"Grčki gladijatori"; "Vreme" br. 523
Dragi gospodine Petre A. Živkoviću, bilo mi je veliko zadovoljstvo
saznati da uvek prvo čitate moje tekstove. Tako znam da, kao moj verni čitalac,
niste ni pomislili da bih mogla da ne znam nešto toliko notorno, naročito
s obzirom na to da ste u "Vremenu" broj 502 (od 19. avgusta
2000) morali pročitati moju kritiku filma Gladijator,
u kojoj se, normalno, konstatuje kako je radnja filma smeštena u stari
Rim (a ne Grčku). To, naravno, ne menja činjenicu da dugujem izvinjenje
zbog ovog očiglednog lapsusa, kakvi mi se više neće dešavati sada kada
znam da imam ovako pažljive i odane čitaoce.
Kao takav, Vi ste sigurno primetili i mnoge lepe reči, pohvale i
preporuke koje su, s moje strane, dobili filmovi Englez, Otkačeni producent, Divlji divlji zapad, Duboko plavo more,
Biti Džon Malkovič, Povratak u raj (da navedem samo neke)...
Što se tiče upotrebe reči stranog porekla, sigurna sam da su čitaoci
"Vremena" obrazovani ljudi koji nemaju problema da ih razumeju u
meri u kojoj ih ja koristim, a pitanje jezičkog purizma (pardon, čistunstva)
u tom slučaju je samo pitanje njihovog (i Vašeg, a i mog) ličnog stava,
a na koji svi, nadam se, jednako imamo pravo.
S poštovanjem i zahvalnošću,
Maja Uzelac
Divna igra i izazov
"Preferans"; "Vreme" br. 521
Obradovan sam vašim analiziranjem možda najpopularnije kartaške igre
u Srbiji, posle tablića verovatno. Imao bih nekoliko sugestija,
dobronamernih. Mislim da je ishitrena kvalifikacija da postoji beogradski
preferans. Godinama igram tu divnu igru, mogu reći dosta uspešno, sa
raznim partnerima iz bivše nam i sadašnje domovine. U Beogradu, za
razliku od Vojvodine (iz koje mislim da je i uvezen preferans u Beograd),
i nekih drugih delova bivše nam domovine nisam primetio nikakve specifičnosti
u ovoj igri. Većina igrača koristi neadekvatne karte, izbegavajući mađarske
karte,u pravilima nema posebnosti a ni lep
ršavosti u igri. Ne mogu poreći masovnost, ali iz nje nemam utisak da
je proizašao kvalitet. Govorim ovo sa pozicije prvog zvaničnog šampiona
Sremske Mitrovice u ovoj igri koja se u mome gradu i mojoj porodici igra
preko sto godina. Da li ste čuli za licit od 1, za kontru na pratnju. Ne
bih dužio više, shvatite ovo kao dobronameran izazov za sve tri grupe
igrača da se odmere snage i razmene iskustva, a naročito za članove Vaše
cenjene redakcije.
Dr Predrag Rogulić, Sremska Mitrovica
Prelomite pametno
"Sjaše Kipar, uzjašu Sejšeli";
"Vreme" br. 523
Radujte se, gospodine Martiću, što je Okružni sud u Beogradu naložio
(ako sam dobro razumeo) Vašem prijatelju Joci Stefanoviću da sa Kipra
vrati nezakonito prisvojene pare koje drži na svom privatnom računu, a
nepobitno je utvrđeno da su vlasništvo firme Informatika. Jeste da Vam
je prijatelj (u prvostepenom postupku) osuđen na pet godina zatvora kao
lopov, ali u svakoj opštoj nesreći ima i zrnce lične sreće – koliko
god da je para na kiparskom računu koje Stefanović treba da vrati u
zemlju (dva ili dva i po miliona dolara) – kad se to dogodi, Vaš
akcionarski budžet biće uvećan za neki postotak, a ni to nije za
bacanje.
Dakle, umesto da se radujete, Vama su odjednom svi krivi – Sud koji
brani opštedruštveni ali i Vaš interes malog akcionara, novinar koji je
izvestio o toj sudskoj presudi i firma Informatika u kojoj ste akcionar i
za koju tvrdite (koliko sam razumeo) da je pokradena (samo je pitanje da
li za dva ili dva i po miliona dolara). Jedino, po Vama, nije kriv Joca
Stefanović, Vaš prijatelj za koga je Okružni sud utvrdio da je –
kriv. Uostalom, Vi ste kao svedok na Sudu pokušali da odbranite svog
prijatelja, Sud je vaše mišljenje cenio onoliko koliko je smatrao za
potrebno, i doneo presudu. Ako se nekome presuda ne sviđa, može da se žali.
Odnosi između rukovodilaca u Informatici nisu bili relevantni za tekst
koji sam napisao. Interesovala me je sudska presuda kojom je neko osuđen
za drpisanje tuđih para. Koliko vidim iz pisma, Vi ne sporite da su pare
maznute, nego pokušavate da objasnite da je lopovluk manji za pola
miliona dolara. Uopšte me ne interesuje ni političko opredeljenje Joce
Stefanovića. Kao što znate, Okružni sud Stefanoviću nije sudio kao bivšem
rukovodiocu, učesniku demonstracija i šetaču, nego kao osobi koja je
prisvojila tuđe pare. A zna se kakav izraz narod koristi za takve
persone, bez obzira na to da li su na Kipru sakrili tuđih dva ili dva i
po miliona maraka (kako i sami kažete).
Onaj ko nije kriv, kako Vi smatrate za svog prijatelja Jocu Stefanovića,
nema potrebe, gospodine Martiću, da bez putne isprave beži iz zemlje i
da se godinama potuca po belom svetu. Neka se vrati u slobodni Beograd i
neka sa Kipra donese račune i preostale pare, pa makar doneo samo jedan
dolar. Biće bolje i za njega, i za Informatiku, i za Vas. Je l' tako?
Gospodine Martiću, kad ste se već namerili da mi držite lekciju iz
novinarstva, uzeo bih i ja sebi pravo da Vas na kraju posavetujem da ubuduće
obavezno odvojite prijateljstvo i biznis, emocije i dividende. Jer, Vaše
akcije će se uvećavati a Vi postajati imućniji samo ako Vas ne preplave
osećanja prema prijateljima koji nezakonito drže i Vaše pare na svom
privatnom računu na Kipru. U biznisu ne može "i jare i pare".
Da Vas na kraju utešim – takvih kao što ste Vi biće ubuduće mnogo.
Razapeti između lojalnosti prijateljstvu i odanosti novcu, mnogi neće
umeti da prelome pametno.
Miša Brkić, novinar "Vremena"
Za korak unapred nije kasno
"Kasno je za korak unazad";
"Vreme" br. 522
Nije tačno da su vlasti u Crnoj Gori "zaoštrile i produbile
poznatu staru podelu". I da je vlast to htela, nije to mogla iz
jednostavnog razloga što je praktično do juče u istoj toj vlasti učestvovala,
kao koalicioni partner i Narodna stranka – partija Srba u Crnoj Gori.
Podelu, naime, kao lažnu tezu nameću već celo stoleće oni koji Crnom
Gorom žele da gospodare, dajući joj ulogu priveska na ključu. Tako i
danas – da bi se izbegao odgovor na pitanje: Crna Gora da ili ne, podmeće
se teza o zelenaško-bjelaškoj podeli, dvojnosti u nacionalnom biću
Crnogoraca i sl. Stoga se prethodno pitanje i ne treba postaviti, jer ako
bi odgovor, ne daj bože, bio "da", onda su posledice tragične,
jer tu su podele.
Možda je zelenaško-bjelaška podela u Crnoj Gori imala i neko značenje
u trenutku kada je nastala. Danas nema nikakvo i može se nametnuti jedino
kao groteska, ili karikatularni oblik politike. Ova podela je značajna sa
guslarsko-epskog stanovišta i kao sredstvo politikanske manipulacije.
Gledano kroz prizmu ljudskog i etičkog, te ljudskih sloboda i prava, a
ideja o njima ne potiče iz balkanske tmuše već iz miljea zapadne
civilizacije – te podele nema. Postoji jednostavna i prosta činjenica:
u Crnoj Gori žive Crnogorci i Srbi, i svi oni drugi kojih se ova podela
donekle i ne tiče. Crnogorcima je Crna Gora jedina država. Prirodno je
da je više od ostalih žele i imaju pravo na nju.
Od Srbije se upravo "ne očekuje da bratski pomogne i umiri
protivnike razvoda u Crnoj Gori". Prvi je politički princip da se
svako mora izboriti za dostojanstvo, svoju državu i slobodu. Možda je
Crna Gora očekivala, naivno kao uvek, neku dozu šarma od nove vlasti u
Srbiji. Svakako da šarm ne bi škodio ni samoj Srbiji. Stoga će u
Srbiji, tačno je, rasti "kiselo raspoloženje" prema Crnoj
Gori. Srbija, svakako, još nema svog Havela. A tamo gde se, umesto šampanjca,
još toči ljuta šljivovica ostajemo svi pomalo kiseli.
Ako već nema šarma kod srpske elite, onda, očekivalo se, pojaviće
se poneki slobodan pojedinac koji će pokrenuti onaj drugi politički i
ljudski princip – moja je sloboda i sloboda za drugog. Bilo je primera u
istoriji svetskih političkih procesa i revolucija da su pečat tokovima
davali upravo pojedinci. Za takav ideal slobode borio se Tomas Pejn, pisac
najlepše povelje o ljudskim pravima – Američke deklaracije o
nezavisnosti. Kao Englez, pod geslom – Nezavisnost je dostojanstvo! –
učestvovao je u američkoj revoluciji protiv engleske dominacije.
I da nije istorije, kako tvrdi Berns, koja nas je učinila različitim,
lako bi se pronašao univerzalni obrazac življenja za sve. Kad već nije
tako, uvažimo razlike da bismo došli do slobode za sve.
Svi dobronamernici znaju da su treću Jugoslaviju "stvarali"
grobari druge Jugoslavije, politički šljam i ratni profiteri. I
"Vreme" zna da je stvarana kao politički provizorij Jednog. I
da je Crna Gora bila talac. A "što se grbo rodi vrijeme ne
ispravi".
Svi dobronamernici isto tako znaju da je ideja o svakoj Jugoslaviji
završni udarac dobila na Osmoj sednici. Primedba da je "stvar Crne
Gore" da li će se Jugoslavija "ukinuti" stoga u najmanju
ruku deluje smešno.
Crnoj Gori se nema šta zameriti osim što je dugo čekala, bila talac,
ukaljala svoje ime u Konavlima – da je bila pijana. U članku joj se
ipak preporučuje da odustane od "te stolice" u UN-u, i da
"formalna samostalnost" i nije toliko važna, čak i kad bi se
mogla ostvariti "lako i jeftino", pošto je "Milošević
tako duboko poražen" pa bi sa Beogradom mogla postići sporazum
kojim bi "dobila praktično sve što joj treba".
Zaista jeftino! I Crnogorci će, ako ne pristanu na "dobitak"
od Beograda, platiti skupu cenu neposlušnosti. Milošević je možda i
poražen, ali samo personalno, jer, vidi se i iz ove preporuke i pretnje,
stanje svesti čiji je on bio samo proizvod i personifikacija ostalo je
nepromenjeno. Verovali smo da su bar otpale rigidne forme, govor mržnje,
difamija. Raslojavanja srpskog društva na liniji modernog i proevropskog,
na kulturnoj i ostalim ravnima još nema. Sve je po starom! Akademija!
Pisci! Filaret! Elita u Srbiji još nije dosegla vrednosti i šarm svog
naroda ispoljen u protestima 1996. i 2000. godine. Crna Gora je jedan od
testova za nju.
Svakako je zanimljiv (rigidan čak) stav da vlasti u Crnoj Gori i
"ne treba da se zavaravaju kako njihov forsirani marš ka otcepljenju
nije neprijateljski gest prema Srbiji".
Niskost! Floskula iz miloševićevskog vokabulara. Nije u pitanju eho.
Radi se o načinu mišljenja, dugo prisutnom u političkom životu, koji
počiva na ideji neprijatelja da bi se opravdala nemoć suočavanja sa
samim sobom.
Na kraju, u jednom od zaključnih stavova stoji "da je sva prilika
da bi barem polovina Crnogoraca glasala protiv otcepljenja, a ne bi bilo
zgodno da prevagnu glasovi crnogorskih Albanaca". I kao na početku
priče, nameće se odrednica "Crnogorac" u skladu sa tezom o
podelama. Treba izbeći odgovor prirodan i jednostavan da će najveći deo
Crnogoraca, koji su to nacionalno, osim možda crnogorskih komunista,
glasati za svoju državu. Glasaće i Albanci i svi ostali, svako iz svojih
razloga. Možda Crnu Goru i vole. Za crnogorsku suverenost neće glasati
jedino Srbi, najveći deo. Jedni jer, prirodno je, Srbiju doživljavaju
kao svoju maticu i žele da žive makar u zajedničkoj državi. Drugi jer
su se odlično uklopili u priču o podelama, u kojoj se dobro snalaze i mešetare,
i jer se za njih postavljeni problem ne nalazi na lestvici etičkih
vrednosti, već je stvar dnevnih i prolaznih interesa. Treći jer Crnu
Goru jednostavno mrze. Neka im Bog oprosti.
Dr Radonja Dubljević, Beograd
Ignorantski način
"Raskid sa Beogradom"; "Vreme"
br. 521, 522, 523
Umesto nekakvog prikaza knjige Vladimira Arsenijevića, Škeljzen Malići
se na samom početku brutalno i osvetnički obrušava na Srbe, misleći da
valjda zastupa neku vrstu jedinstvenog javnog mnjenja, što mu u okviru
takozvanog predgovora u smislu etno-političke retorike i najbolje uspeva.
Drugi kompleks predgovora čini rasprava, valjda u duhu "sartrovskog
angažmana", o normalnosti i shvatanju normalnog, u kojoj napada V.A.
za čestu upotrebu pojma normalnost, kome on, Arsenijević pridaje široko
značenje neograničene pripadnosti, što je oštroumnom analitičaru Š.M-u
odmaklo izvan domena njegovih rudimentarnih zapažanja.
Na isti ignorantski način "obrađuje" Š.M. i najvažniji
deo "Mexica", gde V.A. prepričava tragične doživljaje novog
prijatelja Dževdeta Bajraja, Kosovo-Albanca, na Kosovu, eksplicitno
formulišući svoje antiratne, humane i tolerantne stavove, ukazujući na
neophodnost dijaloga, rasprava i međuljudskog opštenja. Ne izostaju ni
primedbe o atavističkim divljanjima Srba nad Kosovo-Albancima kao i istih
nad Srbima i ostalim nealbancima pošto je NATO okupirao Kosovo.
"Našem bivšem prijatelju" S.M-u koji, previđajući
sopstveni rasizam, priželjkuje da Beograd "bude zgromljen kao Sodoma
i Gomora", i najzad se raduje "pravednom kažnjavanju"
drugih smrtonosnim oružjima, ne pada na pamet ni jedna reč i o možda
mogućim ekscesima njegovih zemljaka.
Ali to bi, naravno, bila njegova lična stvar ili, kako on kaže
"trebalo bi poštovati pravo na izbor" da se ne radi o
nekompetentnom i subverzivnom prilogu epohalnoj diskusiji koja iziskuje
prihvatljive kriterijume i, naravno, sasvim druge kvalitete da bi uopšte
mogla biti izneta u javnosti.
Dr Živojin Dačić, Tibingen, SR Nemačka
