Vreme broj 525, 25. januar 2001.

Verujem, uz jedan izuzetak, da će sve što je prikazano u filmu Odiseja 2001 biti ostvareno u nekoliko narednih decenija. Mnogi napredni sistemi za lansiranje u procesu su razvoja, i pravo je vreme za svemirski DC-3; spejs šatl bio je prvi, mada malo trapav, korak u tom pravcu.

Pre ili kasnije bučne i slabo iskorišćene rakete biće zamenjene nečim boljim. NASA već istražuje u tom pravcu, i moglo bi se desiti da rakete u osvajanju svemira odigraju ulogu koju je imao balon u aviosaobraćaju.

A šta je pomenuti izuzetak? To je svakako kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom; ne postoji nikakva mogućnost da se taj događaj predvidi. Bez obzira na sve suprotne tvrdnje raznih prevaranata, opsenara i klovnova (birajte šta vam se sviđa), mi danas nemamo nikakav dokaz da život postoji bilo gde izvan naše planete – mada, ko bi smeo da tvrdi da ga nema u kosmosu sa trilion sunaca. Dokaz ćemo pre dobiti radiom ili, kao što je anticipirala Odiseja, otkrivanjem nečeg što je zaostalo iza vanzemaljaca, nego direktnim kontaktom.

Začudo, američki kongres obustavio je finansiranje svih istraživanja u pravcu ovog verovatno najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad čovek poželi da neko otkrije tragove inteligencije u Vašingtonu.

Još 1965. godine, londonski Lojd, smatrajući da on zna nešto što oni ne znaju, odbio je da uvek opreznom Stenliju Kjubriku izda polisu da neće doći do otkrića vanzemaljaca, barem dok on ne završi naš film. Izdavanje takve polise danas bio bi još veći rizik. Verujem da ćemo do kraja nastupajućeg veka saznati pravu istinu.

Hoćemo li sresti I-tija ili Darta Vejdera?

Spremite se za obojicu.

Artur Klark (za "Plejboj", januara 2001)

Klarkova godina
Vreme jeftine ambalaže

Malo je ljudi koji su svoje ime tako čvrsto vezali za jednu godinu prošlog veka da su postali sinonim za nju 

Čitavo leto 1984. prošlo je u znaku Džordža Orvela, dok će ova godina, sasvim izvesno, biti okrenuta Arturu Klarku i Stenliju Kjubriku, autorima književne i filmske verzije remek-dela 2001: Odiseja u svemiru. Kjubrik je preminuo u martu 1999, ne dočekavši da se još jednom osvrne na godinu iz naslova svog najznačajnijeg ostvarenja. Klark je, na sreću, i dalje sa nama. Već decenijama živi u Šri Lanki (Cejlonu), zemlji koju je zavoleo još pre pola veka, nosi sarong boje kafe, bosonog je, ali mu geografska i civilizacijska skrajnutost nimalo ne smetaju da ostane u kontaktu sa događajima, da daje intervjue, piše knjige, dopisuje se elektronskom poštom i provodi mnogo vremena na internetu. Dok mu je telo zarobljeno u invalidskim kolicima bez kojih se sve teže kreće, Klarkov um je i dalje spreman za svakovrsne spekulacije i smele fantazije. Nedavno je jedna kompanija iz Hjustona dobila šest vlasi iz Klarkove prilično oskudne frizure, izrazivši prethodno nameru da njegov genetski materijal lansira u kosmos. "Jednoga dana u dalekoj budućnosti", kaže Klark, "do njega bi mogli da dođu pripadnici neke sasvim druge civilizacije i eventulano me 'ožive' u jednom sasvim novom svetu i vremenu."

I pored poodmaklih (83) godina, Klark je još u solidnoj fizičkoj i savršenoj mentalnoj kondiciji. "Doduše, više ne mogu da igram ping-pong stojeći, ali sam i iz stolice još uvek bolji od mnogih svojih partnera", kaže on. Protekle decenije donele su mu nebrojene počasti, između ostalih i plemićku titulu za doprinos literaturi. Dolazak 2001. godine vratio ga je u centar pažnje uz neizbežno pitanje: koliko toga je Klark, kao čovek koji je čitav život spekulisao o budućnosti čovečanstva i time stekao neprolaznu svetsku slavu, pogodio a koliko promašio predviđajući dostignuća i stremljenja ljudskog roda?

MOĆ PREDVIĐANJA: Čak i površan uvid u stotine prigodnih tekstova koji su u osvit nove godine napisani na ovu temu ostavlja utisak da se o Klarkovom i Kjubrikovom vizionarstvu piše samo u superlativima. Za takav stav zaista ima mnogo argumenata. Tako je još 1945. godine Klark, pišući za Wireless Magazine, predvideo da će jednoga dana nebrojeni sateliti premrežiti nebo i prenositi poruke sa kraja na kraj zemljine kugle. Svoju ideju o geostacionarnim telekomunikacionim satelitima Klark je razradio sa takvim ubeđenjem da više niko u Americi nije uspeo da dobije patent na njih, čak ni nakon lansiranja prvih komercijalnih satelita početkom šezdesetih godina. U jednom intervjuu koji je Klark dao CNN-u, pisac se našalio sa vlasnikom pomenute stanice Tedom Tarnerom tvrdeći da mu ovaj, samo po osnovu korišćenja satelitske tehnologije, duguje deset procenata svojih bruto prihoda. Klark je, takođe, predvideo celularne telefone, svemirske stanice a po nekima čak i internet. Ponekad je piščeva preciznost bila skoro zapanjujuća: sletanje čoveka na Mesec Klark je "zakazao" za 1970. godinu; Nil Armstrong je to učinio svega godinu dana ranije.

Ipak, vizija sveta koju su Klark i Kjubrik dali u "Odiseji u svemiru" nije se do kraja ostvarila. Klark pokušava da objasni da razlike postoje samo u nijansama: "Tačno je da na Mesecu danas ne postoji hotel 'Hilton', poput onoga iz filma u kome odseda dr Hejvud Flojd, ali zato postoji 'Hilton' u Hanoju, što je za mene skoro jednako fantastično!" Međutim, ono što Klark nije uspeo da predvidi jeste drastičan pad interesovanja čovečanstva za svemirska istraživanja. Paradoksalno je da danas nijedna svetska velesila ne može da se približi podvizima koji su ostvareni još davnih šezdesetih ili sedamdesetih. Više ne postoji nijedna letelica koja može ljudsku posadu da izvede iz niske zemaljske orbite, a današnje rakete samo su bleda senka moćnog Saturna V, teškog 3000 tona, koji je trošio 15 tona goriva u sekundi i mogao ljude da odveze do Meseca i nazad. Let poput onog od Zemlje do Jupitera iz Odiseje u svemiru i dalje su čista fantazija a ljudske kolonije na Marsu – o kojima je Klark mnogo pisao – i više od fantazije. Klark, jednostavno, u svoje vreme nije mogao da pretpostavi da će najsmeliji ljudski podvizi u kosmosu biti izvedeni ne za ljubav nauke i pomeranja ljudskih granica, već zbog surovog hladnoratovskog razračunavanja dva suprotstavljena ideološka sistema.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA: Dobro, a HAL? Šta je sa onim nesporno inteligentnim kompjuterom iz Odiseje koji komunicira ljudskim jezikom, daje šarmantne intervjue BBC-u, nepogrešivo igra šah sa Dejvom, smelo kritikuje njegove crteže, čita reči sa usana, kontroliše čitav brod i gospodari sudbinama zaleđenih članova posade? HAL čak ima i najmarkantniju od svih ljudskih osobina: ume da "zezne" stvar. Reklo bi se da je Klark ovde vrlo blizu realnosti: ko sme da ospori činjenicu da se moći savremenih kompjutera multipliciraju neslućenom brzinom i da su blizu onih koje poseduje HAL? Sam Klark ne propušta priliku da istakne svoju dalekovidost: "Mislim da će kompjuterska inteligencija prevazići ljudsku oko 2010. ili 2020. godine. Pitam se samo kada ćemo prvi put videti svestan kompjuter, jedan koji će moći da kaže – mislim, dakle postojim." Treba li ovo da nas plaši? Ukoliko kompjuteri razviju mogućnost da se brane od isključivanja, Klark smatra da je strah opravdan: "Izbije li rat između ljudi i kompjutera, pitajte me na koga ću se kladiti!"

Međutim, nigde u Odiseji Klark nije tako preterao kao u pogledu HAL-ovih moći. Klarkove nade da će početkom ovog veka inteligentni kompjuteri biti sasvim obična stvar još uvek deluju vrlo patetično i neutemeljeno. Istina je, naime, vrlo surova: jedina opasnost koju kompjuteri predstavljaju za čovečanstvo potiče od njihove gluposti, ne od njihove pameti.

Danas ne postoji opšte prihvaćena definicija veštačke inteligencije. Kako uopšte utvrditi da li se kompjuter ponaša inteligentno? Jedan od pionira na ovom polju svakako je bio Alan Tjuring, genijalan čovek koji se bavio fundamentalnim pitanjima informatike i veštačke inteligencije još pre pola veka, u vreme kada su postojala samo četiri kompjutera na čitavoj planeti. Tjuring je još 1950. godine osmislio postupak kojim bi ustanovio postojanje kompjuterske inteligencije. Test je baziran na jednoj staroj viktorijanskoj igri u kojoj učestvuju muškarac, žena i ispitivač. Ispitivač ne može da vidi niti čuje osobe koje ispituje. Na svako pitanje ispitivača muškarac i žena daju "ženske" odgovore. Pri tom je žena obavezna da govori istinu dok je muškarcu, naravno, dopušteno da laže. Zadatak ispitivača je da na osnovu odgovora koje dobija utvrdi ko je muško, a ko žensko.

ELIZA I PARI: Tjurnigov test stavlja kompjuter u položaj muškarca. Ukoliko je kompjuter nemoguće razlikovati od ljudskog bića, on je nesporno inteligentan. Iako danas ima mnogo stručnjaka koji osporavaju valjanost opisanog eksperimenta, on se u malo modifikovanoj formi održao do današnjih dana pod imenom "Lebnerov test". Štaviše, ustanovljena je i novčana nagrada od 100.000 dolara za prvi kompjuterski program koji prevari ispitivače, tj. uveri ih da je u pitanju ljudsko biće. Desetine programa napisano je u ove svrhe, i nijedan od njih nije se pokazao zaista inteligentnim.

Kreirajući HAL-a, Klark je očigledno bio inspirisan u to vreme popularnim programima Eliza i Parry. Ovi programi umeli su da samostalno i "inteligentno" razgovaraju sa ljudskim bićima. Program Parry napisao je 1966. godine jedan psihijatar sa univerziteta Stenford ne bi li simulirao paranoičnog čoveka. Evo jedne tipične konverzacije sa mašinom:

Zašto si u bolnici?
Parry: Ne bi trebalo da budem ovde...
Ko te je ovde doveo?
Policija.
Kakav si to problem imao sa policijom?
Policajci ne rade svoj posao.
A šta rade?
Policajci hapse pogrešne ljude.
Ponekad uhapse i prave?
Zakon bi trebalo da se pobrine za one italijanske tipove.
Da li si ti Italijan?
Imam britansko poreklo, ali sam rođen u Italiji.
Znaš li nekog italijanskog tipa?
Pokušavam da se klonim podzemlja.

Ni Eliza ni Parry ne mogu se, međutim, smatrati inteligentnijim od običnog džuboksa. Tako su, recimo, sve rečenice kojima Parry simulira inteligenciju unapred uskladištene u računarskoj memoriji. Program jednostavno pokušava da iz gomile raspoloživih odgovora izvuče onaj koji najviše "liči" na postavljeno pitanje.

U novije vreme mnogo je truda uloženo na polju kompjuterske simulacije rada ljudskog mozga. Takozvani "konektivisti" polaze od jednostavne pretpostavke da je osnovna gradivna jedinica ljudske intelingencije – neuron. Ukoliko smo u stanju da napišemo kompjuterski program koji simulira ponašanje nervne ćelije, ako takve programe međusobno ispovezujemo i ispreplićemo na način na koji se neuroni vezuju u živom tkivu, mašinska inteligencija trebalo bi da se pojavi sama od sebe, pre ili kasnije.

APROKSIMIRANJE CRVA: Početni rezultati bili su fantastični: u eksperimentu koji je 1986. izveden na univerzitetu u San Dijegu, konstruisana je neuronska mreža, od oko 1000 neurona, sposobna da za kratko vreme nauči gramatiku engleskih nepravilnih glagola. No, i ovde su stvari ubrzo zapele, i to ne kod imitacije nečeg tako složenog poput čovečijeg mozga, već kod reprodukcije najjednostavnijih nervnih sistema. Mnogo proučavani crv Caenorhabditis elegans ima samo 300 neurona čije su veze i zavisnosti odavno precizno mapirane. Međutim, konektivisti i dalje ne uspevaju da na računarima verno simuliraju njihovo prirodno ponašanje. Modeli neurona koje programeri danas koriste u svojim programima očigledno su suviše gruba aproksimacija žive materije.

Na kraju, šta je sa monolitom, objektom iz Odiseje koji se pojavljuje kad god stvari u ljudskoj evoluciji postanu zaista interesantne? Njegove savršene proporcije kao i suptilno izabrano mesto i vreme pojavljivanja u Odiseji neoborivo dokazuju postojanje inteligentnog života u kosmosu. Koliko smo danas blizu ili daleko od jednog takvog kontakta?

Klark je, očigledno, bio optimista kad je zakazao susret sa nekom drugom civilizacijom već za početak XXI veka. U tom optimizmu on nije usamljen. Na univerzitetu Harvard već godinama postoji projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) koji, doduše, ne traga za monolitom na Zemlji ili Mesecu, ali zato strpljivo osluškuje nebo na raznim radio-frekvencijama pokušavajući da iz zaglušujuće kosmičke buke izoluje signal čija bi pravilna konstrukcija bila dokaz postojanja inteligentnih vanzemaljaca. U traganje za dokazom koji bi imao snagu Klarkovog monolita uključeno je nekoliko miliona ljudi širom sveta. Štaviše, svako ko ima iole pristojan računar može da učestvuje u ovom projektu: SETI svakom zainteresovanom stavlja preko interneta na raspolaganje program za "prosejavanje" kosmičkog šuma i neograničenu količinu paketa sa snimljenim signalima sa neba. Prema tvrdnjama Pola Horovica, direktora projekta SETI@home u kome se do sada angažovalo oko 2,6 miliona ljudi širom planete, svako od nas danas može da računa na slavu koja ne gine onom u čijem digitalnom situ na kraju ostanu tragovi ET-a. Međutim, tragači za monolitom do sada su ostajali praznih šaka.

BLISKI SUSRET: Uporedo sa brojem angažovanih na projektu SETI raste i broj skeptika koji veruju da smo ili sami u kosmosu, ili da je kontakt zbog ogromnih međuzvezdanih prostranstava praktično nemoguć. U tom smislu, često se citiraju reči Enrika Fermija, čuvenog nuklearnog fizičara i nobelovca: "Ako su vanzemaljci tako rasprostranjena i normalna pojava u kosmosu, zašto ih do sada nismo sreli?" Još ozbiljnija primedba, koja je uzdrmala čak i takvog entuzijastu kao što je Horovic, došla je prošle godine od engleskog astronoma Jana Kraforda. Zamislimo, kaže on, da negde u kosmosu postoji civilizacija sa naprednom tehnologijom sposobna da kolonizuje susednu planetu. Nekoliko stotina godina kasnije, od dve kolonije nastaju još dve nove. Zatim će od četiri nastati osam, pa šesnaest... kao u priči o zrnima pšenice i šahovskoj tabli. Ako se ekspanzija nastavi ovakvim tempom, izračunao je Kraford, za oko 50 miliona godina (zanemarljivo kratko vreme na kosmičkoj skali) bila bi kolonizovana čitava galaksija. Ako je inteligentan život zaista tako česta pojava, danas bi i naš zvezdani "komšiluk" trebalo da vrvi od očiglednih tragova nezemaljskog života.

Iz komšiluka se, međutim, još niko nije oglasio i, kako stoje stvari, još mnogo će vremena proći pre nego što vam ET sa Jupitera poruči: "Žiko, svrati do Marsa na partiju domina..." Nezahvalno je, dakle, prognozirati budućnost. Možda je to bolje od drugih iskazao Mark Rajman, menadžer projekta Deep Space 1 (kosmičke letelice čije se funkcionisanje zaista bazira na nekim konceptima veštačke inteligencije): "Čini mi se da nam Odiseja u svemiru 2001 više govori o svetu iz 1968. nego iz 2001. godine."

A gde smo mi u celoj toj priči o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

Šetajući muzičkom berzom lociranom ispred SKC-a, pronašao sam u jednoj crvenoj konzervi pretovarenoj digitalnim izdanjima svih vrsta i sabrana dela Pink Floyda u MP3 formatu na samo dva kompakt diska. Kakvo poniženje za Gilmura i momke: trideset pet godina njihovog neprekidnog rada, petnaestak studijskih i nekoliko koncertnih albuma, sva filmska muzika, gomila fotografija i animacija, sa ilustrovanom biografijom svakog od petorice članova grupe ponaosob i gomilom intervjua – sve to stalo je na dva komadića plastike dovoljno mala da se stisnu u džep kaputa. Možda će neko prigovoriti da je ovde reč samo o minijaturizaciji, novom načinu sažimanja i zgušnjavanja podataka, i da tu nema ničeg za čuđenje. Budućnost je, zapravo, već počela i nove tehnike nose za sobom nova čuda kojima se čude još samo neuki. Ono što, međutim "zastrašuje" jeste cena: svega 240 dinara, date deset "marki" i još vam vrate kusur, plati i nosi, toliko vredi jedan natprosečno kreativni radni vek čiji su plodovi sabijeni u malo jeftine ambalaže. Strašno. Nama je, izgleda, nemoguće da zakoračimo u budućnost ako nismo u stanju da njene tekovine pazarimo za bagatelu. Siromaštvo, civilizacijski jaz, mentalitet ili nešto četvrto? Svejedno, uz sve iskreno gnušanje koje sam osećao, pomenute diskove sam ipak kupio.

One world, many souls
Time pass, the river rolls.

Saša Marković

Novinari skloni preterivanju kada su tehnička dostignuća u pitanju, često potežu šah kao ključni dokaz da su današnji kompjuteri zaista inteligentni. I zaista, nije li Alan Tjuring predvideo još 1945. godine da će računari jednoga dana igrati vrlo dobar šah? Krajem pedesetih godina pojavila su se prva smela predviđanja da će, najdalje za jednu deceniju, svetski šampion u šahu biti kompjuter, osim ako se tako nešto ne zabrani zakonom. Sve je kulminiralo na Menhetnu 11. maja 1997. kada je IBM-ov računar Deep Blue pobedio svetskog šampiona Garija Kasparova u meču od šest partija.

Naučnici, međutim, smatraju da kompjuterski šah malo doprinosi istraživanju veštačke inteligencije, zato što šahovski programi mnogo više duguju svojim "mišićima" nego inteligenciji. Kvalitet igre dramatično je povećan poslednjih godina pojavom novih generacija sve bržih mikročipova i naprednih hardverskih koncepcija. Deep Blue, na primer, ima 256 paralelno povezanih mikroprocesora koji su u stanju da analiziraju dvesta miliona pozicija u sekundi i "vide" do četrnaest poteza unapred. Zbog toga Noam Čomski, jedan od vodećih svetskih lingvista i humanista, smatra da je pobeda kompjutera nad šahovskim velemajstorima od krvi i mesa uzbudljiva baš koliko i pobeda viljuškara na olimpijskom takmičenju u dizanju tegova.

Tramvajem u XXI vek

Stojan Novaković bio je jedan od najumnijih Srba svoga doba. Rodio se 1842. a umro 1915. Bio je naučnik i državnik, gimnazijski profesor, bibliotekar Narodne biblioteke, jedan od osnivača Napredne stranke (1880), ministar prosvete u tri mandata, član Državnog saveta, ministar unutrašnjih dela, poslanik u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Kao šef srpske delegacije posle I balkanskog rata zaključio je u Londonu mir sa Turskom 1912. Bavio se slovenskom filologijom, književnošću i istorijom.

Pod naslovom Beograd 2000 Stojan Novaković piše o jednoj raspravi koja će se, kako on smelo predviđa, održati 2000. godine u Dositejevom domu. Taj dom će biti u Beogradu i u njemu će se skupljati predstavnici svih Južnih Slovena. Prema Novakoviću, pored Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi biće i Bugari. Posle razgovora zvanice će se rekreirati tako što će poći na zajednički izlet iz Beograda u Sofiju. I to tramvajem!

prethodni sadržaj naredni