Predlog za šetnju
Hodati i pisati pesme
Trik da se preživi dan
Piše: Eva Ras, glumica
Kada dugo živite, kao ja, onda morate primetiti da reči menjaju svoje značenje uporedo sa vašim godinama. Vrlo dobro se sećam da je, kad sam bila majušna beba, šetnja značila otkrivanje sveta, ogromnu senzaciju da je svet veliki, da se iz sobe stiže u dvorište, da iza ugla postoji nova ulica, da su iza svih tih kuća oranice, vinogradi, a iza njih šuma. Kad sam stala na svoje noge i sišla iz majčinog naručja, šetnja je ponovo dobila novo značenje, prvo osećanje slobode. Pošto sam rasla na njivama i u vinogradima naučila sam da na svojim nogama idem umesto da koristim prevozna sredstva. I danas u Beogradu često idem peške i u najudaljenija naselja, imam potrebu da se krećem. "Zar ti to nije daleko?" pitaju me ljudi a ja kažem: "Nije, pođem ranije, pa stignem." Ujutro kad ustanem ni kafu ne popijem nego prvo odem u dugu šetnju, posle šetnje mi sve izgleda lakše, lepše, mada ove šetnje više nisu nalik onima iz detinjstva, sada one služe kao trik da se preživi dan, jer je život težak i potrebni su trikovi, zavaravanja da se ne poklekne pod teretom godina, nedaća i tuge. Volim da šetam prometnim ulicima, uvek moram imati neki cilj, odredim dokle ću da idem i dok se udaljavam od svoje kuće, to je teži deo šetnje, nagovaram sebe da idem donde, pa još malo, pa ajde do one kuće, što dalje odem duže ću se vraćati, a onda u jednom času sve se premetne u lepo, sretnem ljude, osmehujemo se jedni drugima, u glavi mi naviru lepe misli, uobražavam da sam pesnik, jer gledajući Savu upitam je, naravno u sebi: " Da li si ti, reko, golema suza, moje tužne zemlje?" Setiti se "šetača" ovde u ovoj deceniji! Misli su sasvim drugačijeg kvaliteta u šetnji od onih koje u sobama mislim. Ja ih ne beležim, prosto puštam da mi ispunjavaju dušu i da ostaju na ulicama gde su prošle kroz moju glavu.
Junak iz moje nove knjige "Sa vrha Mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob" ovako govori o šetnji: "Vrlo visok pritisak imam, 230 sa 130! Lekar mi je rekao da promenim način života, da siđem na Dunav, da pecam, a ja sam umesto toga počeo da pišem pesme. Nemojte se čuditi, treba promeniti način života, treba se šetati, treba prosto hodati, ništa ne misliti, pecati i misliti samo – da li grize? A nije ni to važno, može se i bez toga, ali svakako treba šetati, hodati, hodati što više, biti napolju i hodati što više i što duže hodati što smo mi, inače, decenijama zanemarivali. Hodati, hodati i u hodu pisati pesme, jer, eto, ja sam u stare dane počeo i pišem onako staračke, setne stihove."
Šetam po svakom vremenu jer ni košava nije tako strašna na ulicama
kako deluje iz sobe kroz prozor. Ni košava nije više ona što je nekada
bila! Kada sam 1959. došla u Beograd košava je tada bila moćna, a nas
građane su tako čuvali od nje što bi na današnjem Pašićevom trgu, duž
trotoara, razapeli debele konopce za koje smo se držali prelazeći ulicu,
da nas ne ponese u nebesa, pa da nas ljosne u pakao!
Meridijani
Herat: Izbeglice
Trebalo
je da mraz, neuhranjenost i iznemoglost u smrt oteraju na stotine
avganistanskih izbeglica koji su utočište potražili u jednom od najvećih
izbegličkih kampova na svetu u drevnom gradu Heratu na zapadu Avganistana
pa da se pokrene spori mehanizam UN-a i da pomoć počne da stiže. U
Heratu, koji je nakada bio prestonica moćne mongolske imperije, trenutno
se nalazi preko 80.000 izbeglica koji su zbog decenijskog gradjanskog
rata, a odnedavno i zbog nezapamćenih suša morali da napuste svoje
uveliko osiromašene domove i spas potraže u već prenatrpanom izbegličkom
kampu na granici sa Pakistanom. No, već iscrpljene izbeglice tamo je
dotukao mraz jer se temperatura u januaru spuštala i na -30 stepeni
celzijusa. Procenjuje se da je od kraja januara do danas umrlo izmedju 150
i 500 osoba, a najviše dece. Mnoga deca nose gumene čizme na bosu nogu.
Američki avioni počeli su da doturaju pomoć u hrani, toploj odeći i ćebadi
tek od prošlog vikenda. "Prvi put posle više od dva meseca mogu nešto
i da izvadim iz skladišta", kaže Hans-Kristian Poulsen, koordinator
humanitarne pomoći UN-a za region. Iako i dalje svakodnevno niču novi
grobovi, Poulsen umesto da prebrojava žrtve radije razmišlja o živima.
"Važno je da svet shvati da ovde živi preko 80.000 ljudi u stravičnim
uslovima, i da će ih za par nedelja biti možda i preko 100.000",
izjavio je novinaru Rojtera. Trebalo je da prodje više od par meseci da
bi pomoć počela da stiže. Jedan zvaničnik UNHCR-a kaže da su do sada
glavna prepreka brzom upućivanju pomoći bile Amerika i Rusija. Osim
toga, prema definiciji iz relevantnih dokumenata i konvencija UN-a,
Avganistanci koji se trenutno smrzavaju nisu izbeglice u prav(n)om smislu
te reči, već ih medjunarodne organizacije tretiraju kao 'raseljena
lica'. Raseljeni se tiskaju na granici sa Pakistanom jer ova država, koja
je do sada primila preko milion avganistanskih izbeglica, odbija da to i
dalje čini. Isto je i sa Iranom, koji je takodje primio oko milion
izbeglica iz Avganistana. Birokratiji medjunarodnih humanitarnih
oraganizacija treba mnogo više da se pokrene kada pomoć treba uputiti
'raseljenim' licima, nego 'pravim' izbeglicama. Taj problem je naročito
veliki kada je reč o Avganistanu, u kom gradjanski rat traje preko
dvadeset godina i u kom Talibani kontrolišu preko 90 odsto teritorije. UN
su odbile da predstavnik Talibana zastupa Avganistan u svetskoj
organizaciji, a SAD je nedavno ukinula predstavništvo Talibana u
Njujorku.
Tokio: "Podmornice"
Lagano
se tope nade da će devetoro Japanaca koji su bili medju 35 putnika i članova
posade ribarskog japanskog brodića "Ehime Maru" na koji je
naletela američka bojna podmornica i potopila ga biti spaseni. Tragedija
se dogodila u petak 9. februara kada je sedam tona teška američka
podmornica "Grinvil" iz baze u Perl Harboru iznenada isplovila
na površinu u blizini Havaja i tom prilikom udarila japanski ribarski
brod na kome je osim članova posade bilo srednjoškolaca i nastavnika
biologije. Za samo nekoliko trenutaka brod je potonuo na dno mora. Pomoć
je stigla u roku od pola sata, ali je sudbina devetoro Japanaca, od kojih
je četvoro sedamnestogodišnjih učenika, i dalje nepoznata. Američke i
japanske spasilačke ekipe oplovljavaju mesto tragedije i lete iznad njega
u nadi da će pronaći nestale putnike, s obzirom na to da relativno
visoka temperatura mora uliva tračak nade da nije još sve izgubljeno.
Iznervirani što potraga ne daje rezultate, rodbina i prijatelji
postradalih putnika krenuli su u zasebnu potragu. Japanska vlada se u
medjuvremenu založila da SAD pokrenu akciju izvlačenja brodice sa dna
mora. Američki vojni i mornarički zvaničnici obećali su hitnu istragu
okolnosti pod kojima je tako moćno plovilo opremljeno najsavremenijim
uredjajima za osmatranje prilikom izranjanja naletelo na ribarski brod.
Komandir podmornice je suspendovan dok istraga ne utvrdi ko je i kako
pogrešio. Japanski kapetan potonule brodice nije krio svoj bes i optužio
je američku posadu za tragediju. Podmornica koja je usled sudara dobila
tek neku ogrebotinu ima najsavremenije radarske sisteme. Japanci,
medjutim, tvrde da im je za opažanje broda "Ehime Maru" bio
dovoljan i najstaromodniji periskop. Japanski kapetan je rekao novinarima
i da posada podmornice nije ništa učinila da spase putnike, koji su
morali da čekaju više od pola sata da bi ih izvukli na spasilačke
brodove obalske straže. Spasioci su putnike umazane dizelom, medju kojima
je bilo i onih sa slomljenim rebrima i rukama, otpremili u bolnicu. Medju
vojnom posadom podmornice bilo je i petnaest civila, ali se njihov
identitet krije. Najviši američki zvaničnici su se u ime američkog
predsednika Džordža Buša izvinili porodicama putnika i japanskoj vladi,
i bez oklevanja nazvali incident tragedijom. Pre samo nekoliko dana
izvinjenje je morao da uputi američki mornarički oficir stacioniran u
američko-japanskoj bazi na ostrvu Okinava jer je svoje japanske saradnike
u internoj pismenoj komunikaciji nazvao 'ludacima' i 'kukavicama'. U
Japanu opozicija i javnost oštro napadaju premijera Joširu Morija, koga
je vest o tragediji zatekla dok je igrao golf. Japanski premijer, čija se
popularnost već odavno klima, kritikuje se zbog relativno bezosećajnog
ophodjenja pošto nije čak ni prekinuo odmah rekreaciju kada je čuo tu
vest.
Navigator
Svemirska policija
Izvesni
Zoran Božović, poznat i kao Boža Pub, verovatno ni sanjao nije da će
doći u žižu interesovanja ljudi koji se bave internetom. To se dogodilo
nakon što je policija objavila da je dotični, za kojim je objavljena
poternica, uhapšen na osnovu prijave savesnog građanina poslate
elektronskom poštom. Portparol policije izneo je ovaj podatak na redovnoj
konferenciji za štampu dajući građanima do znanja da je ovaj vid
komunikacije za policiju sasvim legitiman i prihvatljiv.
To da policija čita elektronsku poštu, misle mnogi korisnici interneta, i nije neka vest, ali vest je da čita i svoju. Kao i da radi na menjanju sopstvenog imidža, predstavljajući se kao moderna policija kojoj je upotreba interneta normalna i svakodnevna stvar. Može se očekivati da se te promene primete uskoro i na zvaničnoj internet prezentaciji MUP-a Srbije (www.mup.sr.gov.yu), tako što će se te stranice češće ažurirati i što će se na njima naći mesta za savete građanima kako da postupaju u određenim situacijama, kako to inače rade policije u svetu kod kojih je upotreba interneta uznapredovala.
Naročito interesantna rubrika mogla bi da se napravi na temu zaštite od maltretiranja upravo na internetu, od strane raznih hakera i proizvođača lažne i nepotrebne elektronske pošte. Upravo ovo poslednje, zloupotreba elektronske pošte, predstavlja sve veći problem na jugoslovenskoj mreži.
Poslednjih nedelja popularne su kvazinagradne igre u kojima se dodeljuju mobilni telefoni, putovanja, avionske karte (još se ne nude pare, ali biće sigurno), a potrebno je samo da poruku prosledite na izvestan broj adresa svojih prijatelja. Neke od ovih poruka potpisane su imenima pravih ljudi koji zaista rade u firmama koje navodno stoje iza nagradnih igara, ali koji demantuju bilo kakvu vezu sa ovim (ne)delima. Rezultat je zatrpavanje neželjenim porukama, a policije, po običaju, nigde na vidiku. Makar da istraži slučaj (naročito kada se radi o lažnom predstavljanju, što može da ima i ozbiljnije posledice) i prosledi ga pravosudnim organima. Moguće je da bi pojava takvih predmeta ubrzala pisanje i usvajanje zakona koji bi trebalo da uredi pravila ponašanja na mreži i izađe na kraj sa informatičkim kriminalom.
Do tada jedan mali savet. Svaka nagradna igra na internetu mora imati i svoj sajt, sa preciznim informacijama o tome ko stoji iza nje, kakvi su uslovi i kako da stupite u direktan kontakt sa organizatorima, ukoliko ocenite da je to iz nekog razloga potrebno. Ako toga nema u poruci koju primite, slobodno je izbrišite. Jedino što ćete izgubili biće vreme potrošeno na čitanje iste.
No, ako se zakon ubrzo donese, možda dobijemo i novi SAJ (Sajber antiterorističke jedinice), u kojima će umesto Frenkija, Legije, Brazila i sličnih raditi momci sa nadimcima Mudrac, iDeja ili Vijuga.
Zoran Stanojević
TV manijak: UKLJ/ISKLJ
Nacionalni silikoni
Neobična
je količina licemerja koja je protekle nedelje pratila prikazivanje Roma
na gotovo svim kanalima. Formalni TV šlagvort dala je Nedelja romske
kulture u Beogradu, i svi su se odjednom sažalili nad tužnim životom
svojih komšija. Ponovo su slikani žitelji betonjerke na Dorćolu, musava
i bolešljiva deca i starci, savršen i srceparajući dekor za ovdašnje
dokumentariste.
TV Politika nas je nakon tih slika vratila u studio, gde je započela polemika o priznavanju statusa nacionalne manjine. Tu sam ponovo video tragediju ovog naroda koji po pravilu ostaje van institucija, uvek povod i inspiracija, a nikada ravnopravan i prihvaćen sagovornik. TV Pink, na primer, nije našao za shodno da pomene ovu akciju, mada u svojim muzičkim programima obilato koristi romsku muzičku baštinu. Na ovoj televiziji su Romi (po naslovu jednog filma) skoro Srbi, kao nekada crnci u Koton klubu.
Drugi važan medijski događaj i svojevrsni test objektivnosti ovdašnjih medija bio je dolazak Havijera Solane. RTS i BK su se već na primeru Karle del Ponte pošteno obrukali praveći nebulozne ankete i reportaže o pitanju Miloševićevog izručenja Haškom tribunalu. Solanin dolazak je ovdašnji patriotski blok (Vučinić-Dačić-Jovanović) u pratnji branilaca mostova inspirisao i pokrenuo u protestnu šetnju. Najširu reportažu sa protesta dao je TV B92, i jedino smo tu videli dotične drugove kako u civilkama drže vatrene govore svojim pristalicama. Druge televizije su ovim demonstracijama dale prostora koliko i pomenutoj nedelji romske kulture. Ako ni zbog čega drugog, zanimljivo je bilo videti bivše funkcionere kako su dvoredna lister odela zamenili jaknicama i džemperima. Ministar Tadić je na Trećem kanalu RTS-a u emisiji Igora Miklje objasnio teret vlasti, koji podrazumeva odelo i kravatu tokom celog dana. Ovde, dakle, smenu vlasti obavezno prati prelazak iz odela u sportski "kežual" civilni stil i obratno. Priznajem da sam se potajno nadao da će nova vlast umesto džipova i limuzina sa tamnim staklima voziti jugiće (da ne bude odmah bicikl), a umesto odela (bar oni mlađi) nositi farmerke.
Čitavu TV nedelju na televiziji Pink obeležile su silikonske sise. Istini za volju, one su ionako zaštitni znak 90 odsto njihovog programa, ali pitam se zašto je plastična hirurgija dobila razmere manije. Da li je uredništvo ove televizije shvatilo da su Srbi najedipalniji narod u Evropi, ili je u pitanju plaćeni termin neke klinike. Pevaljke su iz projekta u projekat sve sisatije, a pitanje da li je neka "uradila silikone" postalo je u Sitiju obavezan deo svakog razgovora. Tu smo videli i snimak operacije tokom koje se par normalnih grudi pretvara u karikaturu. Tu počinje mučna priča o ovdašnjem vrednosnom sistemu, koji devojkama nameće ulogu sponzoruše čije šanse za uspeh u životu rastu proporcionalno obimu grudi. Možda na Pinku više nema spotova "jul je kul", ali su budžene sise za mene ostale simbol, baš kao i džipovi (kako peva gospođa Hani: "Hoću da mi kupiš džip, nije važno koji tip") i lister odela.
Na kraju, završi se i taj Fest i, što je mnogo važnije, beskrajno dosadne hronike Festa. Na RTS-u su se voditelji, ko nekada izvorne grupe u "Znanju-imanju", nadmetali u pošalicama, neduhovitim opaskama i nameštenim dijalozima. Tokom Festovih hronika shvatim koliko u ovoj zemlji ima filmskih kritičara (verovatno koliko i fudbalskih stručnjaka) sa svojim nebuloznim teorijama o filmu. Ne treba zaboraviti da je ovo emisija sa dugom tradicijom i određenim autoritetom, koji je svojevremeno izgradio gospodin Nebojša Đukelić. Tim pre su ovogodišnje "Hronike" bile tužnije, jer su umesto korisne i edukativne preporuke postale egocentrične pričaonice. Jedinu utehu dobio sam sa činjenicom da su SEX PISTOLS u Beogradu savladali francuski autorski film i holivudske blokbastere.
Anarchy in Belgrade!
Dragan Ilić
