Zebnja i prkos
"Mnogo se grešilo prema Beogradu. Nismo umeli da volimo svoj
grad na pravi način. Niti da mu se posvetimo"
Sa
književnicom Svetlanom Velmar-Janković razgovaramo o Beogradu, moglo bi
se reći junaku njenih romana. Baš kao i u njenom tek objavljenom romanu
“Nigdina”, u kome se po prvi put bavi temom iz bliske prošlosti, prošlogodišnjim
bombardovanjem Beograda. Gospođa Velmar-Janković je ljubazno i
predusretljivo (prezauzeta i gripozna) prihvatila razgovor uz molbu da
odgovore napiše.
"VREME": Koliko političke promene menjaju grad?
SVETLANA VELMAR-JANKOVIĆ: Sve krupne i sitne promene menjaju grad, jer je grad osetljiv i živ organizam. Promene ga menjaju a on, grad, utiče na promene. Kao i ljudi, gradovi se razlikuju između sebe: ne možete naći ni dva ista čoveka, ni dva ista grada, ni dva slična kraja istog grada: Dorćol nije sličan Vračaru, niti Vračar Novom Beogradu, ni Novi Beograd Zemunu – a sve su to delovi Beograda.
Da li se još sećamo kojim su se ulicama kretale protestne povorke Beograđana u jesen i zimu 1996/97. godine? Protesti su obično počinjali na Studentskom trgu, ispred Filozofskog fakulteta i knjižare Plato, pa se išlo do Trga slobode i, onih dana kad su šetnje postajale duže, silazilo se Francuskom do Dušanove, pa se opet vraćalo, uz Ulicu kralja Petra I do Uzun-Mirkove, pa još jednom istim putem do Trga, zatim Kolarčevom do Terazija i do Kneza Miloša, onda uzbrdicom do Bulevara i Takovske, pa Lole Ribara, odnosno Svetogorskom i Makedonskom opet na Trg.
Nisam slučajno pomenula da je ulica koja je do pre neku godinu nosila ime Lole Ribara sada, kao što se zvala nekada, u vreme pre Prvog svetskog rata, postala Svetogorska: nazivi ulica u našem podneblju možda prvi ukazuju na vrstu promena u političkom životu. Posle Drugog svetskog rata, Ulica kralja Petra I postala je Ulica 7. jula, Knežev trg – Trg republike, Staljingradska – Makedonska, Žorža Klemansoa – Ive Lole Ribara, Bitoljska – Georgi Dimitrova.
Uvek mi je izgledala karakteristična promena koja se dogodila kad se Ulica Miloša Velikog preobratila u Ulicu Kneza Miloša: to je značilo da tadašnja, revolucionarna nova vlast priznaje knezu Milošu Obrenoviću njegovu ulogu u istoriji, ali ne priznaje veličinu te uloge. U sažetoj istorijskoj prošlosti moglo je da bude, eventualno, i značajnih ličnosti, ali nikako nije moglo da bude velikih, ukoliko nisu bili nadahnuti socijalističkom misli.
Politička preterivanja su naš usud a ta se preterivanja odmah otkrivaju u životu grada.
Jeste li primetili kako je ovog proleća i leta Beograd postajao nekako stišan i siv, potonuo u sumornost? Čak su se i mladi, čini mi se, manje smejali, grajala su samo deca. Nije to bilo toliko zbog nesnosne vrućine koliko zbog nesnosnog beznađa. Krajem avgusta i početkom septembra, kad je počelo političko predizborno vrenje, često sam, u trolejbusu ili autobusu, čula mlad svet kako šapuće, između sebe: Ako i ovoga puta propadnemo, ako nas i ovog puta pređu – ja odmah bežim preko granice, ne čekam više ni dana, makar se tamo potucao kao fizički radnik.
Uoči izbora, grad je disao zebnjom i nadom. I prkosom! Uoči 5.
oktobra disao je strahom i besom. Priželjkivala sam u sredu 4. oktobra više
duha solidarnosti: da, kao u Užicu, ili Čačku, ili u Kragujevcu, ne
radi ni jedna jedina prodavnica, ni samoposluga, ni trafika – da i
opustele ulice progovore ono što smo svi mislili: Ne
pristajemo više! Dosta je bilo!
Beogradu je tada bio potreban podstrek iz drugih gradova, i dobio ga je. Zatim je, podstaknut, izveo svoju, i našu, novu bunu na dahije.
Beograd
je imao šansu da odavno bude
metropola. Gde i kada se pogrešilo?
Moramo se dogovoriti o tome šta podrazumevamo pod reči metropola. Ako podrazumevamo ono osnovno značenje sadržano u grčkom izrazu metropolis, glavni grad, grad-matica, prestonica – onda je Beograd već odavno metropola, jer je odavno postao glavni grad jedne malene države. U svojoj prvoj vladi, knez Mihailo Obrenović proglasio je 1842. Beograd prestonicom.
Ako pod istom reči podrazumevamo i moć, bogatstvo, blesak, raskoš glavnih gradova u velikim evropskim zemljama, onda nije teško proceniti da Beograd daleko zaostaje za mogućim uzorima. Gde se pogrešilo? Hajde da prvo pozovemo u pomoć jedan istorijski podatak koji možda može da objasni zašto Beograd stalno zaostaje. U prva dva milenijuma hrišćanske ere Beograd je, koliko se zna – izuzimam prošlogodišnje bombardovanje – rušen 137 puta, dakle prosečno više od jedanput u svakih petnaest godina. Ne treba zaboraviti da, sigurno, nisu sva rušenja ni zabeležena i da se prosek rušenja povećava u drugom milenijumu. Gotovo sam sigurna da se ovakvim tragičnim prosekom ne može pohvaliti nijedan od glavnih gradova na Balkanu. U XX veku ni Zagreb ni Ljubljana, recimo, nisu rušeni, a Beograd jeste i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Zato ovaj naš grad i jeste feniks: malo-malo pa se diže iz pepela. Ali to je ružnjikav feniks, prljav i goluždrav.
U poslednjih nekoliko decenija malo se mislilo na lepotu Beograda a mnogo više na prevlast novca. Ponekad imam utisak da su se, u jedno vreme, arhitekti takmičili koji će od njih bolje i odsutnije da zakloni ne samo prilaze našim dvema rekama, nego i pogled na reke, vidike. Izgradili smo nešto kejova – pa stali. Počeli smo da negujemo parkove – pa ih zapustili.
Našem gradu istorija jeste sudbina, ali smo mu sudbina i mi, njegovi žitelji. Da bilo koji drugi narod ima glavni grad sa ovakvim prirodnim i geografskoim položajem – on bi od tog grada stvorio, kao nekada Despot Stefan Lazarević u prve tri decenije XV veka, cvetnu baštu. Mi smo stvorili prilično unakažen konglomerat različitih naselja iz kojih je lepota življenja najčešće proterana. Sva sreća da nije iz svih. Pitam se gde su nestali, u kojem namernom zaboravu, oni izvanredni projekti o urbanom razvoju modernog Beograda koje je ostavio za sobom arhitekta Branko Maksimović? Ali sad, šta je tu je. Mnogo se grešilo prema Beogradu. Nismo umeli da volimo svoj grad na pravi način. Niti da mu se posvetimo.
Da li je Beograd otvoren grad?
Otvoren je, iako se misli da nije. Misli se zbog toga što postoji izvesna netrpeljivost između nas, starosedelaca, i njih, novodošavših. Ako je Beograd postao nedovoljno gostoprimljiv – a izgleda da je postao – to je zbog toga što su mu, u poslednjih deset godina, silom hteli da promene duh. Dok su se, u nekadašnjim jugoslovenskim zemljama, početkom devedesetih gomilale lažne srpske ratne pobede, od Beograđana se očekivalo da postanu osioni i nadmeni kao i tadašnja vlast. Kad su počeli da se gomilaju porazi, od Beograđana se tražilo da se prave da ih ne primećuju iako je i beogradska mladež ginula na frontovima. Hiljade i hiljade nesreća, izbeglih ljudi bili su živi dokaz tih poraza, i zato ih je vlast saterivala u logore, pretvarala u obespravljene žitelje. Sa ratnim porazima počela je izgradnja lažne, izmišljene stvarnosti u kojoj su doskorašnji vlasnici moći i novca, Boga mi, i naših života, želeli da traju. I trajali su, i te kako. Vlast je na sve moguće načine sugerisala razliku između dve vrste nesrećnika: između nas, koji još nismo izbegli, i njih, koji su morali da dobegnu kod nas. Ta razlika je imala da zakloni onu veliku razliku koja je postojala i koja još postoji: da mi živimo u siromaštvu i bedi, a oni već ne znaju šta će sa svojim opljačkanim blagom. Mi smo bezvezno roblje, oni su nova klasa moćnika. Ali, molim za strpljenje: njihovo je vreme ipak prošlo, naše ipak dolazi. Polako stiže, oprezno, jer je teren prepun položenih mina.
Šta je u Beogradu najviše beogradsko?
Ako bi neki moćni zli duhovi jedne noći odneli ili razneli Kalemegdan, večno utvrđenje nad ulivom Save u Dunav, grad koji bi osvanuo ne bi više bio Beograd. Na prvom mestu je, dakle, Kale-megdan, tvrđava obračuna, ali treba zapamtiti da je to i Fićir-Bair, breg za razmišljanje. Zatim dolazi Topčider, nekadašnji mali Versaj Miloša Obrenovića, pa Ada ciganlija, sadašnje utočište Beograđana. I Kalemegdan i Topčider smo zapustili: valja da im se što pre vratimo, što znači da ih obnovimo i stalno brinemo o njima. Zalazak sunca posmatran sa razorene, unakažene Terazijske terase, zalazak o kojem je pevao Jovan Dučić – ali u njegovo vreme Terazijska terasa još nije bila upropašćena. Tu je i neprevaziđeni beogradski humor, smeh Beograđana nad svim nevoljama i nesrećama koje su ih zadesile. Crni humor što očarava.
Šta Vam u Beogradu najviše prija?
Prija mi – Beograd. Ono uzbuđenje koje uvek osećam kad se vraćam sa puta iz neke druge zemlje. Kad sam bila mlada i stizala u Beograd vozom od nekud sa severnih ili zapadnih strana, sva sam drhtala dok bi voz prelazio preko železničkog mosta na Savi i, posle, dugo ulazio na beogradsku železničku stanicu. Otkad nisam mlada, češće se vraćam avionom ali uopšte nije prijatno dolaziti u Beograd iz Budimpešte. Volim da gledam Beograd iz aviona, naročito ako je dan pun svetlosti. Tada opet sva treperim: vraćam se kući!
Beograd je moj dom.
Priredila: Sonja Ćirić
