Vreme broj 528, 15. februar 2001.

Jesmo li na putu da u preteranoj revnosti napravimo krupnu grešku? Decenijama je bivša Jugoslavija veoma uspešno sarađivala sa Libijom, državom čiji režim ne mora svakome da se dopada, ali koja pošteno plaća i u kojoj ima mnogo posla za nas 

Nedavno je jedan visoki funkcioner nove vlasti (čije ime nećemo pomenuti zbog kredita od sto dana) olako odbacio sugestiju da se razmotre mogućnosti privredne i druge saradnje sa Libijom. Stiče se utisak da je reč o preteranoj političkoj revnosti ili pogrešno shvaćenoj "političkoj korektnosti" u novoj Srbiji. S jedne strane se libijski režim doživljava na zapadni način, kao "teroristički"; s druge strane – one "nacionalno odgovorne" – Libija se opet olako otpisuje kao "islamsko-fundamentalistička", dakle automatski "neprijateljska" zemlja. Dobro, pukovnik Gadafi jeste radio ovo i ono; ali je na kraju pristao da sarađuje i Libiji su sankcije uglavnom dignute, pa je sada na putu da se reintegriše u svoj prirodni mediteranski prostor.

Da budemo sasvim praktični: Libija je država koja godišnje eksploatiše najkvalitetnije nafte u vrednosti od 17 milijardi dolara. Veze Jugoslavije sa Libijom učvršćene su početkom sedamdesetih, posle državnog udara u kome je 1969. mladi oficir Muamer el Gadafi svrgnuo ostarelog kralja Idriza. U mladalačkom pokušaju da svoju revoluciju, nadahnutu uobičajenim panarapskim romantizmom, proširi na ostatak Magreba, Gadafiju je loše krenulo. Jugoslovenska vojna pomoć pomogla mu je da se održi na vlasti. Gadafija su pod starost prošle panarapske i druge ambicije (od kojih je, na kraju krajeva, Libija imala najviše štete). U izolaciji u kojoj se našla, međutim, Libija je sve vreme imala podršku Jugoslavije i dve su države sretno trgovale na obostranu korist.

PUTNICI I KOFERI: Na planu vojne saradnje otišlo se zaista daleko, pre svega u vazduhoplovstvu i pratećim delatnostima. Jugoslavija je Libiji prodala preko 250 borbenih aviona tipa Galeb i Jastreb tokom desetak godina, od 1974. do 1985. Uz te avione išla je kompletna infrastruktura: sistemi naoružanja, zemaljska podrška, obuka pilota, održavanje, remonti i sve ostalo što spada u složene sisteme naoružanja. Bio je to najveći posao jugoslovenske industrije naoružanja i vojne opreme ikad. Osim toga, Jugoslavija je školovala generacije i generacije libijskih oficira svih specijalnosti, ali i lekara i drugih kadrova. Naši ljudi koji godinama žive u Libiji kažu u šali da libijska tajna služba nema nikakvih problema prisluškujući njihove telefone: oficiri su svi školovani u VP 5000 u Pančevu... Sve je to bilo uredno plaćeno.

Uz vojnu industriju odmah dolazi i nevojna. Jugoslovenske su firme u Libiji zaradile velike pare na građevinskim poslovima, u petrohemiji, mašinskoj i drugoj industriji i u civilnom vazduhoplovstvu. Libiji smo prodavali pre svega znanje, najskuplju robu. Dan-danas naši stručnjaci održavaju veći deo libijskih vazduhoplova (6000 dolara mesečna plata po čoveku!), ali su prisutni i u svim sferama privrednog života. I sve se to uredno plaća.

Libija je država nama sklona, slažu se sagovornici "Vremena" koji su tamo živeli ili još žive. Niko nije imao nijednu primedbu na ponašanje i tretman vlasti i stanovništva. Za vreme vazdušne kampanje NATO-a 1999, Libija nije uskratila našim državljanima nijednu vizu; Gadafi je čak hteo da pošalje tankere s naftom u Bar, ali su ga zapadne sile ucenile pretnjom zaplene. Naši sagovornici kažu da je odmah posle 5. oktobra Libija poslala Jugoslaviji pomoć od 1.700.000 švajcarskih franaka.

Miloševićev režim ponašao se u Libiji kao i na drugim mestima. Zaobilazeći sankcije protiv Jugoslavije (ali i protiv Libije) formirane su "Miki Maus" kompanije kroz koje je tekla gotovina bez kontrole, preko Kipra, Libana, Gibraltara... Vladinim avionima, "falconima" i "learjetovima", leteli su u Libiju i natrag Borka Vučić, Dojčilo Radojević, Vuk Ognjenović iz NBJ-a, pokojni Žika Petrović iz JAT-a, Zoran Lilić, Nikola Šainović i drugi – isti takvi kao i oni. Bilo je tu diskretnih i manje diskretnih pijanki, skupljanja reketa "za pomoć Srbiji" od zaposlenih u Libiji, u gotovom, nošenja torbi s parama i ostalog... Bilo je i poslovno nekorektnih aktivnosti koje su se ponekad graničile s kriminalom, kako to već biva za sankcija. Rezervni delovi za avione prodavani su po bezobrazno visokim cenama, ponekad i delovi nepropisno remontovani ili remontovani pošto im je istekao resurs. Posle pada onog aviona IL-76 kod Surčina 1996, a avion je prevozio zabranjenu robu iz Rusije i Jugoslavije namenjenu Libiji, bilo je pokušaja da se naplati šteta na način nekorektan. Bilo je pokušaja monopolisanja određenih oblika saradnje sa Libijom, onih najprofitabilnijih, naravno. Jedan naš sagovornik pominje i slučaj beogradske firme JPL Systems iz novembra 1996: tada je američka štampa digla graju na tu firmu jer, navodno, učestvuje u razvoju neke libijske balističke rakete; posao je, navodno, bio vredan desetak miliona dolara. Slučaj nije bio nikada rasvetljen do kraja.

A ŠTA SAD?: Sada je pitanje: šta ubuduće raditi sa Libijom? Sagovornici "Vremena" dosta ubedljivo insistiraju na tome da u toj zemlji ima mnogo posla za nas. Na primer: Libija planira da izgradi 1200 kilometara željeznice u skoroj budućnosti. To je šansa za naše firme koje imaju iskustva i resurse: reč je o barem hiljadu različitih vagona koje mi možemo da napravimo, o elektrifikaciji, građevinskim i drugim specifičnim željezničkim poslovima. Za sve to naše firme – ako se dogovore sa Libijom – lako mogu dobiti komercijalne kredite. Isti je slučaj sa aktiviranjem već postojećih metaloprerađivačkih postrojenja iz kompleksa vojnih fabrika Rapta (90 km južno od Tripolija): tamo stoje neraspakovane skupe i moderne mašine koje se mogu koristiti za civilnu proizvodnju. Petrohemija pruža najveće šanse, bilo kroz koncesije za vađenje nafte, bilo kroz tehnološku saradnju sa Libijom. Libija, na primer, planira da sa italijanskim monopolom ENI (Ente nazionale idrocarburanti) izgradi podzemni gasovod do Sicilije. Osim toga, Libija planira i razvoj svoje petrohemije čime bi prevazišla dosadašnju čisto rafinerijsku fazu, a u tome bi naši stručnjaci i firme lako našli svoje značajno mesto. Naftna industrija Srbije ima priliku da sa libijskom firmom NOC (National Oil Corporation) uspostavi saradnju na više planova: od koncesija, preko uzajamnog investiranja, prerade sirove nafte, tehničke pomoći, pa do školovanja kadrova. Nastavak saradnje u oblasti vojne industrije takođe obećava, kao i civilno i vojno vazduhoplovstvo. Samo održavanje i remontovanje vazduhoplova, gde smo mi prisutni godinama, moglo bi od Libije napraviti najprivlačniju zemlju za vazduhoplovstvo u ostatku Afrike, kažu stručnjaci iz te oblasti. Obuka pilota može da se nastavi; JAT ima ljudske i tehničke resurse za remontovanje motora i tekuće održavanje. Libijska trgovačka flota takođe je zrela za ozbiljne remonte; Libija uvozi veći deo svoje hrane; Libija planira i razvoj turizma na dve hiljade kilometara sredozemne obale. I tako dalje, a Libija pošteno plaća.

Ovih dana je savezni ministar Rasim LJajić putovao po Bliskom istoku; saopštenja SINF-a kažu da je razgovarao o privrednoj saradnji u Kuvajtu, Alžiru, Maroku... U Libiju nije otišao. Za to vreme bivše jugoslovenske republike trude se da ponovo uspostave saradnju sa ovom zemljom: sarajevski Energoinvest je 1992. potpisao ugovor sa Libijom i 500 bosanskih stručnjaka svih nacionalnosti do sada je prošlo kroz tu zemlju radeći na naftnim poljima i u rafinerijama. Hrvatska INA je imala (i planira da ponovo traži) koncesije na naftnim poljima, a hrvatska vojna industrija radi sa Libijom.

Treba se, dakle, manuti predrasuda i onoga što neki u novoj vlasti doživljavaju kao "političku korektnost" na evropski način. Evropski pristup, naime, drugačiji je: niz velikih firmi iz zemalja EU-a našao je načina da sa Libijom radi bez smetnji – i pošteno – dok su trajale sankcije protiv Tripolija. Jugoslavija ima više prednosti koje nas čine primamljivima na libijskom tržištu roba i usluga – od tradicionalne bliskosti, do stvarne konkurentnosti. A Libija pošteno plaća poštene poslove.

Miloš Vasić