Vreme broj 527, 8. februar 2001.

Najavljeno ukidanje takse na električno brojilo, kojom je u proteklih sedam godina finansiran RTS, označiće formalni kraj dugotrajnog i više nego uspešnog uništavanja nacionalne radio-televizije

Obrazlažući jula 1993. poslanicima Narodne skupštine Srbije predlog izmena i dopuna Zakona o radio-televiziji, kojima se umesto dotadašnje pretplate uvodi taksa na električno brojilo, tadašnji ministar kulture Milivoje Pavlović izjavio je da je "zahvaljujući satelitskom prenosu tona i slike program RTS-a danas planetarna činjenica od sudbinskog značaja za ishod bitaka koje sad bije srpski narod". Osim toga, RTS povezuje "delove srpskog naroda ne samo od Hilandara do Sent Andreje i od Pirota do Knina, već i znatno šire od toga, do najudaljenijih delova sveta u kojima živi dijasporični srpski narod. Zahvaljujući prednosti elektronskih medija sistem RTV-a obezbeđuje dragoceni stepen duhovnog jedinstva svih Srba sveta u jednom vremenu koje, kao što znate, ne počiva ni na pravdi ni na istini, već je dobrano kontaminirano srbofobijom i drugim produktima kuhinja tvoraca novog svetskog poretka".

ZAVOĐENJE TAKSE: Skupštinska rasprava otegla se, po običaju, do rane zore. U njoj se, najpre načelno, potom i detaljno, moglo saznati sve o tome ko je kad bio komunista, ko nikad nije bio, da li je filozofija ideološka disciplina, ko u opoziciji ne plaća TV-pretplatu, ko se na malom ekranu producira pred narodom, da li je RTS javna kuća i – kao replika – zašto njeni posetioci nisu sreli dotičnu poslanicu u istoj, ko je drug a ko gospodin, ko nije izbijao iz ideoloških komisija... Ali, takođe, i da je "plaćanje takse patriotski čin", a zakon dobar "zato što primorava Šiptare da plaćaju, jer će im inače biti isključena struja". Zakon je usvojen, a RTS je potom dao svoj, još uvek nedovoljno proučen, doprinos na liniji Pirot–Knin, Hilandar–Sent Andreja i šire, sve do poslednje (Miloševićeve) granice: Timok–Drina.

Komentarišući za "Vreme" uvođenje takse na električno brojilo, dugogodišnji prvi čovek TV Beograd i RTS-a Dušan Mitević tada je ocenio: "Ovo je kraj jedne RTV, one koja se zasnivala na dobrovoljnoj pretplati, tj. radila na kakvom-takvom tržištu. To znači da je njeno rukovodstvo – cenili ga mi kao dobro ili loše, svejedno – moralo u proteklih 35 godina da vodi računa i o kvalitetu programa. Pretplata i program bili su u vezi. Ovim zakonom pretplata je ukinuta, uvodi se državni porez koji nikakve veze nema sa programom, pa se ni formalno ne naplaćuje na ime korišćenja programa, čak ni na posedovanje televizijskog prijemnika. U tom smislu, kakav će program biti ubuduće, uopšte ne mora da brine rukovodioce RTV-a, savršeno je svejedno. Jedna epoha je precrtana, televizija više nije na tržištu i, najzad, televizija više nema veze sa programom."

Malo ko se danas seća da je to bio poslednji predlog Vlade Srbije koju je vodio Nikola Šainović. Zakon je usvojen, zloguki proroci procenjivali su da će taksa zacementirati Miloševića na vlasti bar još deset godina.

RAČUNICA OTIMAČINE: Tako je, od oktobra 1993, RTS postao najveći korisnik sredstava od "TV-takse na brojilo", tada utvrđene u visini cene 100 KWh struje. U to vreme Srbija je imala 2,26 miliona domaćinstava, što je RTS-u obezbeđivalo 2,5 miliona maraka mesečno, s pretpostavkom da jedno domaćinstvo ima jedan "strujomer". Procena Elektrodistribucije, sa uračunatom cenom angažovane snage, bila je znatno veća: oko 3,7 miliona maraka u korist RTS-a. Realna procena – zasnovana na stvarnom broju "strujomera", dakle domaćinstava i drugih potrošača električne energije – išla je do sume od 4,8 miliona maraka mesečno za RTS, na osnovu podatka EPS-a/EDB-a o ukupno 3,263 miliona brojila u Srbiji.

Računanja i preračunavanja tu se ne završavaju, kao ni nedoumice o stvarnim iznosima naplaćene i RTS-u uplaćene takse. Prošle godine ona je smanjena na cenu 80 KWh, odnosno na nešto više od dve nemačke marke po brojilu, što bi moglo da bude bilo koji iznos između 6,73 i 54 miliona maraka mesečno. Osnova te razlike leži, naravno, u kursevima dinara: zvaničnog, "stimulativnog" i crnog. Prostor za manipulacije dojučerašnjih režimskih miljenika bio je više nego pogodan; otuda bi neko naknadno "pretresanje" poslova političkih zvezda RTS-a moralo da se pozabavi poreklom imovine i biznisa relativno malog broja vodećih ljudi, i činjenicom da je gro zaposlenih, naročito u poslednje tri godine, tavorio na minimalnim platama, otprilike u pomenutom rasponu cene jedne nemačke marke. Neko je kupovao za šest, neko za 42 dinara.

GDE JE ULAZ: Celu priču nikako ne pojednostavljuje pitanje pretplatnika potrošača, najčešće "privrednih giganata", privilegovanih da struju – pa ni taksu na brojilo – ne plaćaju, kao ni onih koji su – zvanično ili ne, sad je svejedno – bili ovlašćeni da novac "distribuiraju". Veljko Marković, sada na mestu rukovodioca finansijske službe RTS-a, kaže da je u proteklih nekoliko godina EPS/EDB uplaćivao "onoliko koliko je hteo da uplati". Ne želi da komentariše sopstvenu rečenicu, jer "to je komplikovana priča", ali ističe: "Duguju nam ogromna sredstva." Ne osporava da je RTS povremeno bio prinuđen da pozajmljuje sredstva za isplatu zaposlenih, uz kamatu od 17 do 29 odsto (u oktobru i novembru prošle godine).

Što se tiče najavljenog ukidanja takse, Veljko Marković smatra da se ništa, osim visine sredstava, neće promeniti. Posle takse na brojilo – načina na koji se izdržavaju nacionalni elektronski mediji u zemljama sa "nedisciplinovanim stanovništvom" – RTS će preći ili na direktno, budžetsko, ili pretplatničko finansiranje. Mogućnost da RTS bude ukinut, javno još nije pominjana, mada neke usputne izjave novih vlastodržaca, na primer: "A zašto B92 ne bi bila nacionalna radio-televizija?" ili: "Građani će se pretplaćivati na onu televiziju koju hoće da gledaju" – mogu i tako da se tumače.

Desetogodišnji ulično-parlamentarni juriš na "TV Bastilju" u Takovskoj 10, koji je 9. marta 1991. poveo Vuk Drašković, nije proizveo ništa, uključujući tu i nesposobnost opozicije da se složi bar oko toga da na čelo neke nove RTV ne bi trebalo postavljati stranačke poslušnike i/ili političke funkcionere, odnosno da generalni direktor RTS-a ne bi smeo da obavlja političke funkcije (1994, predlog Građanskog saveza). Režim je, posle ostavke Dušana Mitevića 1991. godine, na vodeća mesta nacionalne RTV postavljao likove tipa Ratomira Vica, Dobrosava Bjeletića, Čedomira Mirkovića, Milorada Vučelića ili Dragoljuba Milanovića, a kao predsednike Upravnog odbora RTS-a ministre policije (Vukašin Jokanović) ili poslušnike pod direktnom kontrolom operativaca vladajuće stranke (Nada Popović-Perišić vs. Gorica Gajević).

RUŠENJE I ZGARIŠTE: Iz današnje perspektive gledano, Miloševićev režim je RTS definitivno stavio pod kontrolu upravo uvođenjem takse na brojilo, uključujući je u ekonomski sistem presipanja iz šupljeg u prazno. I pre i posle toga novinari su otpuštani ili upućivani na prinudne odmore, politička podobnost oduvek se podrazumevala – kao i seksualni afiniteti odnosno poslovne sposobnosti, na mnogo banalnijem planu – ali je tek u "antibirokratskoj revoluciji", davanjem lagerfirerskih ovlašćenja direktorima medijskih kuća, ukinut svaki standard profesije, od elementarne pismenosti i obrazovanja, do audio-vizuelnih kriterijuma za prijem na posao.

Konačno, RTS je – za razliku od Politike AD, Borbe, Tanjuga, Košave, Pinka, Palme i sijaset drugih paradržavnih medija – platio ceh. NATO je 23. aprila 1999. raketiranje "mastera" RTS-a u Aberdarevoj ulici (rezultat: 16 mrtvih koje nijedna međunarodna novinarska organizacija nije priznala za "svoje", emitovanje programa nastavljeno posle 30 minuta) objasnio kao gađanje legitimnog vojnog cilja. U "demokratskoj revoluciji" 5. oktobra prošle godine, Miloševićevo oklevanje da prizna izborni poraz opet je – sad spaljivanjem i temeljitom, mada "oslobodilačkom" pljačkom – platio RTS.

U međuvremenu, procenjena materijalna šteta RTS-a iznosi nešto više od 410 miliona dolara, gubitak oko 5500 kvadratnih metara poslovnog prostora i dve mreže za prenos programa. "Nova RTS" već četiri meseca radi kao provizorijum izvesnog Štrajkačkog odbora odnosno Privremenog organa poslovođenja na čijem je čelu Nenad Ristić, ne uspevajući da ni povodom pitanja sopstvenog opstanka privuče ozbiljnu pažnju gledališta. Nematerijalna šteta tog "spleta subjektivno-objektivnih okolnosti" više se ne može proceniti. Republička vlada će, valjda, osim ukidanja takse na električno brojilo, uskoro imati i neku ideju o sudbini neumrle Radio-televizije Srbije. Pa šta košta da košta.

Aleksandar Ćirić

Svaka nacionalna televizija – uz posebne obaveze prema državi i kulturi, poput narodnog muzeja ili pozorišta – vuče neka prava

Krajem osamdesetih godina boravio sam izvesno vreme u redakciji vesti britanskog Bi-Bi-Sija. Nisam primetio nijedan novinarski ili tehnološki postupak koji bi za mene bio velika novost: sve viđeno u Londonu – razumljivo, u manjem formatu – praktikovali smo i mi u Informativnom programu RTS-a. Deceniju docnije, ušavši ponovo u Informativni program RTS-a, shvatio sam da se u međuvremenu razvio samo "kadrovski potencijal". U unutrašnje-političkoj i privrednoj rubrici zatekao sam tri puta više zaposlenih. Slična proporcija važi i za druge rubrike, kao i za veći deo administrativne logistike. Tehnologija je ostala na nivou osamdesetih – noseći "format" još uvek je beta SP, iako su se u međuvremenu u svetu izmenjale bar tri tehnološke generacije profesionalne TV opreme.

Mislim da se sistem RTS-a ne može popravljati – inertan je i istrošen u svakom smislu. Trebalo bi ga jednostavno zatvoriti i istog sekunda praviti novi. Taj sistem podrazumevao bi organizaciono-tehnološku strukturu primerenu savremenoj, racionalnoj radio-televiziji: manje ljudi, bolje plate, veće radne obaveze; jeftinija tehnologija bazirana na DV formatu, PC mrežama i serverima; otvorenost ka spoljnim, nezavisnim produkcijama. Svako ko ima istinsko znanje i kreativnost našao bi svoje mesto u takvoj kući. Ponovni konkurs za sve. Kasting za programska lica; čvrsti kriterijumi obrazovanja i iskustva za produkciono i tehničko osoblje. Mogućnost godišnjih i dvogodišnjih autorskih ugovora za programska lica, s klauzulom kliznih prihoda prema rejtingu ili komercijalnom efektu emisije.

Svaka nacionalna televizija, uz posebne obaveze prema državi i kulturi, poput narodnog muzeja ili pozorišta, vuče i posebna prava. Mislim na pravo prvenstva u pristupu resursima, kao i na finansijsku potporu. Ukidanje "takse na brojilo" samo će promeniti formu – RTS će morati na budžetske jasle. U trenutku kada proradi tržište marketinških usluga, a mislim da nije daleko, stiču se uslovi da dobar deo troškova programa bude pokriven prihodima od reklama. Tada bi, recimo, Drugi i Treći kanal bili zanimljivi za dokapitalizaciju, a zatim, osveženi i opremljeni, i za potpunu komercijalizaciju.

Potčinjavajući se u potpunosti vladajućoj politici, RTS je stigao na dno. To se više ne sme dogoditi. Neophodno je da u upravljačkim i kontrolnim organima ne sede samo predstavnici parlamentarnih stranaka, već i delegati nevladinih organizacija, udruženja, pokreta... Možda bi bilo dobro razdvojiti upravljačku funkciju jednog Upravnog odbora i nadzornu funkciju nekog drugog tela koje se ne bi bavilo samo poslovnim odlukama i političkim nadzorom, već i vodilo računa o ukupnom kulturnom, dakle i moralnom delovanju nacionalne radio-difuzije.

prethodni sadržaj naredni