev režim je
osamostaljenje Slovenije ocenio kao jednostrano i nezakonito otcepljenje.
Nekadašnji jugoslovenski premijer Milan Panić je bio prvi koji je još
1992. godine pokušao da izgladi odnose tako što je njegov kabinet
usvojio akt o priznanju Slovenije. Na ovu ponudu je slovenački MIP tri
godine pripremao zvaničan odgovor, uz sporadične izjave domaćih političara
da ih "priznanje Beograda ne zanima", da se isto odbija i slično.
Istrčao se i predsednik Slovenije Milan Kučan tonom da se priznanje ne
prihvata. Potom se službena Ljubljana našla u sličnom položaju krajem
1995. godine, kada se uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma setila Panićevog
priznanja i odlučila da na njega odgovori. Tako je na brzinu priznala
SRJ, ali iz Beograda nije stigao nikakav odgovor. Zamrznuti odnosi
potrajali su narednih pet godina, do smene režima u Beogradu.
Jugoslovenska vlada je 20. novembra prihvatila zaključak o
uspostavljanju diplomatskih odnosa; Slovenija je usvojila (kao odgovor)
isti zaključak na sednici Bajukove vlade 8. decembra.
Dok se čekalo na ustoličenje nove Drnovšekove vlade i inauguraciju
Dimitrija Rupela na mesto ministra spoljnih poslova, slovenački mediji su
s teškom mukom pokušavali da koriguju ton prilikom izveštavanja o
Beogradu i Srbima uopšte. Uz to su u javnost curela nova, sitna iznuđivanja
tik do Svilanovićevog dolaska i potpisa dokumenta između dve zemlje.
Slovenija je, naime, još u vreme Miloševićeve vladavine kao minimalnu
polaznu tačku za ikakve dogovore nudila izjavu o potpisivanju
diplomatskih odnosa, bez bilo kakvih dodataka. Tadašnja jugoslovenska
diplomatija na to nije pristala, tvrdeći kako Slovenija mora da prizna
kontinuitet Jugoslaviji.
U trenutku kada je Jugoslavija odustala od teze o sebi kao jedinoj
naslednici, slovenački političari počeli su da pokazuju zanimanje za
novu tvorevinu na Balkanu. A onda su ljubljanski elektronski mediji veče
uoči dolaska jugoslovenskog ministra inostranih poslova Gorana Svilanovića
u Ljubljanu objavili izjavu Dimitrija Rupela, da od uspostavljanja
diplomatskih odnosa neće biti ništa ukoliko Jugoslavija ne pristane da
potpiše procentualno razrađen ključ o podeli imovine bivše države.
Takav pritisak su nezavisni komentatori ocenili kao ucenu, i dan kasnije
je Rupelova verbalna pirueta pala u zaborav. I Jugoslavija i Slovenija su
potpisale izjavu o uspostavljanju diplomatskih odnosa i nameri o otvaranju
diplomatskih predstavništava. Za sada je precizirano da će biti otvoreno
konzularno predstavništvo u Podgorici, dok su se u vezi sa ključem o
podeli "porodičnog blaga" bivše SFRJ slovenačke diplomate
zadovoljile izjavom jugoslovenskog ministra spoljnih poslova.
Potom je usledila donekle neobična vizita Svilanovića po centru
Ljubljane; mediji su zatekli nekako kiselog Rupela kako uz Svilanovića
pozira pored Prešernovog spomenika. Svilanović se sreo i sa predsednikom
vlade Janezom Drnovšekom i predsednikom države Milanom Kučanom.
Što se tiče medijskih reakcija na sam čin uspostavljanja
diplomatskih odnosa, one su bile većinom pozitivne. Ako izuzmemo
Dimitrija Rupela, koji se držao kao da ga je viša sila naterala da rođaka
iz provincije pokazuje gradom, analitičari naglašavaju korist koja bi se
mogla ušićariti od bolje saradnje, a bilo je i sporadičnih mišljenja
da bi se sporna pitanja iz prošlosti mogla sada sa Jugoslavijom rešiti
čak i brže nego sa susednom Hrvatskom. Rečju, u medijima nije falilo
uobičajenih, nadmenih tonova poput komentara u "Delu" da je
poslednji sporazum između Jugoslavije i Slovenije zaista
"istorijski", pošto su odnosi između Beograda i Ljubljane sada
prvi put u istoriji uređeni na "potpuno ravnopravnoj osnovi".
Jer, svi dosadašnji sporazumi "u proteklih sto godina" bili su
"opterećeni ili srpskom vojnom nadmoći, svetskim i političkim
odnosima ili ideološkim opredeljenjima". Sledi i zaključak da je
Slovenija zbog zastupanja ravnopravnosti nasledstva "moralni
pobednik", dok je Jugoslavija sada bila prisiljena da pristane na
sporazum zato što je to jedna "siromašna država kojoj treba pomoć",
a "pre svega novac".
Svetlana Vasović-Mekina
