Vreme broj 528, 15. februar 2001.

Osim odvikavanja od vlasti (što ide prilično sporo) i opozicionog navikavanja na ulicu (učenje je tek započeto), socijalistima očito predstoji i navikavanje na skromnost, isključene telefone i snalažanje u ambijentu u kome nema više Bracike Kertesa i direktora koji jednim telefonskim pozivom plaćaju sve troškove u ime viših nacionalnih ciljeva

Koliko god da ih je bilo te večeri na beogradskim ulicama (oni kažu dvadesetak hiljada, iskusniji novinski izveštači tvrde najviše dve hiljade), za istoriju će ostati zabeleženo da su SPS i JUL po prvi put kao opozicija izašli na ulicu kada je u Beograd dolazio visoki funkcioner EU-a Havijer Solana, poznat i po nadimku "anđeo smrti". Dok su bili na vlasti, i espesovci i julovci znali su da izađu na ulicu samo kada su organizovali kakav kontramiting ili mitinge koje su oni obično nazivali prilično neobično – skup podrške protiv nečega. Sa Solanom su sada izgubili uličnu nevinost kao opozicija i pokazali da im to "sricanje" uličnih protesta za prvi put i ne ide tako loše.

Od nove vlasti su tražili da uhapsi Solanu i pošalje ga u zatvor, tvrdili su da je nova vlada postala saučesnik NATO bombradovanja SRJ, blokirali su saobraćaj u Ulici Kneza Miloša i najčešće uzvikivali "bando, bando" (doduše bez onog "crvena"), ili "ustala je Srbija". Te večeri na beogradskim ulicama moglo se čuti još sličnih, prepravljenih ili dorađenih parola skinutih sa bogatog uličnog repertoara bivše opozicije. Jedino što niko nije vikao "idemo na Dedinje". Protestu su naime prisustvovali mnogi od nekada istaknutih predstavnika vlasti koji su u Ulicu Kneza Miloša i došli sa Dedinja. Levica na beogradskim ulicama neodoljivo je inače podsećala na ruske komuniste koji s vremena na vreme protestuju na ulicama Moskve, sve nadajući se da će iznenada iz nekog pravca da iskrsne sam Brežnjev i lično ih uveri kako će uskoro sve ponovo da bude kao nekada. Najglasniji među levičarima bio je te noći jedan četnički vojvoda koji je pred TV kamerama tvrdio da je Srbija skočila na noge i predvideo kako bi do kraja godine sadašnji "nenarodni režim" mogao da padne. Taman što se navikosmo na revoluciju, eto izgleda i kontrarevolucije.

NESNALAŽENJE: To, izgleda, prilično rasprostranjeno uverenje među mnogim pripadnicima bivše vlasti da bi veoma brzo sve moglo da se vrati na stanje od pre 5. oktobra, zatim neizvesna sudbina Slobodana Miloševića, kao i pretnja da bi posle političkog mogao da sledi i finansijski bankrot ove stranke tri su svakako najveća problema s kojima se danas suočava do juče vladajuća levica, pre svega socijalisti. Na površini izgleda čak da su se socijalisti zakrpili od poraza koje su doživeli poslednjih meseci – na skupštinskim zasedanjima njihovi poslanici su hiperaktivni, više ne deluju prestravljeno, mnogima se vratila i ona nekadašnja arogancija i na osnovu toga kako dolaze na sednice (obezbeđenje, automobili) i kako govore teško je zaključiti da već nekoliko meseci nisu na vlasti; partijski vrh svakodnevno izdaje saopštenja u kojima se nova vlast napada zbog izdaje nacionalnih interesa, dolaska Solane, saradnje sa Haškim tribunalom, nagoveštaja hapšenja Slobodana Miloševića ili bivšeg direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića; Ivica Dačić i Branislav Ivković počeli su jednom nedeljno da izlaze pred novinare, a Milošević sve češće svraća u sedište stranke u zgradi JUBMES banke; stranka se naveliko priprema za izbor novih mesnih i opštinskih rukovodstava; socijalisti su počeli da se navikavaju i na ulicu... Sam Dačić, međutim, pred novinarima priznaje da se SPS nije baš najbolje snašao u fazi prelaska u opoziciju. Jedan od funkcionera ove stranke tvrdi, međutim, da "nesnalaženje" nije odgovarajuća reč kojom se može opisati trenutno stanje u SPS-u.

"Ne snalaze se ovi iz DOS-a koji ne prestaju da kritikuju vlast iako su na vlasti", kaže ovaj socijalista. "Za nas bi se pre moglo reći da ličimo na nasukan brod koji je na mnogim mestima korodirao i koji je zreo za generalni remont. Mnogi naši članovi, uključujući i neke istaknute funkcionere, zaista misle da će sve ovo sa DOS-om narodu brzo dosaditi i da je naš povratak na vlast pitanje meseca, čim se narod malo 'opameti'. A onda ćemo da sve vratimo kao što je i bilo, kao da se u međuvremenu baš ništa nije dogodilo. Naš partijski program napravljen je za stranku na vlasti i mora u muzej, ali o tome malo ko danas razmišlja. U parlamentu u kome DOS ima dvotrećinsku većinu mi imamo ambiciju da proguramo naše zakonske projekte, umesto da popravljamo ono što je moguće i navikavamo se polako na to da nam naredne četiri godine predstoji mukotrpno dokazivanje prednosti naše političke opcije. Korak po korak. A šansa će doći, pogledajte samo kako su ovi dosovci brzo uskočili u džipove, čak i oni koji su do juče navodno bili samo skromni studenti. Ali da bismo mi jednoga dana mogli da budemo ubedljivi, moramo prethodno da se ratosiljamo mnogih naših istaknutih kadrova. To ide prilično teško. Na tzv. partijskim koordinacijama i dalje učestvuju mnogi od onih koji su zaslužni što više nismo na vlasti. Nije mi jasno šta oni 'koordiniraju' i koga 'savetuju', tim pre što ih na poslednjem partijskom kongresu niko nije predložio ili izabrao u najuže partijsko rukovodstvo."

IKONA U PRITVORU: Remont SPS-a najverovatnije i nije moguć dok na čelu ove stranke i dalje sedi Slobodan Milošević. Većina socijalista praktično već nedeljama čeka da vidi šta će biti sa "šefom", i na svako pominjanje Haga ili eventualnog sudskog procesa kod kuće obično odgovara tezom kako bi tako nešto uvuklo Srbiju u period političke nestabilnosti bez sagledivog kraja. Rukovodstvo stranke očito je do nižih partijskih ešalona spustilo priču koju će vam ovih dana ispričati svaki socijalista – za ono što su do sada učinili, pogotovo zbog žurbe sa priznavanjem SRJ kao novog člana UN-a, mnogi lideri DOS-a su (naravno, po espesovskim kriterijumima) već "zaradili" višegodišnje zatvorske kazne i zato bi morali da vode račune da vlast nije večna. U svakom slučaju, nedavni protest zbog boravka Havijera Solane u Beogradu mogao bi se protumačiti i kao uvežbavanje izlaska na ulice za slučaj da Milošević jednoga dana dopadne zatvora. A Milošević u nekom zatvoru (domaćem ili haškom, svejedno) ponovo bi za socijaliste postao neka vrsta ikone i mučenika koji je žrtvovan "voljom svetskih moćnika i domaćih izdajnika". Istovremeno, sve braneći Miloševića povicima "Čuvamo te, Slobo", SPS bi bez njega na kormilu stranke dobio šansu da se remontuje, oslobodi kompromitovanih ljudi i politike i, eventualno udružen sa ostalim partijama levice, jednoga dana zaista postane ozbiljna opozicija i konstruktivna leva alternativa postojećoj vlasti. Za takve u periodu tranzicije obično ima posla. Novine su ovih dana ionako zabeležile da čelnici levih vanparlamentarnih partija izgleda razmišljaju kako da ubuduće jedinstveno nastupaju. Zoran Lilić (SSDP), Milorad Vučelić (DSP), Aleksandar Vulin (PDL) i Mihajlo Marković (za sada samo bivši SPS) sastali su se navodno ovih dana verovatno ubeđeni da bi njihova "koordinacija" vremenom mogla da postane značajnija od one u SPS-u, na koju još izgleda dolaze Šainović i Šuvaković. Na kraju bi jednoga dana espesovci još mogli da se tajno zahvaljuju Vladanu Batiću, Dušanu Mihajloviću i nadležnim ministarstvima što su im omogućili da obave smenu u vrhu svoje stranke jer za tako nešto sami nisu imali dovoljno snage.

Ništa manje od sudbine Slobodana Miloševića socijaliste brine i stanje partijske kase. Upućeni tvrde da je minus stigao do nekih 200 miliona dinara. Dug je nastao u vremenu kada u SPS-u niko nije pravio razliku između državne i partijske kase, dok se još verovalo da završni račun nikada neće stići. Pre pola godine niko nije mogao da pretpostavi da će jednoga dana RTS, na primer, tražiti da se plati sve ono što su socijalisti trošili u predizbornim porukama u vreme predizborne kampanje. Ili da će neko iz "Politike" ikada pomisilti da zatraži novac za to što su aktivisti SPS-a i penzioneri na kioscima mesecima besplatno mogli da uzimaju ove novine. Sada se ispostavilo da ništa nije bilo besplatno, odnosno da je važilo samo dok je Hadži Antić Struja čašćavao. Samo za "besplatno" čitanje "Politike" sada bi trebalo platiti oko 65 miliona dinara. Kao državna partija u partijskoj državi SPS izgleda godinama nije plaćao ni telefonske račune, zbog čega su sada u mnogim opštinskim organizacijama ove stranke telefoni isključeni. Uskoro bi moglo da sledi i znatno kresanje partijskog aparata. A najgore tek predstoji. Do početka juna trebalo bi da bude okončano popisivanje partijske imovine SPS-a posle čega sledi i oduzimanje velikog dela te imovine i njeno vraćanje državi, kako to predviđa novi Zakon o finansiranju političkih stranaka. Kada se zna da je SPS svojevremeno prisvojio celokupnu imovinu nekadašnjeg SK-a i SSRN-a, onda bi se očekivani gubitak, izražen pre svega u nekretninama i ekskluzivnom poslovnom prostoru, mogao meriti milionima nemačkih maraka.

Osim odvikavanja od vlasti (što ide prilično sporo) i opozicionog navikavanja na ulicu (učenje je tek započeto), socijalistima očito predstoji i navikavanje na skromnost, isključene telefone i snalažanje u ambijentu u kome nema više Bracike Kertesa i direktora koji jednim telefonskim pozivom plaćaju sve troškove u ime viših nacionalnih ciljeva. Uostalom, i jedna od definicija politike kaže da je to posao u kome se, dok si na vlasti, uglavnom troše tuđe pare. Kada se pređe u opoziciju, troši se mahom svoje, ili ono što se nađe.

Nenad Lj. Stefanović

U narednih nekoliko nedelja socijalisti će izabrati nova mesna i opštinska rukovodstva. Pre samo godinu dana na istim izborima održanim uoči redovnog partijskog kongresa do funkcije na opštinskom nivou dolazilo se samo uz potpis tadašnjeg generalnog sekretara stranke Gorice Gajević. Oni kojima Gajevićeva nije dala potpis uzaludno su se tada pozivali na podršku baze. Ovoga puta izbori u jednoj opozicionoj partiji malo koga zanimaju, ali bi nešto "vatre" izgleda moglo da se očekuje u Beogradu. Prema nekim informacijama, oni sa "koordinacije" hteli bi da na mesto prvog socijaliste Beograda izguraju Bogoljuba Bjelicu, bivšeg gradonačelnika Pančeva i sadašnjeg predsednika opštinske organizacije na Starom gradu. Pitanje je, međutim, koliko se takva ideja dopada Ivici Dačiću koji, po svemu sudeći, namerava da zadrži mesto predsednika beogradskog SPS-a i u tome izgleda uživa podršku znatnog dela članstva. Uoči nedavnog vanrednog kongresa SPS-a često se inače nagađalo da bi Dačić mogao da bude i jedini potpredsednik stranke na koga bi Slobodan Milošević ubrzo mogao da prenese rukovođenje partijom. "Šef" je, prema nekim tvrdnjama, uoči samog kongresa promenio mišljenje i do daljeg se okružio sa nekoliko potpredsednika.