Andrićevo zakopano blago
Kako su akademski uglednici pobrkali Ivu Andrića sa Dragomirom Jankovićem, literatom u slobodnim časovima
U
Andrićevoj književnoj zaostavštini, posle njegove smrti, pronađena je
jedna kutija sa papirima i beležnicama. Na jednoj od beležnica, nastaloj
verovatno tokom 1928/29, stajalo je napisano crvenom olovkom: Spaliti
neotvoreno moje privatno. Komisija koja je popisivala piščevu zaostavštinu
nije poslušala ovu preporuku, nego je odlučila da ovu beležnicu, sa
papirima koji su se tu našli, sačuva do 2000. godine.
U očekivanju 2000. godine podgrevana je nada da bi mogla biti u pitanju Andrićeva tajna, pošto, sudeći po novijim Andrićevim biografijama, sa sve većom sigurnošću je izražavana tvrdnja da je Andrić "pisac sa tajnom" sumnjivog porekla, neizvesnog oca, kako se tvrdilo, problematične majke, zamračenih i nerazjašnjenih mnogih segmenata svoje biografije; taj zagonetni paket mogao je biti to njegovo zakopano blago i pružiti konačno razrešenje njegove tajne. Rok do 2000, kada se mogao očekivati odgovor na sve ove sumnje, činio se predugim, pa je Upravni odbor Andrićeve zadužbine rešio da se umesto 2000. godine kutija sa intrigantnim sadržajem "otvori odmah zbog rata koji je bio u toku". Mada nije bila sasvim uočljiva korelacija između prevremenog otvaranja kutije i rata u toku, komisija SANU-a, koju su sačinjavali akademici Vasilije Krestić, Miroslav Pantić, Nikša Stipčević i Predrag Palavestra otvorila je kutiju koja je, zapečaćena, čamila nekih četvrt veka u Arhivu SANU-a.
Sadržaj kutije bio je uveliko zbunjujuć. Razočaranje ishodom ove obećavajuće potrage za Andrićevom tajnom moralo je biti veliko. U kutiji je nađeno nekoliko svežnjeva beležaka ispisanih olovkom na pelir papiru i desetak sveski ispisanih jezikom i stilom nesvojstvenim Andriću, sa temama i sadržajima kojima se Andrić ni na jednom drugom mestu u svome delu nije bavio. Na 25. godišnjicu piščeve smrti, Upravni odbor Andrićeve zadužbine rešio je da se neki delovi iz papira nađenih u kutiji objave. Pod naslovom "Rukopisi iz kutije", Biljana Sikimić, naučni saradnik SANU-a, u broju 16 Sveski Zadužbine Ive Andrića, iz gomile brujona i skica za te radove, priredila je tekstove o liku Vuleta Pupavca iz Glišićeve "Podvale", o "Koštani" Bore Stankovića i o romanu Džordža Meredita "Egoist". Tekstovi visoke beznačajnosti za današnjeg čitaoca. Prva dva nespojiva sa Andrićevim naglašenim odsustvom interesa za pozorište, posebno za probleme pozorišne dramaturgije.
Očekivane tajne istina nije bilo, ali iz otvorene kutije ukazivala se druga, ne manje uznemirujuća od prethodne tajne; objavljeni radovi i po jeziku i po stilu i po svojim sadržajima oštro su odudarali od prepoznatljivog Andrićevog književnog rukopisa. Nimalo pokolebani odgonetači Andrićeve tajne iz ove činjenice izvukli su zaključak koji im se sam po sebi nametao: taj stil velikog pisca kojim su napisane njegove knjige bio je samo maska. U dokolici, Andrić se odavao svome tajnom poroku da sebi pripisuje drugo životno iskustvo, da arhaičnim govorom sa izanđalim lokalizmima piše o temama izvan njegovog javnog interesovanja. Postojao je, znači, jedan drugi Andrić, Andrić koji nije znao da piše, i to je bio onaj pravi, skriveni Andrić.
Izdašno, i u narednom broju "Sveski", objavljeni su radovi ovoga potonjeg Andrića sa objašnjenjima, beleškama, dopisima, varijantama, brižljivim napomenama gde je tekst pisan mastilom gde olovkom, jedna enormna književna mistifikacija u aranžmanu visokih naučnih radnika koji ni u jednom trenutku ne uspevaju da uoče neku bitnu razliku između stila Ive Andrića i stila dvorskog ministra Dragomira Jankovića (1867-1942), dramaturga Narodnog pozorišta, političara, diplomate, literate u slobodnim časovima, kome pripadaju ove beleške.
Autor se, uostalom, u objavljenom tekstu, implicitno i predstavlja: "Kao danas se sećam kada mi je jednog jutra došao neki plavokosi mladić sa nešto presavijene hartije u ruci, i jedva stao u dramaturgovu kancelariju, u kojoj je taman bilo mesta za sto i onog za stolom. Taj rukopis bila je Koštana, a mladić Borisav Stanković."
Ako se zna da je Koštana prvi put izvedena 22. juna 1900, onda dramaturg kome Bora Stanković donosi svoju tek dovršenu dramu teško da je mogao biti Ivo Andrić, koji u to doba pohađa osnovnu školu u Višegradu.
O svojim počecima saradnje na Koštani sa njenim autorom Dragomir Janković piše i u jednom svom ranijem prikazu Koštane (SKG 1901, knj.IV, br. 4). Tih početaka saradnje dramaturga Dragomira Jankovića sa autorom Koštane seća se i njegov pomoćnik Milan Grol u "Jubileju Borisava Stankovića" (SKG 1924, knj.XII, br. 1), te saradnje sa Dragomirom Jankovićem, u jednom razgovoru, seća se i sâm Bora Stanković ("Vreme", 18. april 1924). I Grol i Stanković setiće se podatka koji navodi tobožnji Andrić: da je autoru savetovao da napravi našu Karmen.
Objavljujući sa primerenom naučnom akribijom ove pripremne skice Dragomira Jankovića, pozorišnog kritičara, dramaturga Narodnog pozorišta od novembra 1898. do jula 1900, kasnije ministra dvora, poslanika i Andrićevog pretpostavljenog tokom službovanja u poslanstvu Kraljevine SHS u Madridu, koje bez ikakve rezerve pripisuju Andriću, izvođači ove književne mistifikacije doveli su Andrića izvan teksta tumačeći ga izdašno tamo gde Andrića nema.
Radovi Dragomira Jankovića koji se pripisuju Andriću, sa arhaičnom leksikom i otežalim stilskim figurama, iz drugih književnih škola, drugih vremena i drugih životnih prilika, nespojivi su, u svakoj svojoj rečenici, sa Andrićevim književnim izrazom. Njihovo objavljivanje, čak i pod Andrićevim imenom, ne baca nikakvo novo svetlo na ministrovo književno delo.
Ova neslavna numera impresivna je jedino po nezgrapnosti zamene dva nezamenljiva autora, po neverovatnoći pretpostavke sa kojom je izvedeno ovo dugo pripremano lažno otkriće.
Miroslav Karaulac
