Vreme broj 526, 1.februar 2001.

Jugoslavija nikada nije imala sreće sa popisima stanovništva. Bili su nepotpuni, na brzinu organizovani (1948), nisu svi podaci prikupljani i/ili objavljivani (1953, 1961), održavani su usred unutrašnjih napetosti i sukoba ili, prosto, nisu održani (1941). Bez mnogo preterivanja, čini se da najmanje primedbi ima na popis 1921. godine, obavljen u tek formiranoj državi Južnih Slovena.

Već je popis 1931. održan u atmosferi unutrašnjih nacionalnih napetosti; 1971. događao se hrvatski "maspok"; popise 1981. i 1991. kosovski Albanci su bojkotovali – a celokupnog stanovništva Kosova i Metohije neće biti ni na ovogodišnjem. U aprilu 1991. ondašnja SFRJ ubrzano je klizila ka raspadu. Popis je, što se obrade podataka tiče, "stao" na opštinskom nivou – na Kupresu i u Bugojnu stanje nikada nije utvrđeno – i to je, ne samo u Bosni i Hercegovini, omogućilo zloupotrebe od kojih je mahanje nacionalnim "tapijama" na ovoliki ili onoliki procenat teritorije bio tek uvod ili paravan za krvavi obračun.

MAPA ETNIČKOG ČIŠĆENJA: Srđan Bogosavljević – sada prvi čovek Strategic Marketinga, nekadašnji direktor Saveznog zavoda za statistiku (SZS) – ukazuje na već sada izvesne nedostatke popisa. "U protekloj deceniji raspala se SFRJ i, u nekim normalnim okolnostima, ovaj popis mogao bi dati sliku efekata svih skorašnjih ratova, pod uslovom da se popis obavi u svim bivšim jugoslovenskim državama, i da se obavi po istoj popisnici. Samo simultani popis može dati sliku etničkih čišćenja, inače je prostor za manipulaciju ogroman: ako Hrvatska na jedan, a mi na drugi način popišemo izbeglice, svako će imati svoju interpretaciju onoga što se u međuvremenu desilo."

Bosna i Hercegovina, međutim, ove godine neće obaviti popis. Hrvatska hoće, ali saradnje statističara u tom pogledu praktično uopšte nema. U Makedoniji će se popis održati – uz ograničenje da tamo ne priznaju državljanstvo albanskim izbeglicama sa Kosova, što je polje ukrštanja interesa Srbije i Makedonije. Republika Srpska imala je vanredni popis 1993. godine. "Napravili su nekakav popis na nedefinisanoj teritoriji, s velikim 'ăetanjem' stanovniătva – i zaboravili ga. Prosto, njegovi rezultati mogli bi biti koriăńeni kao dokaz za etniĺko ĺiăńenje u tom trenutku", kaće Bogosavljeviń.

KRATKOTRAJNI NARODI: Nedavna izjava Rasima Ljajića, saveznog ministra za pitanja nacionalnih manjina – da će razmisliti o ostanku u vladi ukoliko predstojeći popis ne omogući nacionalno izjašnjavanje Bošnjacima – naišao je na razumevanje. Taj zahtev i odobrena mogućnost, međutim, izazivaju neodoljivu asocijaciju na narod Jugoslovena koji je u pretposlednjoj deceniji prošlog veka imao gotovo 1,4 miliona "pripadnika", da bi se na popisu 1991. prosto istopio – a da niko nije postavio pitanje odgovornosti za taj genocid. Ni ozbiljni tumači etnogeneze Jugoslovena – po kojima se u najvećem broju slučajeva radilo o deci iz mešovitih brakova – nisu se pozabavili objašnjenjem porekla te neprirodne "mešovite" ljubavi koja je proizvela toliku decu.

Bošnjake koji će se pojaviti na predstojećem popisu možda čeka bolja sudbina iako, istini za volju, njihov rast znači istovremeno i srazmerno – opadanje broja Muslimana. Na popisu iz 1971. "uvođenje" nacije Muslimana izazvalo je velike probleme. "Zbog te promene u izjašnjavanju stvoren je utisak da su Muslimani eksplozivno rastuće stanovništvo, čime se i dan-danas manipuliše", kaže Bogosavljević: "Prosto, uporede se podaci o Muslimanima sa popisa 1961. i 1991, pa se onda govori o 'stopi rasta Muslimana'..." U međuvremenu, Muslimani u BiH postali su Bošnjaci. Šta će, onda, biti Bošnjaci u Srbiji?

"Ovde to opredeljenje ima dvostruku konotaciju", kaže Srđan Bogosavljević, "čisto nacionalnu i kulturnu, s jedne, i političku, sa druge strane. Po ustavu, konstitutivni narodi Srbije i Crne Gore su Muslimani; ako sad promene mišljenje, onda treba menjati ustav. Međutim, pitanje je zašto dati konstitutivnost Muslimanima koji sad hoće da se zovu Bošnjaci, ako Bošnjaci već imaju svoju državu? U tom slučaju, Bošnjaci u SRJ postaju manjina. Sa druge strane, Muslimane u Srbiji uglavnom okupljaju dve muslimanske partije, dok su Muslimani u Crnoj Gori politički većinom vezani za stranke koje se zalažu za samostalnu Crnu Goru."

ISPADANJE OČIJU IZ GLAVE: Teorijski, moguće je i da posle predstojećeg popisa "nastanu" dva Sandžaka, crnogorski (muslimanski) i srpski (bošnjački). No, mnogo je izvesnije da popis neće doprineti smanjivanju tenzija na liniji Podgorica–Beograd. Najnovije varnice kresnule su oko pitanja ko će odlučivati na referendumu o samostalnosti Crne Gore. "Đukanovićeva linija" je da se pravo na izjašnjavanje uspostavi de facto, a ne de jure, tj. da glasaju stanovnici Crne Gore, a ne Crnogorci, naročito ne oni koji žive u Srbiji. Prema raspoloživim podacima, birački spiskovi Crne Gore obuhvataju 440.000 građana, još oko 40.000 ima "čiste" crnogorske papire, ali insistiranje na de facto stanju vodi, po mišljenju Srđana Bogosavljevića, u zamku. Šta sa još 130.000 onih koji se izjašnjavaju kao Crnogorci, ili sa oko 300.000 državljana još postojeće SRJ poreklom iz Crne Gore ili sa imovinom u Crnoj Gori?

Što se popisa tiče, pomenuta pitanja stvaraju de facto zbrku za koju nema "popisivačkog rešenja". U okolnostima kakve jesu, čak i uz dobro obavljen popis, popisivači neće imati jasna uputstva ili, što je takođe moguće, uputstvo će dobiti u poslednjem trenutku – zavisno od, takođe trenutne, političke volje i interesa. Najzad, nije nezamislivo ni "bosansko rešenje": da rezultati popisa, kakvi god bili, nikada ne budu obrađeni kako valja. Ne manje nedoumice izazivaju ozbiljni nagoveštaji da bi de jure odluku o državnoj samostalnosti Crne Gore de facto mogle doneti – nacionalne manjine. Precizni podaci najnovijih istraživanja te mogućnosti još nisu i ne zna se da li će i kada biti dostupni javnosti.

Srđan Bogosavljević smatra da, pored svega ostalog, haos zatečen u SZS-u i struci posle rušenja Miloševićeve vlasti, ali i haos u novouspostavljenoj vlasti, umnogo otežava predstojeći popis. To mišljenje, bar ne u njegovom kategoričkom obliku, ne podržavaju u potpunosti Vladimir Stamenković (vidi okvir) i Dragiša Bjeloglav, doskorašnji pomoćnik direktora SZS-a, obojica iskusni u dizajniranju i sprovođenju popisa. "Imamo sreću što je jedan od nosilaca prošlog popisa sada pomoćnik direktora RZIS-a Vladimir Stanković, a da vodeću ekipu čine neosporni statistički stručnjaci Zoran Jančić, Milutin Prokić, Miladin Kovačević i drugi", smatra Bjeloglav.

ŠTA ĆEMO SAZNATI: "Bojim se da nećemo saznati ono bitno – šta se desilo u proteklih deset godina", kaže Srđan Bogosavljević. Od raspada SFRJ ne zna se ni tačan broj stanovnika – a neće se znati ni posle ovog popisa. Ne samo zbog Kosova i Metohije – gde je UNMIK prošle godine organizovao "popis" za one "koji se jave od 8 do 17h" – nego i zbog manjkavosti u vitalnoj i statistici migracija. "Do 1991. godine vitalna statistika vodila se po principu porekla majke, podaci o novorođenima dostavljani su republici u kojoj je prebivalište majke", dodaje Bjeloglav. "Onda su krenuli ratovi, izbeglice... Dokumentacija je odlagana ovde, u očekivanju normalizacije. Onda su neki počeli da regulišu status, imaju 'privilegiju' upisa deteta, tako da nije više pouzdana ni vitalna statistika."

"Dobićemo bar delimičan odgovor", smatra Bogosavljević, "na onu čuvenu rečenicu Vuka Draškovića o 300.000 mladih i obrazovanih ljudi koji su napustili Srbiju, podatak koji je najviše propagirao beogradski časopis 'Vreme'. Jer, ja to znam, mladih i obrazovanih u Srbiji nema 300.000. Neku sliku cele te migracione aktivnosti ćemo dobiti. Zatim, ide i priča o 700.000 izbeglica. Ako su ovde, nisu u Republici Srpskoj, ali onda RS nema stanovništva. Oni su, sada izgleda, i ovde i tamo." Dragiša Bjeloglav se plaši da će i posle popisa u tom pogledu stvar ostati ista: "Najveća slabost naše statistike je spoljna migracija. Ta statistika praktično ne postoji."

Hoćemo li bar znati koliko nas ima? "Sa dosta velikom greškom", kaže Bjeloglav. "Ne znamo koliko je stvarno dvojnih državljana, a koliko samo privremenih stanovnika. Ovde postoji dvojno državljanstvo neregulisano međudržavnim ugovorima, to su praktično sve izbeglice iz Hrvatske i BiH. Za statistiku je najpogubnija nejasna situacija: u ovom slučaju kako će se opredeliti – da li ovde stanuje godinu dana ili ne?"

Stručnjaci se ne slažu u procenama moguće greške popisa u broju stanovnika SRJ i/ili Srbije i/ili Crne Gore: možda će se raditi o statistički zanemarljivom, ali i o broju od dve-tri stotine hiljada ljudi. Kako god bilo, valja se nadati da će popis 2011. godine biti OK.

Aleksandar Ćirić

Vladimiru Stankoviću, pomoćniku direktora za sektor posebnih statistika Republičkog zavoda za informatiku i statistiku (RZIS), predstojeći popis biće treći u čijim pripremama i izvođenju učestvuje. "Problem je u tome što će ovaj popis svakako biti do sada najkomplikovaniji i najobimniji. Sadržaj popisa je proširen, uključena su pitanja koja osvetljavaju prisilne migracije, izbeglički korpus i prinudno raseljena lica", kaže u razgovoru za "Vreme".

Već i zbog toga, organizacija popisa složenija je nego do sada. Slažući se da ima objektivnih i metodoloških razloga za izvesnu rezervisanost ili kritiku priprema, Stanković podseća i na obimne poslove koji su već obavljeni. Održana su dva probna popisa: marta 1999, kada su obučeni instruktori za 133 opštine (nedovršen zbog bombardovanja), i novembra iste godine, na manjem uzorku, kada je testiran metodološki instrumentarij. U saradnji sa Saveznim zavodom za statistiku urađeni su svi obrasci i uputstva na solidnom, zadovoljavajućem nivou.

"Statistika ne snima formalno-pravno, nego faktičko stanje", odgovara Stanković na pitanje o popisivanju izbeglica i raseljenih lica. "Popisaćemo sve. Činjenica je da su se u proteklih deset godina na ovom prostoru dogodile najveće evropske migracije. I po međunarodnim preporukama, posle jedne godine ta lica postaju stanovnici zemlje u kojoj se popis pravi. Po prvi put popisujemo strane državljane i naše građane u inostranstvu. Gastarbajteri, ukoliko su duže od godinu dana u inostranstvu, neće biti uključeni u popis stalnog stanovništva. Ukratko, popisujemo sve, a u obradi podataka izvodimo broj stalnog stanovništva." Problem koji se može javiti jeste u mogućnost da, na primer, izbeglice iz Hrvatske i BiH ove ili neke naredne godine budu ponovo popisane u tim državama. Drugi problem je što predstojećim popisom neće biti obuhvaćeno nealbansko – pa ni samo srpsko – stanovništvo na Kosovu i Metohiji.

Po mišljenju Vladimira Stankovića, najveći problem predstojećeg popisa je novac – o čemu se u javnosti, pa i u vlasti, govori sa dosta nepoznavanja činjenica, čak i uz olakšavajuću okolnost da je srpska vlada ove nedelje počela sa radom. Glavni teret popisa je na republičkim statističkim zavodima, koji su finansirani iz republičkog budžeta. Po važećem zakonu i predračunu, RZIS raspolaže sa 461 milion dinara (što je u trenutku donošenja iznosilo oko 38, a po sadašnjem kursu nešto više od 15 miliona maraka). "Po stanovniku je to 3,4 marke, dok u Austriji iznosi 10, u Izraelu više od 20, a na vanrednom popisu u Makedoniji 1994. bio je 3,5 maraka – bez 1,6 miliona ekija od Evropske unije i 300.000 ekija od Saveta Evrope. U Srbiji je popis 1991 – takođe bez Kosova i Metohije – koštao 60 miliona maraka", kaže Stanković. "Revalorizacijom sredstava predviđenih za popis došli bismo do iznosa od 990 miliona, a srazmerno rastu cena na malo, cena popisa premašuje milijardu dinara."

Uprkos tome, formirane su opštinske (161) i gradske popisne komisije na čijem su čelu predsednici skupština ili izvršnih odbora, odnosno sekretari opština. U popisu će učestvovati 40.000 popisivača i 7000 opštinskih instruktora. U toku je štampanje osnovnih popisnih obrazaca, a pred novu godinu pomoćne popisnice za građane na radu u inostranstvu podeljene su opštinama, kako bi popis bio što temeljniji. Veličinu finansijskog problema ilustruje i podatak da je za popis 1971. trebalo 40 vagona papira samo za obrasce; sada je odabran jeftin papir, odustalo se od optičkih čitača obrazaca u korist "ručnog rada", što će, na kraju krajeva, doneti i nekakav prihod mnogim angažovanim saradnicima.