Vreme broj 521, 28. decembar 2000.

Učestale javne rasprave o tome da li bi SR Jugoslavija trebalo da uđe u Partnerstvo za mir vode se nekako po strani od novih vlasti. Osim pobornika i protivnika, ima i onih koji se zalažu za neutralnost – šta god to u današnjem svetu značilo. Javno mnjenje uzdržano je prema ideji približavanja NATO-u koliko podržava ulazak u evropske integracije; nevolja je što jedno bez drugog ne ide.

I tako, moglo bi se dogoditi da SR Jugoslavija opovrgne onu poslovicu koja kaže "Ako ne možeš da ih pobediš, priključi se". Em je "pobedila NATO", em će mu se priključiti. Ne zna se kada i kako, no ostajanje po strani, sa stanovišta međunarodne zajednice predvođene Sjedinjenim Državama – ali i interesa onoga što se još zove SR Jugoslavija – nije pod znakom pitanja.

Pojmovi

NATO: Severnoatlantski pakt osnovalo je 12 severnoameričkih i evropskih zemalja 4. aprila 1949; još četiri evropske države priključile su mu se u periodu 1952–1982, da bi sadašnji broj od 19 članica dostigao 12. marta 1999, kada su u organizaciju primljene Češka Republika, Mađarska i Poljska. Potonje tri ušle su u okviru onoga što se posle rušenja Berlinskog zida 1989. godine naziva reorganizacijom Alijanse u cilju razvoja kooperativnih struktura bezbednosti Evrope. Svoje političke i vojne strukture NATO prilagođava zadacima očuvanja mira i upravljanja krizama (crisis management) u saradnji sa zemljama koje nisu članice Alijanse i međunarodnim organizacijama. Prve i za sada jedine dve vojne akcije van teritorija zemalja članica NATO je izveo bombardovanjem ciljeva u Republici Srpskoj (avgusta 1995) i SR Jugoslaviji (24. marta – 10. juna 1999).

Partnerstvo za mir (PFP, Partnership for Peace): Program PFP NATO je započeo januara 1994. kao proces izgradnje zajedničke bezbednosti članica NATO-a i PFP-a u oblastima od čisto vojne i odbrambene saradnje, preko upravljanja krizama, planiranja civilne zaštite, do kontrole vazdušnog saobraćaja. Cilj PFP-a je jačanje stabilnosti i sigurnosti u Evropi (1) unapređenjem "prozirnosti" (transparency) odbrambenih planova i vojnih izdataka, (2) obezbeđenjem demokratske kontrole oružanih snaga i (3) razvojem – dugoročno – snage partnerskih zemalja da bolje sarađuju sa NATO članicama. U PFP-u su od 1994. godine Albanija, Jermenija, Azerbejdžan, Bugarska, Češka (sad NATO), Estonija, Finska, Gruzija, Mađarska (sad NATO), Kazahstan, Kirgizija, Latvija, Litvanija, Moldavija, Poljska (sad NATO), Rumunija, Rusija, Slovačka, Slovenija, Švedska, Turkmenija, Ukrajina i Uzbekistan; 1995. priključile su se Austrija, Belorusija i Makedonija; 1996. u PFP je ušla Švajcarska i – za sada kao poslednja – 1999. godine, Irska. Jedine dve evropske zemlje van PFP su SR jugoslavija i Bosna i Hercegovina.

Kako radi PFP

Dvogodišnji planovi PFP-a obuhvataju više od 2000 različitih aktivnosti u okviru 21 područja saradnje, u rasponu od velikih vojnih vežbi do malih radnih grupa i od geostrateških pitanja do kurseva stranih jezika. Članice biraju programe u skladu sa sopstvenom politikom, posebnim zahtevima i finansijskim mogućnostima. Preko Saveta Evroatlantskog partnerstva (EAPC, The Euro-Atlantic Partnership Council) obavlja se saradnja i razmena gledišta između NATO i PFP članica; potonje od 1997. imaju nešto veći pristup konsultacijama u planiranju zajedničkih aktivnosti. Odluka o tome je, sudeći prema javnim dokumentima, doneta na osnovu iskustava saradnje u mirovnim misijama IFOR i SFOR u BiH. U stoleću koje nadolazi razvoj operativnosti PFP biće izgrađen na (1) političko-vojnim okvirima NATO-vođenih operacija PFP-a, (2) proširenom i prilagođenom planiranju i izveštavanju, odnosno (3) razvijenoj praktičnoj vojnoj i odbrambenoj saradnji unutar članica PFP-a. Poslednja tačka je centralna: njome je predviđeno rastuće povećanje i unapređenje vojne efikasnosti multinacionalnih snaga spremnih i sposobnih da sarađuju sa NATO članicama u operacijama odgovora na buduće krize. Ili: "PFP nastavlja da se razvija, a Alijansa ga vidi kao dinamični proces koji će NATO i partnere učiniti međusobno bližim."

Kontrolisana evolucija

Kritičari – što nužno ne znači i protivnici političkih odnosno vojnih integracija – ukazuju na činjenicu da NATO, prvobitno ugovor o zajedničkoj odbrani, od pada Berlinskog zida traži način da opstane u novim svetskim okolnostima. Ono što jedni vide kao širenje na Istok, NATO tumači ne samo kao izgradnju sistema kolektivne bezbednosti jedinstvene Evrope, već i stvaranje jedne nove političke zajednice.

Sredinom osamdesetih godina suđen zbog kritike Jugoslovenske narodne armije, Tomaž Mastnak, teoretičar civilnog društva i profesor na Filozofskom fakultetu u Ljubljani, smatra da je: "NATO s okončanjem hladnog rata zapao u krizu identiteta, u kojoj nema jasnih odgovora na pitanja kakva će ubuduće biti njegova uloga, niti kako će biti organiziran. Uključivanje u organizaciju koja zapravo više ni sama ne zna šta bi sa sobom i koja je postala relikt prijašnjih vremena, rađa dodatne nedoumice. Osim toga, između integracije Evrope i NATO-a postoji konfliktan, a ne samo protivrečan odnos... Ako Evropa uistinu bude htjela imati vlastitu obrambenu politiku, morat će se otresti NATO-a."

Balkan ili suverenitet

Zagrebački politikolog Siniša Tatalović u listu "Feral Tribune" upozorava da "u novim zemljama članicama PFP i NATO ne postoji razvijena javnost u kojoj bi se vodila diskusija o pozitivnim i negativnim posljedicama pristupanja NATO-u... Političke odluke o pristupanju donose se odveć brzo, bez konzultiranja onih koji to plaćaju". Što se Hrvatske tiče, Tatalović smatra da je najjači argument za ulazak u PFP obezbeđenje bezbednosti u nestabilnoj političkoj zoni: "Korist od Saveza bila bi daleko manja kad bi u regiji došlo do radikalnog poboljšanja političkih prilika. Interes Hrvatske za ulazak u NATO zavisi stoga o ishodu odnosa između Srbije, Crne Gore i Kosova, ali i o prilikama u Makedoniji."

Poseban problem predstavlja frustrirajuća očiglednost gubitka suvereniteta, što po definiciji ne mora biti "balkanski" sindrom. Pre nekoliko godina je u Italiji američki vojni avion u niskom letu presekao sajle skijaške žičare, što je životom platilo dvadesetak ljudi. Nacionalno pravosuđe u tom, kao ni u sličnim slučajevima, po NATO – i američkim – pravilima igre, nije nadležno. Što se pilota tiče, američki vojni sud osudio ga je na – nečasno otpuštanje iz vojske; u slučaju silovanja 12-godišnje Albanke, američkom vojnku koji je priznao krivicu preti kazna dugogodišnje robije.

Naš slučaj – protivnici

Na nedavnom savetovanju o PFP-u, održanom u organizaciji Instituta za geopolitičke studije, predstavnik Generalštaba Vojske Jugoslavije (VJ) ukazao je na negativne posledice ulaska Jugoslavije u PFP. On bi ugrozio nacionalni identitet, državne i nacionalne interese; bio bi narušen princip oslonca na sopstvene snage; doveo bi do odricanja dela suvereniteta; PFP je samo način na koji Sjedinjene Države gospodare Evropom; posredstvom PFP-a Zapad bi se mešao u naše unutrašnje odnose; povećala bi se materijalna i finansijska davanja za oružane snage; morali bi se usvojiti NATO standardi u organizaciji i obuci oružanih snaga; bili bi ugroženi obaveštajno-bezbednosni sistem i vojna industrija, prisiljena da se prilagodi NATO standardima...

Neki od pomenutih argumenata mogu izazvati nedoumicu. U proteklih deset godina dominirajuće razglabanje – o definisanim pojmovima ne može se govoriti – pitanja nacionalnog identiteta, državnog i nacionalnih interesa, kao i način njihove "odbrane" doveli su do opšte katastrofe. Posle potpisivanja Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu i povlačenja sa Kosova o očuvanom suverenitetu SRJ ne raspredaju ni kafanski teoretičari i stratezi. Veće mešanje u unutrašnje poslove SRJ od onog viđenog u vreme Miloševićeve vlasti teško da i Zapad može da zamisli ili poželi. Obaveštajno-bezbednosni sistem i službe Miloševićev režim je rasturio još 1991/92. godine, o čemu svedoče tadašnji njegovi najbliži saradnici. Najzad, teško je zamisliti povećanje sadašnjih davanja za vojsku (i policiju) – od sadašnjeg izdvajanja tri četvrtine saveznog bužeta, što opet jedva pokriva troškove vojnih plata i penzija.

Argument otvorenih vrata

U prošlonedeljnom tekstu za analitički servis Medija centra, Dragan Vukšić tvrdi da su sve rasprave o tome da li SRJ treba da uđe u PFP – kucanje na otvorena vrata. Ističući da Jugoslavija pripada prostoru koji se naziva i sve više povezuje kao evro-atlantska zajednica, nosilac tehnološkog progresa, političke, ekonomske, finansijske i svake druge moći, Vukšić zaključuje: "NATO je prednji odred i udarna pesnica te civilizacije. On stvara preduslove za proširivanje evro-atlantskog prostora i civilizacijskih dostignuća o kojima je reč. Tu realnost uočili su i prihvatili svi sem nas." I, takođe: "Naš strategijski interes bio je i sada je da budemo deo zapadne civilizacije i integrativnih procesa u evro-atlantskom prostoru, uključujući i kolektivnu bezbednost. Tačnije, da se ne suprotstavljamo civilizacijskim procesima i dostignućima globalnih razmera i NATO-u kao izrazu vojne moći i instrumentu sile."

Momčila Perišića je protivljenje Miloševićevoj politici sukobljavanja sa svetom 1998. godine koštalo mesta načelnika Generalštaba VJ, kasnije i generalskog čina. U razgovoru za "Vreme", Perišić – sada predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju – ukazuje na pozadinu sukoba: "Milošević nije prihvatio moje sugestije za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji; primenio je svoj način – da izazove NATO kako bi imao opravdanje za povlaåenje i, potom, amputiranje Kosova i Metohije. Traæio je slepog izvrãioca... I setite se Lazareviña i Pavkoviña koji su priåali da ulaze u istoriju, da ñe braniti i odbraniti, da nijedan NATO vojnik neñe uñi na teritoriju SRJ – sve dok im ãef ne reåe da se povuku."

Propuštene prilike

Kao načelnik Generalãtaba VJ, Momåilo Periãiñ je traæio da savezna skupãtina ili vlada proglase neki stepen vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji, te da Vrhovni savet odbrane donese odluku o upotrebi vojske. "Upozoravao sam da ñe nelegitmnu upotrebu vojske NATO sankcionisati", dodaje naã sagovrnik, "ali su Ãainoviñ i druãtvo tvrdili da im upravo posmatraåi na Kosovu govore da urade sve što mogu do septembra 1998, inaåe ñe biti kasno. Gurali su ih da zagrizu udicu kao som." Periãiñ kaæe da je o potrebi saradnje sa NATO snagama govorio od 1994, a da je najbolja prilika za pretvaranje "potencijalno savezniåkih snaga SFOR-a u BiH" i ulazak u PFP propuãtena 1996, posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma. "Da smo tada pristupili PFP-u naša vojska i policija imale bi međunarodnu zajednicu kao saveznika u borbi protiv ekstremista i terorista na Kosovu", zaključuje Perišić. "Milošević to nije hteo, nego je gurnuo Albance u zagrljaj međunarodnoj zajednici, i zato se dešava ovo što se dešava."

Neposredno pre no što će doći do NATO intervencije, ondašnji ministar odbrane Pavle Bulatović saopštio je u jednoj izjavi da je SRJ spremna za saradnju u okviru PFP-a. Ta izjava – inicirana iz Generalštaba VJ, po svemu sudeći – niti je imala težinu ozbiljne političke odluke niti je igde shvaćena ozbiljno, kao ni svojevremena Draškovićeva podrška zahtevu za uvođenje vanrednog stanja na Kosovu i Metohiji.

Koristi i štete

Marko Negovanović, penzionisani general i ministrar odbrane Srbije početkom devedesetih, ističe da pitanje koristi i štete od ulaska Jugoslavije u PFP treba "sagledavati u odnosu na osnovni kriterij, koliko PFP kao jedna vojnostrategijska institucija utiåe na stabilnost, bezbednost i normalnu, mirnu, demokratsku evoluciju naãeg socijalnog poretka i, istovremeno, meðunarodnih odnosa i naãe integracije u meðunarodne odnose u Evropi. Sa tog aspekta, PFP je institucija koja polazi od åinjenice da je bezbednost i stabilnost u Evropi nedeljiva i da zbog toga sve ono ãto ugroæava unutraãnju i spoljnu bezbednost dræava ålanica PFP-a, bilo da su iz NATO saveza ili je reå o dræavama u tranziciji, istovremeno ugroæava sve zemlje". Primena sile predviðena je ukoliko postojeñe meðunarodne organizacije, UN, OEBS, EU i Pakt za stabilnost, probleme ne uspeju da reãe mirnim sredstvima. "Ulazak u PFP bio bi velika korist jer", dodaje Negovanoviñ, "u okruæenju i na unutraãnjem planu ima dosta tenzija koje moramo reãavati. Ulazak u PFP ojaåao bi naãe kapacitete, omoguñio da na najbolji, miran naåin reãavamo probleme i da se, pored ostalog, u institucijama PFP-a zaokruæi naãe ukljuåenje u meðunarodne integracije i institucije Evrope i sveta."

Ãto se moguñih loãih posledica tiåe, Negovanoviñ kaæe da nema nijednog procesa bez mane: "U stvari, PFP je samo jedan prelazni oblik stvaranja jedinstvene evropske strategije mira, koji podrazumeva prilagoðavanje postojeñih struktura odbrane zahtevima te strategije. Prilagoðavanje nije trenutni akt, veñ dugoroåni proces, dok se kod nas po pravilu na to gleda kao na trenutni akt i kratkoroåan proces koji izaziva traume i udare smanjivanjem odbrambene moñi, otpuãtanjem kadra, smanjenjem odbrambenih kapaciteta. Meðutim", istiåe naã sagovornik, "mnogo je vaænije odrediti stav u odnosu na NATO, jer se i PFP i vojna integracija EU-a razvijaju u okviru Alijanse. Te integracije su na neki način deljive – ali nisu odvojive od NATO-a."

Tradicija, psihologija…

Ne može se reći da je, i po okončanju hladnog rata, NATO učinio mnogo na dokazivanju svojih mirotovornih namera. S druge strane, Miloševićev režim eksploatisao je tu sliku ideološkog neprijatelja i instrumenta Sjedinjenih Država u ulozi svetskog policajca i rušioca međunarodnog pravnog poretka. Ta vrsta autizma opstala je uprkos neuspešnim pokušajima da se od Rusije, Kine i Indije načine saveznici; opstala je i pošto je Boris Jeljcin juna 1998. godine kratko saopštio Miloševiću da mora primiti međunarodne posmatrače ukoliko računa s bilo kakvom podrškom Moskve.

Marko Negovanović ističe da je animozitet prema Alijansi ojačan činjenicom da su sve mirovne operacije na prostoru nekadašnje Jugoslavije, uključujući i prošlogodišnju na Kosovu, u suštini imale za metu, uslovno govoreći, srpske odbrambene ciljeve. S druge strane, zanemaruje se činjenica da je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma priznata uloga i funkcija NATO-a u BiH, a Vojnotehničkim sporazumom iz Kumanova de facto i pravo Alijanse da interveniše i bez odluke Saveta bezbednosti UN-a.

... i pedagogija

Vesna Pešić, sociolog i koordinator beogradskog Centra za antiratnu akciju, u intervjuu koji objavljuje "Feral Tribune", potvrđuje da prošlogodišnje NATO bombardovanje SR Jugoslavije nije doprinelo popularnosti Alijanse, i da istraživanja javnog mnjenja pokazuju nizak procenat podrške ideji ulaska u PFP. "Takav stav mogu razumeti, ali on bi se postupno mogao ublažiti pozitivnom propagandom i javnom debatom u kojoj bi do izražaja mogli doći i argumenti za pristupanje NATO-u", kaže Vesna Pešić, odbacujući ideju o mogućoj neutralnosti SRJ zbog istorijskih okolnosti neuporedivih sa onima koje su dovele do neutralnosti Švedske i Austrije (koje su, uz Švajcarsku, takođe članice PFP-a). Ocenjujući da to što nove vlasti SRJ odbacuju ideju približavanja Alijansi nije "demagoško jahanje na talasu narodnog nezadovoljstva" već Koštuničin istinski stav. Vesna Pešić dodaje: "Kod nas su, nažalost, prilike takve da bi vlast pre mogla stvarati javno mnjenje nego mu podilaziti. Kad bi vlast smatrala da bismo trebali ući u NATO, javno mnjenje bi se brzo menjalo u tom pravcu."

Osim načelno jasnog pozitivnog stava za uključivanje u evropske integracije pa, prema tome, i u PFP, nove demokratske vlasti nisu imale vremena da svoje mišljenje preciziraju i razrade. Za odlaganje donošenja takve odluke ima više nego dovoljno dobrih razloga, za razmišljanje takođe. Jer, kako reče jedan od ovdašnjih analitičara, ni NATO se ne žuri da nas prihvati.

Aleksandar Ćirić

Slovenija je ušla u Partnerstvo za mir (PFP) 30. marta 1994. NATO nije bio prioritetni cilj Slovenije sve do 1995, kada je postalo jasno da će se Alijansa širiti na istok. Tada započeta, agresivna medijska i diplomatska kampanja za učlanjenje do sada nije dala željene rezultate. Krajem 1997. Slovenija nije primljena u NATO: pored geostrateških, najveći razlog za neuspeh bila je, prema analizama NATO stručnjaka, loša ocena slovenačke vojske – malobrojnost, slaba tehnička opremljenost, kratak vojni rok, nepoznavanje jezika... Posle toga, Slovenija počinje da povećava ulaganja u vojsku i ispravlja ono što su joj zamerili strani eksperti.

Intenzivirana je saradnja sa članicama NATO-a i PFP-a: verovatno najveća operacija do sada bili su manevri NATO-a novembra 1998. Tada je fingiran rat između "Farmalandije" i "Fatrlandije" u kojoj su vojnici NATO-a za brze intervencije – pripremajući se za intervencije na Balkanu – prvi put u istoriji ovog pakta vežbali van teritorije država članica. Vežba CAE-a '98 (Cooperative Adventure Exchange) održana je u Dolenjskoj, a okončana 2. decembra 1998. u prisustvu glavnokomandujućeg NATO snaga u Evropi, generala Veslija Klarka. Svrha vežbe bila je "forsirana upotreba sile u višenacionalnom području" što je bilo opisano i kao "vežba za Kosovo". "Slovenija je, zahvaljujući sličnoj konfiguraciji terena i poznavanju prilika u regionu, izabrana da bude poligon za uvežbavanje budućih akcija NATO-a na Balkanu. To se odnosi na Bosnu, Makedoniju i – pre svega – Kosovo", objasnio je komandant akcije.

Što se tiče novih aktivnosti sa partnerima iz NATO zemalja, prošle nedelje – baš 22. decembra – otvoren je "simulacioni centar" za uvežbavanje vojnika, utemeljen na nemačkoj i američkoj opremi. Otvoren je i sličan centar za učenje stranih jezika. Krajem oktobra su slovenački i američki ronioci u Piranskom zalivu tražili ostatke neeksplodiranih bombi, dok je istovremeno na Bledu organizovana štabna vežba "kriznog menadžmenta" u kojoj su sarađivali oficiri 17 članica NATO-a i PFP-a. Istovremeno, Slovenija je u Briselu predstavila svoj okvirni plan za članstvo u NATO-u (MAP). Tom prilikom su državni sekretari Bojan Pograjc i Mitja Drobnič komentarisali i "situaciju u SRJ".

Slovenija, zajedno sa Italijom i Mađarskom, čini zajedničku "trilateralnu" brigadu MLF-a. Njena jedinica SICON stacionirana je u sastavu plavih šlemova na Kipru, a slovenački vojnici su (kada ne štrajkuju, tražeći više apanaže) uključeni i u sastav međunarodnih trupa u Bosni i na Kosovu.

Možda najveći potez Slovenije na vojnom planu bilo je formiranje i upravljanje Međunarodnim fondom za razminiranje (ITF) koji već godinama čisti minska polja u Bosni.

Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da ulazak u NATO podržava 52 odsto građana. S druge strane, ekipa američkih vojnih stručnjaka, na čelu sa generalom Džozefom Džeretom (Joseph G. Garrett), ocenjuje da je "borbena gotovost slovenačke vojske niska" i savetuje rasformiranje nekih jedinica, stvaranje brigade za brzo reagovanje (Rapid Reaction Task Force), tj. lake pešadijske brigade koja bi uz podršku dva ešalona rezervista bila mobilna i spremna za brzo slanje u krizna žarišta. Brigada bi brojala 4150 vojnika, od toga 3700 profesionalaca i 450 regruta uvežbanih za alpsko ratovanje i specijalne operacije. Gde, kako i umesto koga, nije jasno. Zvaničnoj Ljubljani savetuje se da u NATO savezu otkrije oslonac koji bi "u kriznim situacijama bio sposoban da osigura savezničku vojnu nadmoć u slovenačkom vazdušnom prostoru" iz baza "kako izvan, tako i iz same Slovenije”. Utisak je da su NATO-u potrebni profesionalni vojnici koji znaju engleski, a ne regrutna vojska sposobna da brani samo svoja "ognjišta". Kakve implikacije to ima po ambicije mladih država-kandidata, drugo je pitanje.

Svetlana Vasović-Mekina

Uključujući se u saradnju sa NATO alijansom i PFP-om, Hrvatska je u novembru ove godine poligon kod Slunja na dve nedelje ustupila za vojne vežbe sa bojevim gađanjem. Mesec dana kasnije, "Novi list" i "Feral Tribune" dobili su zvaničnu potvrdu od Ministarstva odbrane (MORH) da, uprkos uveravanjima kako je sve bilo "isključivo na komercijalnoj osnovi", Hrvatska nije naplatila nijedan cent od potencijalnog saveznika.

Portparol MORH-a Dušan Viro izjavio je za "Novi list" da će Ministarstvo odbrane "ubuduće naplaćivati takve usluge, a ovo što se dogodilo u vezi s američkom vježbom u Slunju valja promatrati kao dio partnerskih odnosa s NATO snagama". Nezvanični izvori iz istog ministarstva, međutim, drže da se skandal desio zbog nesposobnosti i servilnosti vladajuće garniture. "Slunj 2000" organizovan je, bar od strane domaćina, tako da se ispostavio kao šteta za poreske obveznike. Činjenicom da su "gosti" tokom vežbe "pucali iz svega što su imali, topova, tenkova i aviona, kad god su htjeli", da Jadranom rone nuklearne podmornice i da je probijanje zvučnog zida iznad Plitvičkih jezera dovelo u opasnost zaštićenu prirodnu retkost pozabavio se sredinom decembra i "Feral Tribune". Slunjski slučaj nije incident, jer "Feralu" je uskraćen i odgovor na "jednostavan, legitiman i u zemljama moderne demokracije posve uobičajen zahtjev – da dobijemo na uvid plan suradnje HV-a sa NATO-om i PFP-om za 2001. godinu": "Kao nova članica, Hrvatska će se naći među zemljama od kojih se očekuje daleko veće mobiliziranje mladića za NATO projekte i vojne akcije. Računa se da će vojnike iz partnerskih zemalja biti moguće manje platiti, te da njihovo eventualno stradanje neće izazvati reakcije javnosti kakve uobičajeno izaziva u zemljama Zapada."

Siniša Tatalović, docent na Fakulteteu političkih nauka u Zagrebu, ukazuje na to da nektitičko oduševljenje javnosti integracijom u NATO brzo jenjava kad se pređe na konkretne teme, npr. pitanje stacioniranja NATO trupa na sopstvenoj teritoriji. Dobre strane ulaska u PFP i NATO su, smatra Tatlović, smanjivanje straha od međusobnog napada zemalja članica, smanjenje ukupnih odbrambenih troškova kroz zajedničke vojne snage, obavezna razmena informacija, ratnih i vojnih planova koji su tradicionalno najčuvanija državna tajna, rast ekonomskih ulaganja razvijenih zemalja u članice saveza. Loše strane o kojima zemlje kandidati često ne razmišljaju dovoljno su: ne postoji ravnopravnost u međunarodnoj zajednici, države zauzimaju ono mesto koje im pripada po ekonomskoj i vojnoj moći. To posebno pogađa male zemlje, koje u zajedničku bezbednost moraju ulagati više nego što od nje imaju koristi. Preseljenje vojnih potencijala u nove članice i stacioniranje vojnih baza predstavlja, osim svega, i ekološki rizik.

Nezavisno od slunjskog iskustva, u Hrvatskoj su izražene i nedoumice u pogledu razvoja turizma ukoliko bi na Jadranu bila izgrađena neka vojna baza. Prihvatajući neizbežnost uključivanja i u vojno-integrativne procese, regionalni pokret kakav je Istarski demokratski savez ne odustaje od programa demilitarizacije Istre, računajući da "on nije u koliziji s ulaskom u NATO, to više što standardi tog saveza predviđaju nenazočnost vojske u urbanim sredinama" i s nadom da "namjeravaju li Evropljani dolaziti u Hrvatsku na ljetovanje, neće slati borbene avione da nam lete iznad glava".

prethodni sadržaj naredni