Vreme broj 528, 15. februar 2001.

Na dan kada je “Vremenu” saopštio da će “možda ipak igrati na Ol star utakmici u Vašingtonu”, 3. februara, napunio je 33 godine. Na taj dan 1968. rodjen je u Prijepolju, gde je, kao i svi klinci, počeo da trči za loptom, prvo fudbalskom i to kao golman u pionirima lokalnog tima Polimlje, a posle za košarkaškom. Tako je počela jedna briljantna karijera koja još traje.

ZAŠTO JE NAPUSTIO FUDBAL: Bio je golman, predodredjen da se baca i valja po terenu. Posle jedne utakmice igrane po “blatu do kolena” odlučio je da potraži neki “finiji sport”. Uticalo je i to što je naglo izrastao (1,95 u osmom razredu), tako da se sve teže bacao za fudbalskom loptom.

PRVI TRENERI: Prve tajne košarke pokazao mu je u Prijepolju Nikola Opačić, bivši košarkaš Polimlja, ali je najvažniji trener u njegovoj karijeri Milan Kime Bogojević. Video ga je na ulici u Kraljevu, gde je Vlade došao u posetu baki Dobrili tokom letnjeg raspusta, i odmah u njemu video budućeg asa. Nagovorio ga je da se preseli kod bake, roditelji su se saglasili da srednju školu uči u Kraljevu (završio je zanat preciznog mehaničara) i da igra košarku u Slogi.

KAKO JE POSTAO REPREZENTATIVAC: Desilo se “u vozu”, na pruzi Prijepolje-Kraljevo. Čitao je “Sport” i naišao na vest sa imenima kadeta pozvanih na neki kontrolni trening u ondašnjem Titogradu. Taman kad je pomislio kad li će pozvati i njega naišao je na svoje ime i umalo ispustio novine... Bilo je to 1983. Godinu dana kasnije u Kraljevu je igran završni turnir omladinskog prvenstva Jugoslavije. Tada je prvi put sreo Kukoča (njegova Jugoplastika bila je prva), Paspalja i Luku Pavićevića u Budućnosti. Već 1985. bio je standardni član prve petorke kadetske reprezentacije, zajedno s Radenkom Dobrašem, Nebojšom Ilićem, Tonijem Kukočem i Razićem, koja je u Ruseu (Bugarska) postala prvak Evrope.

DEBI MEDJU SENIORIMA: U prvom timu Sloge debitovao je pred kraj sezone 84/85. U Beogradu je protiv IMT-a ubacio četiri prva prvoligaška poena. Iduće nedelje je Partizanu u Kraljevu dao dva. Pravu šansu dobio je naredne sezone. Već u prvom kolu u zemunskom “Pinkiju” protiv Zvezde je postigao 27 poena. Te jeseni 1985, košarkaški genije Krešimir Ćosić, tada selektor Jugoslavije, počeo je da dolazi u Kraljevo specijalno zbog Divca. U kvalifikacijama za Svetsko prvenstvu u Španiji 1986. Divac je debitovao u seniorskoj reprezentaciji u Den Helderu protiv Holandije, i postigao četiri prva poena u dresu seniorske reprezentacije. Iduće nedelje, u meču protiv Madjarske u Titogradu, pred TV kamerama, dao je 27 poena!

ZAŠTO JE OTIŠAO U PARTIZAN: Zvezda je bila rodjena, tražili su ga svi vodeći klubovi ondašnje Jugoslavije. Pitao je oca Milenka šta da radi. Odgovorio mu je: “Imaš 18 godina, odluči sam. Ako već mene pitaš, na mene su najbolji utisak ostavili ljudi iz Bosne.” Oca je poslušao samo delimično, odnosno odlučio je sam i izabrao Partizan. Razlog? Saša Djordjević. Rezonovao je: “Ja sam centar, treba mi dobar plej, a boljeg od Saše nema.”

ŠTA JE DOBIO ZA PRELAZAK: Dobio je 14.000 dolara od kojih je kupio “jugo” koji je vozio bez dozvole sve do odlaska u Ameriku, nešto je dao roditeljima a ostatak potrošio.

ZAŠTO JE HTEO DA NAPUSTI KOŠARKU: Kada je sa 18 godina u polufinalu Svetskog prvenstva 1986. protiv SSSR-a u poslednjim sekundama napravio grešku i dozvolio da Valters trojkom izjednači, posle čega je Jugoslavija izgubila, rešio je da “napusti košarku”. Utešio ga je Praja Dalipagić uveravajući ga da će Rusima “sve vratiti s kamatom”, a selektor Ćosić ga je sutradan, u utakmici za bronzanu medalju, stavio u prvu petorku kao da se ništa nije desilo.

KAKO JE STIGAO U NBA: U Partizanu je proveo samo tri sezone, no sasvim dovoljno da, zajedno s učinkom u reprezentaciji, napravi ime. Sa Partizanom je 1987. bio prvak Jugoslavije, sa juniorskom reprezentacijom prvak sveta u Bormiju, naredne godine stiglo je olimpijsko srebro u Seulu (“Bilo nam je to prvo finale, zato smo izgubili”), godine 1989. osvojio je Kup Jugoslavije i Kup Radivoja Koraća, ali je još jedna titula prvaka otišla u Split iako je Partizan imao prednost terena. “Imali smo bolji tim, ali su oni kao klub bili organizovaniji”, tvrdi i danas Divac. Zabranjujući italijanskom treneru Čezaru Rubiniju, prvi su se za njega zainteresovali Filadelfija i Golden stejt, ali su ga na draftu 27. juna 1989. u Njujorku izabrali slavni Lejkersi. “Očekivao sam da ću biti oko desetog mesta, a kada je prošlo i 20. počeo sam da se nerviram, već sam mislio da će sve ispasti velika blamaža, kad sam čuo kako Dejvid Štern, komesar NBA lige, izgovara: 'Pik br. 26, Vlade Divac, Los Andjeles Lejkers!' Ceo Medison mi se prevrnuo, morao sam da se uštinem i uverim da ne sanjam...

OD DEBITANTSKE PETORKE DO “ALL STAR GAME”: Po dolasku u Los Andjeles, bez znanja jezika, fizički nespreman posle dvomesečne letnje pauze, na prvom pripremnom meču, na kome su zapravo testirane novajlije, ubacio je 26 poena i uhvatio 16 lopti! Svima je bilo jasno da su dobili pravog igrača. Mnogo su mu pomogli Medžik Džonson, Vorti, Ej Si Grin, a slavni Džabar, koji se baš tog leta povukao, puno je radio sa njim na kampu na Havajima. Na kraju sezone 89/90. izabran je u prvu petorku debitanata, zajedno s Dejvidom Robinsonom (San Antonio), Timom Hardavejem (Golden Stejt), Šermanom Daglasom (Majami) i Puhom Ričardsonom (Minesota). Posle 12 godina ostvario mu se najveći san – da zaigra na Ol star utakmici, da bude na skupu najvećih zvezda NBA lige. Prošlog vikenda u Vašingtonu bio je jedini belac medju crnim majstorima pod obručima, i to kao prvi Evropljanin koji se nije košarkaški obrazovao u SAD.

ŠTA JE URADIO U NBA: Igrao je u Lejkersima sedam sezona (najveći uspeh finale 1991, 1-4 protiv Čikago Bulsa), dve u Šarlot Hornetsima, i sada igra treću sezonu u Kingsima iz Sakramenta. Do prošle nedelje odigrao je 843 utakmice u regularnim sezonama, od kojih je na 703 bio starter (u prvoj petorci), postigao je 10.386 poena (12,3 po utakmici) i uhvatio 7273 lopte (8,6) , imao je 2426 asistencije (2,9 po meču) i 1309 “rampi (1,6 po meču), ukrao 1028 lopti (1,2 po utakmici). U plej ofu igrao je 73 utakmice sa sva tri svoja tima. Lični rekord od 34 poena ostvario je 1. februara 2001. protiv Finiksa. Najviše skokova (24), ostvario je dva puta. Najviše blokada, čak 12, lupio je igračima Nju Džersi Netsa, 2. decembra 1997.

ZAŠTO JE BIO TRN U OKU BIVŠEM REŽIMU: Priznaje da je i njega, kao i mnoge druge, Slobodan Milošević zaveo kada je došao na vlast u Srbiji. Medjutim, brzo je shvatio situaciju i postao “opozicionar”, prvo diskretno a potom sve glasnije. Njegov telegram podrške ljudima koji su protestovali zbog kradje na lokalnim izborima 1996. bio je pročitan na Trgu republike i dočekan sa oduševljenjem. “Državni neprijatelj” postao je posle intervjua “Vremenu” u oktobru 1999. i još nekih izjava inostranim medijima u kojima je žestoko kritikovao režim Slobodana Miloševića. Ni superpatriotsko držanje za vreme NATO bombardovanja Jugoslavije nije mu pomoglo da ga bivši režim propusti kao kandidata Jugoslavije za Sportsku komisiju MOK-a, iako je u sportskim forumima ispoštovana cela procedura. Političkim i kriminalnim mahinacijama bez presedana njegova kandidatura je zaustavljena.

HUMANIST: Divac je oženjenom Snežanom, glumicom po obrazovanju, sa kojom se zna još iz Kraljeva. Imaju dva sina, od deset i sedam godina, a odnedavno i kćer koju su usvojili u Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj. Prošle godine dobio je značajnu nagradu NBA za iskazanu humanost koju je u svojoj zemlji dokazao bezbroj puta. Duga je lista ljudi kojima je pomogao, bilo sam bilo u saradnji sa svojim drugarima iz Grupe 7 (Paspalj, Djordjević, Savić, Danilović, Bodiroga, Rebrača). Izuzetno je osećajan, uvek spreman da pomogne ljudima u nevolji, rečju pravi primer čoveka u kome su sportska slava i bogatstvo samo produbili izuzetne ljudske vrline.

Vladimir Stanković