Vreme broj 519, 14. decembar 2000.

Za razliku od ostalog sveta, gde praznična potrošačka euforija počinje već u novembru, kod nas ljudi poklone kupuju uglavnom sami sebi, pokazuje naše malo istraživanje

Prijatno veče, ne previše hladno, tek pokoja pahuljica. Debeljuškasti deda mrazevi ispred bogato ukrašenih prodavnica. Uglancani trotoari. Dovoljno novca. Bez nervoze u vazduhu i svađa u redovima. U rukama papirne kese prepune adekvatnih poklona za mile i drage. A možda, sa neke strane, naiđe i ON, koji kavaljerski podiže kesu koja je slučajno ispala…

Umesto toga: 1. krajem decembra uvek je hladno, uvek je bljuzgavica ili poledica; 2. decembarska plata i novogodišnji bonusi uvek stižu prekasno, a čekova redovno ponestane pre toga; 3. konačna odluka o kupovini poklona milima i dragima obično "pada" 31. decembra uveče, desetak minuta pre zatvaranja prodavnica; 4. deda mrazevi su ovde mršavi, pokidanih odela i najčešće bez brade.

Poučeni tim iskustvom, Novu godinu uglavnom ne dočekujemo smireni i srećni, uz saznanje da ćemo pokloniti i dobiti poklon koji smo želeli. Zahvaljujući traumama zbog poklona i zbog svega ostalog što prati praznike, pred samu proslavu, negde oko osam uveče postajemo potpuno histerični – počinju tada razmišljanja o tome da se odustane od svega i ostane kod kuće, kajanje što se ništa nije obavilo na vreme i, naravno, porodične svađe. Verovatno unapred prestravljeni takvom slikom novogodišnjih praznika, unapred razočarani što ćemo umesto željenog džempera dobiti kapu, a umesto adekvatne knjige pokloniti neadekvatnu kasetu, svi se trudimo da dramu odložimo što je više moguće. Čini se da će tako biti i ovaj put – dve nedelje pred (ovaj put pravi) "dolazak novog milenijuma", ni po čemu se ne vidi da Nova godina stiže. 

UKRASI: Prvo ono najočiglednije – gradske ulice. Svetiljke, lampioni, jelke i pahuljice od stiropora, sve ono što na ulicama svetskih gradova prosto podstiče na kupovinu poklona i širenje prazničnog duha, kod nas još ne mogu da se vide. Bar ne u toj formi – na beogradskim ulicama postoje ukrasi, ali prošlogodišnji i bez (u međuvremenu pokradenih) sijalica. U razgovoru za "Vreme" Čedomir Manasijević, pomoćnik gradskog sekretara za komunalne i stambene poslove, kaže da ti ukrasi nisu skinuti "iz raznoraznih razloga", ali da će ovoga puta sasvim sigurno biti uklonjeni. Do tada, u trenutku kad se ovaj broj nađe u prodaji, već će biti izabran izvođač radova koji će obezbediti da stari ukrasi konačno zasvetle. A to će se, kako najavljuje Manasijević, dogoditi "pred 23. decembar". Dve nedelje pred Novu godinu nije ukrašen ni Niš – još se ne zna kako će ukrasi izgledati ni gde će biti postavljeni, a u Javnom komunalnom preduzeću "Medijana" rečeno nam je da "još nije kasno – nije Niš kao Beograd da slavi katolički Božić i kiti se pre 25. decembra". Što se Novog Sada tiče, za ukrašavanje grada već godinama je zaduženo preduzeće "Globus", koje planira da ove godine samo osposobi prošlogodišnje ukrase koji ni ovde nisu skinuti. Kako nam je rekla direktorka Ljubica Krstić, sve će biti skromno, ali ipak malo bogatije nego ranije zbog dočeka novog milenijuma – biće tu jelke, zelenilo, državne, republičke i gradske zastave. Ipak, još nije postignut dogovor o detaljima: "Mi se obično dogovorimo već početkom novembra, ali ove godine, zbog poznatih okolnosti, malo kasnimo".

Pošto na osnovu izgleda ulica ne može da se zaključi da se "nešto sprema", prvi sledeći praznični punkt trebalo bi da budu izlozi. Ali, ni oni još nisu ukrašeni – neke privatne prodavnice izgledaju svečanije nego obično, ali čini se da tu još nešto nedostaje, odnosno da se prava dekoracija i animacija tek očekuju. Po svemu sudeći, zemlja Srbija još je daleko od u svetu uobičajenih načina animiranja potrošača. Uostalom, već se pokazalo da ljudi čudno gledaju momke kostimirane u kokoške koji stoje ispred jednog restorana brze hrane u centru grada pozivajući potencijalne mušterije da uđu. Da li zbog tog iskustva ili puke inercije, trgovci s kojima smo razgovarali kažu da "ni dekoracija, ni bilo kakva vrsta animacije kod nas ne prolazi, ljudi ne reaguju na to". Želja da se napravi spektakl radi spektakla, da inače sive, identične prodavnice malo "ožive" ne pominje se.

Inače, čak ni ono što je postalo uobičajeno pred Novu godinu još se ne primećuje – za sada samo dve firme oglašavaju svoje usluge bilbordima na kojima su prikazani praznična trpeza, odnosno novogodišnji ukrasi. Još se očekuju i TV spotovi kojima se gledalištu i kupcima čestitaju svi mogući nastupajući praznici, ali njihovo kašnjenje gledalištu istanjenih živaca verovatno prija.

ŠOPING: I tako, ničim animirani, krećemo u prodavnice. A situacija je tu nešto inspirativnija za kupovinu poklona. Naime, dok su u dekorisanju omanuli ili nisu ni pokušavali da mu se posvete, trgovci su krenuli na sigurno – na popuste. Što je, čini se, čarobna reč za nas. Ono što bi trebalo da bude potrošački duh kod nas još nije razvijeno toliko da bismo kupovali smišljeno, sa jasnim planom i unapred obezbedivši novac, ali želja za kupovinom radi kupovine definitivno postoji – lično iskustvo govori da se prve veće pare do kojih čovek dođe iskoriste za kupovinu gomile artikala koji se baš i ne mogu ubrojati u neophodne.

U nedostatku tih većih para, do iznemoglosti se koriste upravo popusti. Čini se ipak da se oni koriste recimo sebično – iako je Nova godina za dve nedelje, retko ko kupuje poklone. Ispred luksuzne prodavnice u centru Beograda već danima su beskonačni redovi jer je popust čak 70 odsto – svi koji na kraju uđu unutra probaju džempere, jakne i cipele, što je sasvim siguran znak da se kupuje za lične potrebe. Nedaleko odatle još je neotkriveno sniženje zahvaljujući kome se firmirana kozmetika može kupiti po petostruko nižoj ceni – mušterije su uglavnom žene koje takođe, kako nam je rečeno, kupuju za sebe. Iako su i društvena preduzeća na sav glas oglasila popuste, u njima se uglavnom ne kupuje čak ni za lične potrebe – razlog je možda to što je reč o već oproba(va)nom receptu: roba je precenjena, pa su joj onda cene "snižene". Pošto veća ponuda uzrokuje i znatnije snižavanje cena, pravi popusti se tek očekuju na tradicionalnim novogodišnjim vašarima – beogradski će ove godine početi 15, a novosadski 20. decembra. Tu će se verovatno naći uobičajeni "red hrane, red turske garderobe, red bižuterije, red igračaka", ali i nimalo praznična atmosfera koju karakterišu guranje po halama i gužva oko tezgi – sve zajedno opet nimalo inspirativno za kupovinu poklona. U poslednje vreme prilično popularna kataloška prodaja i ovaj put podrazumeva ogromne popuste i "uslovne kupovine": ako kupite dva proizvoda sa te-i-te stranice, proizvod sa ove stranice dobijate za trostruko nižu svotu. Međutim, ni u tom slučaju ne pazare se pokloni – artikli u sjajnoj prazničnoj ambalaži još nisu previše traženi.

A kad smo već kod ambalaže, čini se da nam ni tradicija pakovanja poklona nije baš razvijena. Godinama smo se pitali da li pokloni spakovani u šarene kutije sa mašnama zaista postoje ili su samo plod mašte onih koji snimaju filmove, a onda su se kutije pojavile i kod nas. Međutim, kao što već biva, cene su im bile nerealno visoke tako da se nisu baš "primile". Pakovanje poklona kupljenih u poslednjem trenutku i poslednjim preostalim novcem ostalo je tako uglavnom u skladu sa samim poklonom – stvar improvizacije i trenutnog nadahnuća. Osim toga, i sam ritual poklanjanja kod nas nije baš u skladu sa svetom – tamo je uobičajeno da se svi pokloni stave pod božićnu jelku i da se otvaraju na Božić ujutru, dok se kod nas to uvek pokaže kao nepraktično rešenje. Utešno je ipak što su i sami pokloni (u današnjem smislu te reči) kod nas skorašnja pojava: "Pre Drugog svetskog rata, bili su uobičajeni pokloni iz kategorije hrane i pića, naročito šećer i kafa, koji su bili retkost. Afirmacijom rođendana i Nove godine, koja je trebalo da zameni Božić, prešlo se na poklanjanje intimnih sitnica", objašnjava za "Vreme" asistent na Odeljenju za etnologiju i antropologiju beogradskog Filozofskog fakulteta Bojan Žikić.

Ono što je uobičajeno u svetu i istovremeno odavno prihvaćeno kod nas jeste darivanje dece – za Novu godinu to su obično paketići koje dele deda mrazevi (nažalost, oni odgovaraju opisu s početka ove priče – navedeno pod brojem 4). Sistem klasično sindikalan: roditelji kažu želje svoje dece, uplate traženu svotu, a preduzeće se nekako "uklopi" u to. Ove godine problem će, kako saznajemo, biti slatkiši. "Svi pokušavaju da se uklope u cenu od oko 12 maraka, a to je vrlo teško zbog previsokih cena slatkiša. Igračke su, s druge strane, prilično jeftine pošto je i ponuda velika", rečeno nam je u privatnoj firmi koja se bavi paketićima. Što se tiče poklona van paketića, u proteklih nekoliko godina oni su podrazumevali barbike, lego kocke i imitacije oružja. Koliko god skupi bili, ti pokloni su rešavali problem poklona i za sledećih nekoliko Novih godina: svaka barbika pre ili kasnije morala je da dobije kuću i muža (zvanog Ken), lego kocke su stalno mogle da se dokupljuju, a oružje je dobijalo nove elemente.

IMPROVIZACIJA: Ma šta i ma za koga kupovali, u decembru u svakom slučaju kupujemo više nego obično. I dok se u svetu ta kupovina dugoročno planira, kod nas je i na tom planu važeća parola "snađi se". Neke boljestojeće firme daju zaposlenima novogodišnji bonus (po ugledu na inostrana iskustva "13. plate"), ali taj bonus obično stigne prekasno, odnosno taman u trenutku da se zgodno uklopi u gorepomenutih desetak minuta pred zatvaranje prodavnica.

Ipak, ovde tradicionalno funkcionišu čekovi bez pokrića, pozajmice i, pre svega, "crni fondovi". Cilj ne bira sredstva, a pravilo je da praznik mora da bude praznik u pravom smislu te reči: "Kao i svih prethodnih godina i decenija, narod je spreman da izvadi poslednju paru iz džepa da bi proslavio Novu godinu", kaže Boško Mijatović iz Ekonomskog instituta odgovarajući na pitanje ima li uopšte novca koji će pokriti troškove koji tek predstoje. Oni koji, uprkos koliko-toliko prazničnoj atmosferi, žive u strahu da će eventualna potrošačka groznica i "vađenje poslednje pare" uzrokovati veće tržišne potrese, plaše se po Mijatovićevim rečima bez razloga: "To je čist biznis. Jedni zarade, drugi potroše i ravnoteža je sačuvana." 

U slučaju da snalaženje s novcem ipak ne bude baš uspešno, preostaje improvizovanje samog poklona. Poslednjih desetak godina bile su naročito pogodne za to, valjalo je samo uključiti maštu i iskoristiti trenutnu društveno-političku situaciju: u nedostatku boljeg rešenja, bilo je sasvim na mestu pokloniti nekome sveće ili petrolejsku lampu (kad nije bilo struje), ulje ili šećer, pištaljku, originalni transparent, bedž ili majicu sa likom Če Gevare, knjigu o Robespjeru, a prošle godine i knjigu "Kraj srpske bajke". Pošto su takvi pokloni sada definitivno out, improvizacija će morati da uključi pre svega činjenice o osobi kojoj kupujemo, a ne o zemlji u kojoj živimo. Ipak, izgleda da se još nismo pomirili sa tim: trgovci kažu da im kupci masovno traže– igračke bagere!

Ove godine problem će možda predstavljati i činjenica da su svi pomalo prazni i umorni. U anketi koju je "Vreme" pokušalo da sprovede (vidi okvir!), retko ko je rekao da želi nešto konkretno, materijalno. Želje su se uglavnom svodile na "mir u zemlji, zdravlje, mir u kući". Da li je razlog to što je zbog nerazvijenosti već pomenutog potrošačkog duha (mentaliteta) i poslovične besparice ovde uglavnom poželjnije reći da "materijalna dobra nisu bitna", nego priznati da su ona neophodna? Da li smo, pomireni sa narodnom mudrošću da "nije bogat onaj ko mnogo ima, nego onaj kome malo treba", vaspitali sebe tako da ne želimo i ne tražimo ništa? Da li možda, bar malo, upražnjavamo samoobmanu zasnovanu na prioritetu duhovnih vrednosti? Verovatno je odgovor na bar jedno od ovih pitanja pozitivan. I verovatno će za promenu takvog stanja duha biti potrebne godine.

Na globalnom planu, proces će u svakom slučaju biti ubrzan ukoliko: 1. prodavnice budu sjajne, ukrašene, drugačije; 2. prodavačice budu nasmejane i puste vas da na miru razgledate; 3. deda mrazevi budu kao u filmovima; 4. kostimirani momci ostanu dosledni (pa makar i kao kokoške) koliko god ih čudno gledali. Na ličnom planu, jedno od mogućih pravila potvrdilo se kao korisno: duhovne vrednosti dolaze do punog izražaja tek ukoliko se konačno izgubi "potrošačka nevinost", odnosno tek pošto sebe ili nekog drugog počastite najskupljim parfemom ili karminom koji možete da priuštite. Utvrdićete da će razmišljanje o prolaznosti života biti mnogo lakše, a i konačno će vam biti jasno koliko u stvari imate, a koliko vam treba.

Tamara Skroza

Na pitanje "O kakvom poklonu sanjate, a kakvim ćete se zadovoljiti?" studentkinja Aleksandra Popović odgovara da sanja da za Novu godinu dobije zimovanje na Kopaoniku. Ipak, zadovoljila bi se i karticom za mobilni telefon: "To ću možda i dobiti, ali 064, pošto je jeftinija."

Vladanka Jovičić, zaposlena u palati "Beograd", tvrdi da bi najviše volela da dobije unuče. Na naše insistiranje da navede nešto materijalno, odgovara da je "situacija takva da ne može ništa ni da sanja ni da očekuje, bar dok joj Dafina ne vrati pare". O onome što ipak može da očekuje kaže: "Zadovoljila bih se onim što i inače dobijam – boksom boljih cigareta, pošto obično pušim krdžu."

Student Đorđe Odavić sanja o maloj garsonjeri u centru grada i o desetodnevnom odmoru na moru ili planini: "Da samo ležim, spavam, jedem, sa devojčicom naravno." Umesto toga, on će se zadovoljiti uobičajenim poklonima: "Čarapicama od mame i tate, CD-om od sestre i nekim iznenađenjem od devojke".

Dina Čolić-Anđelković sanja da dobije sabrana dela Nikolaja Velimirovića i tepih "koji joj svake godine obećavaju". Njena porodica se, kako kaže, više raduje Badnjoj večeri i Božiću, tako da su novogodišnji pokloni više simbolični i namenjeni uglavnom deci: "Gledamo šta kome treba, tako da kupujemo nešto za svakodnevnu upotrebu". Dina Čolić-Anđelković sanja i o poklonu koji bi ona mogla da dâ: "Ocu Isaiji iz Manastira sv. Georgija u Bijeloj na Šavniku već dugo želim da poklonim kopiju hilandarske Bogorodice Trojeručice, ali mi to nikako ne polazi za rukom."

Vladimir Đurić-Đura želeo bi da za Novu godinu dobije "tropsko ostrvo koje bi naselio svim tropikalistima (članovi novoosnovanog pokreta koji za cilj imaju da naprave prvu tropsku plažu u Beogradu, prim. T.S.), a za koje je jedino bitno da ima uvedenu struju". On bi se zadovoljio i "tropikalističkom žurkom namenjenom svim prijateljima koji vole dobar ples". I ove godine, kao i prethodnih, zadovoljiće se ipak običnim poklonom, parfemom.

"Nije vreme za materijalne stvari, a ja želim da za Novu godinu dobijem poljubac", kaže Dragoljub Đuričić. On još napominje da smo svi mi "u oktobru dobili najveći mogući poklon za ulazak u novi milenijum". Što se tiče poklona kojim bi bio zadovoljan, Đuričić takođe ne navodi ništa konkretno i kaže da bi ga dovoljno obradovalo saznanje da se predstavnici nove vlasti neće otimati oko fotelja kao predstavnici stare. Šta očekuje da će dobiti ove godine? "Od sina ću sigurno dobiti sličice za album 'Hugo', što će me obradovati, posebno ako dobijem one koje nemam."  

Tamara Skroza u trenutku dok piše ovaj tekst sanja da dobije kompjuter. Zadovoljiće se kvalitetnijim lakom za nokte neuobičajene boje (sve crvene i roza nijanse isključene!).

prethodni sadržaj naredni