Vreme broj 528, 15. februar 2001.

Građevinska vrednost Belog dvora bila je nešto više od petnaest miliona tadašnjih dinara. U sadašnjim parama brojka bi imala jednu nulu više ako se za osnovicu obračuna uzme cena pšenice na beogradskoj berzi tada i svetska cena danas. Toliko otprilike danas košta i hektar placa na tom delu Dedinja. Inače, Beli dvor okružuje “plac” od sto hektara. Nezvanično saznajemo da je za funkcionisanje kompleksa potrebno više od milion i po dinara mesečno 

Poslednjeg dana januara ove godine, premijer Srbije Zoran Đinđić izjavio je da će “predstavnici DOS-a u saveznoj vladi predložiti da se na sledećoj sednici Skupštine Jugoslavije donese zakon kojim će se kraljevskoj porodici Karađorđević vratiti državljanstvo i ustupiti na korišćenje Beli dvor”. To bi, prema Đinđićevim rečima, predstavljalo uvod u donošenje Zakona o denacionalizaciji, koji će se do kraja godine naći pred poslanicima Narodne skupštine.

Malo zatim, savezna vlada utvrdila je i poslala u skupštinsku proceduru Predlog zakona o ukidanju ukaza o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karadjordjević. “Njegovim usvajanjem staviće se van snage jedan pravni akt nelegitiman sa gledišta današnjeg pravnog poretka Jugoslavije i suprotan mnogim odredbama međunarodnog zakonodavstva”, navodi se u saopštenju sa sednice savezne vlade. Imovinsko-pravna pitanja iz ovog domena biće rešena posebnim zakonom, jer demokratski princip nalaže da se ona reše istovremeno za sve gradjane kojima je imovina bila oduzeta nezakonito i iz političkih razloga. Poslanici će o ovom predlogu raspravljati u petak 16. januara.

“Pogledao sam kako izgleda taj zakonski predlog. U prvom članu se navode imena članova porodice Karađorđević koji su predmet tog zakona, a u drugom o povraćaju građanske časti. Imovina će ‘sačekati’ poseban zakon”, kaže Slavenko Grgurević, predsednik Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava i nastavlja: ”Njegovo kraljevsko visočanstvo pestolonaslednik Aleksandar je 1996. godine, pri našem susretu u vili gospodina Danijela Bojera, počasnog predsednika Lige, na pitanje da li je saglasan da Liga počne kampanju za povraćaj nelegalno oduzete imovine sa zahtevom da se prvo vrati imovina kraljevske porodice, u tipično karađorđevićevskom stilu, ljutito odbrusio da to ne dolazi u obzir i da će se pitanje njegove imovine rešavati kad i pitanje drugih oštećenih građana. U međuvremenu smo bili u kontaktu više puta i on svoje mišljenje nije promenio, a ono glasi 'prvo demokratija pa onda sve ostalo'. Uprkos tome, stav Lige je da se mora prvo rešiti pitanje imovine kraljevske porodice jer je sramotno da kad dođu u zemlju, pored tolike imovine, moraju da odsedaju u hotelu.”

Bilo kako bilo, članovima porodice Karađorđević biće napokon vraćeno državljanstvo i biće im ustupljen na korišćenje Beli dvor, u koji je predsednik SRJ Vojislav Koštunica ionako odbio da se useli.

KLASICISTIČKI AMBIJENT: Istorija Belog dvora veoma je neobična. U njemu, naime, pravi vlasnici nikada dosad nisu živeli. Gradnja Belog dvora počela je 18. avgusta 1934. godine po projektu i pod nadzorom arhitekte Aleksandra Đorđevića. Nekoliko meseci kasnije, kralj Aleksandar II Ujedinitelj ubijen je u atentatu u Marseju, gradnju završava knez Pavle, i u njega se useljava. Početkom aprilskog rata svi stanari dvorskog kompleksa su se spakovali i zajedno sa političkom i finansijskom elitom napustili zemlju.

Građevinska vrednost Belog dvora bila je nešto više od petnaest miliona tadašnjih dinara. U sadašnjim parama brojka bi imala jednu nulu više ako se za osnovicu obračuna uzme cena pšenice na beogradskoj berzi tada i svetska cena danas. Toliko otprilike danas košta i hektar placa na tom delu Dedinja. Inače, Beli dvor okružuje “plac” od sto hektara. Najveći deo zemljišta dvorskog kompleksa kupljen je 1920/21. godine od Srpske pravoslavne crkve, dok je ostatak otkupljivan od pojedinačnih vlasnika dok nije zaokružena cela površina.

“Dedinjski kompleks dvorova ima dva glavna objekta: Kraljev ili Stari dvor i Beli dvor, kao i niz pomoćnih objekata", kaže Dragoljub Acović, predsedavajući Krunskog saveta u odsustvu prestolonaslednika Aleksandra. Svaki od dvorova ima po četiri hiljade kvadrata korisnog prostora. Stari dvor je prvi sazidan, i on je zvanična rezidencija kralja. Njegova gradnja počela je 1922, a kralj i kraljica su se u njega uselili 1925. godine. Beli dvor je zamišljen kao rezidencija kraljevića Petra, Tomislava i Andrije, da se okuće kad odrastu. Posle atentata na Kralja Aleksandra II, prestolonaslednik je, iako maloletan, automatski postao kralj, te je stari dvor bio njegova zvanična rezidencija. Njegova braća bila su deca i bilo je još daleko do njihovog samostalnog života. Kada je Beli dvor završen, u njega se, kao regent, uselio knez Pavle sa svojom porodicom s namerom da tu boravi do punoletstva kralja, odnosno do odrastanja kraljevića Tomislava i Andreje. Sve što se dešavalo posle ’41. godine nije nepoznato. Po dolasku partizana u Beograd, 1944. godine, u Beli dvor se uselio Josip Broz. Zašto u Beli a ne u Kraljev, može se samo nagađati. Moja pretpostavka je da njemu nije odgovarao ambijent Starog dvora u srpsko-vizantijskom stilu sa reprodukcijama fresaka iz manastira, stilu za koji Broz nije mogao imati simpatije. Ni crkva pored dvora mu zasigurno nije bila draga. Beli dvor je građen kao klasicistička vila, i njemu je to bilo mnogo prihvatljivije. Pošto je njegovo useljavanje nepovoljno komentarisano u stranoj štampi (komunista, pa u dvor!), on je kuću moga strica proglasio za rezidenciju, a u Belom dvoru je zadržao samo kabinet. Od tada Beli dvor počinje da se poima kao gnezdo vlasti. U arhitektonskom smislu sve je ostalo isto sem što je sagrađen zatvoreni bazen.”

TROŠKOVI: Svako je bar jedanput u životu zamišljao da je princ/ceza i sebe na dvoru. Mašta može svašta, ali na javi to košta. Toliki plac zahteva podosta baštovana, onolike zgrade oho-ho pomoćnog osoblja sa sve nadzornicima i knjigovođama i još više obezbeđenja. Logično je zapitati se ko će to da plati.

“Kada se donese odluka da je to vraćeno, onda je obezbeđenje problem onoga kome je vraćeno. Postupak restitucije može trajati tri meseca, ali i nekoliko godina. Od trenutka kad se dozvoli korišćenje do trenutka vraćanja u vlasništvo mislim da bi objekat trebalo da obezbeđuje onaj ko je to činio do sada”, glasno razmišlja gospodin Acović. Zavisi i od toga da li će se tamo priređivati prijemi i druge aktivnosti ili samo stanovati.

Kralj Aleksandar je te troškove namirivao sredstvima koja su mu po položaju pripadala (“Civilna lista”). Kralj je, kao i svaki vlasnik nekretnina, plaćao porez na imovinu. Štitila ga je garda i dvorska straža, kao i docnije “stanare”. Gardisti su i danas na stražarskim mestima oko dvora a na teret poreskih obveznika. S obzirom na to da “prestolonaslednik” nije kralj i da ni Jugoslavija ni Srbija nisu kraljevine, osetljivo je pitanje, pored plaćanja, i sastav obezbeđenja. Po zakonu, na gardu ima pravo samo predsednik savezne države pa bi njeno dalje angažovanje na zaštiti ovog objekta donelo nove nedoumice.

“Postoji velika zabuna oko titule prestolonaslednika”, objašnjava g. Acović. “Naime, ta titula faktički ne postoji i on je postao kralj onog sekunda kada je njegov otac izdahnuo. Dilema je, naravno, kakva je njegova uloga u sadašnjem državnom sistemu. Mora se, zato, pre svega definisati njegov status i njegova ustavno-pravna uloga. Ipak, ceo dvorski kompleks je po svojoj strukturi i značaju kulturno-istorijski spomenik i logično je da država štiti svoje spomenike. To nije isto kao nečiji stan ili nečija kuća. Spomenik je zaveštanje za budućnost i mora biti zaštićen, bilo da se radi o Dečanima, Neznanom junaku ili nekom drugom spomeniku.”

“Dvorski kompleks na Dedinju nema za sada status kulturno-istorijskog spomenika, mada je dokumentacija za zaštitu spremljena još početkom devedesetih”, kaže Vera Pavlović-Lončarski, istoričarka umetnosti u gradskom Zavodu za zaštitu spomenika kulture. “Trenutno je zaštićen u okviru prostorne kulturno-istorijske celine Topčider. I da ima status spomenika, po važećem zakonu vlasnik je zadužen za održavanje i obezbeđivanje objekta.”

Imovina pored užitka donosi i glavobolje vlasniku. Zakon o porezima na imovinu predviđa da se porez plaća na prava svojine, plodouživanja i na pravo upotrebe. Osnovica poreza na imovinu utvrđuje se na osnovu tržišne vrednosti nepokretnosti i obračunava se po stopi od 0,25 odsto. U ovom slučaju vrednost se meri milijardama dinara i po ovome godišnji porez bi iznosio koju desetinu miliona dinara. Kao da i ovo nije dosta pa zakon predviđa da “kada fizičko lice pored stana ili stambene zgrade u kojoj živi ima u svojini jednu ili više stambenih zgrada ili stanova koje ne izdaje u zakup, obračunati porez se uvećava za pedeset posto”.

Nezvanično saznajemo da je za funkcionisanje kompleksa potrebno više od milion i po dinara mesečno. Mnogi vlasnici dvoraca u svetu namiču novac za te potrebe od ulaznica za razgledanje. Po nezvaničnom saznanju, u celom kompleksu je sve na broju i u perfektnom stanju. Jedino su, usled detonacija, tokom bombardovanja, popucala stakla na vitrinama biblioteke.

Zoran Majdin

“Mene iznenađuje ponašanje premijera Đinđića: dva puta smo mu pisali nudeći pomoć i saradnju i gotov set predloga zakona o ovom problemu koji su izradili naši pravnici sa gospodinom Hiberom na čelu, a on nas nije udostojio ni odgovora. Predsednik jedne stranke i sada predsednik vlade ponaša se isto kako su se pola veka ovde ponašali čelnici partija. Umesto da o načinu rešavanja ovog pitanja odlučuju pravni eksperti, pa zainteresovane strane i parlament, on sebi daje za pravo da konstatuje da će imovina, umesto vraćena, biti delimično nadoknađena. Nije to njegova dedovina pa da nam nešto daje. Na sreću, odgovorio nam je predsednik Koštunica, i mi očekujemo povoljno rešenje na saveznom nivou. Naopak redosled poteza nove vlasti kada je imovina u pitanju, prvo privatizacija pa onda restitucija, miriše na manipulaciju i dezavuiše rešavanje vlasničkih prava. U svim postkomunističkim zemljama prvi zakon koji je donet bio je zakon o vraćanju otete imovine. Svi ostali zakoni, naročito onaj o privatizaciji, proizlazili su iz njega.”

Nema podataka

I posle nedelju dana kako su zamoljeni, do zaključenja ovog broja službenici Direkcije za imovinu saveznih organa nisu uspeli da nam dostave podatke o trenutnim troškovima održavanja i obezbeđivanja dvorskog kompleksa kao ni broj zaposlenih zaduženih za te poslove. “Nešto je pisano na tu temu ali se verovatno čeka odluka viših istanci”, rekla nam je ljubazna sekretarica. Viša instanca, u liku generalnog sekretara savezne vlade je odlučila, u “minut do dvanaest”, da je za davanje informacija po ovom pitanju ovlašćen isključivo savezni ministar informisanja, Slobodan Orlić tako da smo ostali uskraćeni za njih.

Sramotni zakoni su kratki

Posle Drugog svetskog rata konfiskovana je imovina “narodnih neprijatelja i saradnika okupatora”, sprovedena je “eksproprijacija eksproprijatora” i nacionalizovana je sva imovina koja je po mišljenju tadašnjih vlasti predstavljala “višak” za pojedinca. Kraljevskoj porodici je ukazana “čast” pa im je posebnim ukazom oduzeto državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina. Izuzetak je bio princ Đorđe koji, sledstveno svom slobodoumlju, nije u emigraciji saosećao sa patnjama svoga naroda nego je ostao u zemlji. Imovina mu je ipak oduzeta, sem skromne kuće u kojoj je živeo. “Ukaz kojim se porodici Karađorđević oduzima državljanstvo i konfiskuje imovina i koji je potpisao u ime Prezidijuma FNRJ dr Ivan Ribar sadrži svega nekoliko članova. U jednom je nabrojano deset članova porodice, i to po dvorskoj hijerarhiji, dok se u drugom konstatuje da im se konfiskuje celokupna imovina”, kaže za "Vreme" arhitekta Dragoljub Acović, koji u odsustvu prestolonaslednika Aleksandra II predsedava Krunskim savetom. “Sramotni zakoni uvek su vrlo kratki”, dodaje.

prethodni sadržaj naredni