Kako su radikali videli Sadama
I tako su Vojislav Šešelj i Aleksandar Vučić videli Sadama Huseina; izbliza, kao Slobu!
Sigurno je palo i ljubljenje u obraz, uz muževno obostrano
esperanto-stenjanje (ho-hoo!) od sreće i počašćenosti! Pošto ova
neobično važna poseta, pred kojom je uzdrhtao ceo Novi svetski poredak,
nije dobila dovoljno publiciteta u srpskim medijima – upravo stoga što
njima sada upravljaju sluge NS poretka, koje su u paničnom strahu od
idejnog & akcionog povezivanja vodećih antiimperijalističkih snaga
planete – evo malog preliminarnog objašnjenja, za one koji nedovoljno
pažljivo čitaju dnevne novine: delegacija najviših predstavnika Srpske
radikalne stranke, sa dvojicom narečenih gorostasa srpske otadžbinske
misli na čelu, bila je prošle nedelje u zvaničnoj i prijateljskoj
poseti zvaničnom i prijateljskom Iraku, gde su je (srdačno) primili
najviši tamošnji dužnosnici, među kojima ministar inostranih poslova
Tarik Aziz i, razume se, sam Vođa iračkog naroda. Iako ima indicija da
im se dopala društvena atmosfera u Iraku, srpski radikalni mislioci i
delatnici ipak su se požrtvovano vratili u porobljenu otadžbinu: kako kaže
jedna poslovica – hvali more, drž' se kraja!
Neko će iz gorenavedene
istinite priče verovatno zaključiti kako se neki ovdašnji običaji,
uvreženi tokom decenije i kusur vladavine Slobodana Miloševića, i dalje
veselo nastavljaju, kao da ništa nije bilo; ovo bi, međutim, bio
brzoplet zaključak koji bi, zasenjen spektakularnošću prizora emotivnih
levantinskih poljubaca, propustio da opazi suštinsku promenu. Idemo,
zato, redom.
Nema sumnje da je i Srbija
(“Jugoslavija”) sve do notornog 5. oktobra bila ravnopravan, čak
veoma omiljen član neformalnog udruženja zemalja koje svoj de†cit s
demokratijom i sličnim buržoaskim nastranostima nadoknađuju su†citom
u proizvodnji (post)nesvrstane magluštine, inače prilično groteskne u
posthladnoratovskom svetu; ovo bismo živopisno društvo mogli priručno
nazvati despotskom internacionalom. Rame uz rame sa Sadamom, Kastrom, Lukašenkom
i još nekolicinom poglavara parija-država iliti još preciznije rogue
states, kako ih Anglosasi u poslednje vreme zovu, naši su vladari
godinama vojevali protiv Globalnih Zavera. Osim zvaničnika i “poštene
inteligencije” ostalih zemalja Starog Svetskog Poretka, društvo su im
pravili razni marginalni likovi iz što imperijalističkih
što porobljenih zemalja, šućmurasta
ekipa sastavljena od svih zamislivih levih i desnih radikala, neofašista,
kvazianarhista, komunista-ekologa i ostalih mlatozamlata koje čuče po marginama
margina političko-medijske scene u svojim zemljama. Setite se samo
kakve je sve likove primio Slobodan Milošević i poseo ih na svoj kanabe;
ima kod Milete Prodanovića sjajnih scena kada mu u posete dolaze razni
vanzemaljski oblici života... Što se Sadamovog najradikalnijeg druga tiče,
on je tokom svoje kratke ali burne vladavine sirotim Zemunom imao čast i
zadovoljstvo da dodeli titule počasnih građana ove podunavske varoši i
jednom Žan-Mariju le Penu i Vladimiru Žirinovskom, ali takođe, što je
manje poznato, i Francu Šenhuberu, vođi “legalne” frakcije nemačkih
neonacista. I posle kažu da je Šešelj zlopamtilo! Ovakve su parade tipične
za sve autoritarne države, a ako su te ljupke zemlje uz to još izolovane
međunarodnim sankcijama, onda “posete prijatelja iz sveta koji podržavaju
našu pravednu borbu i šire istinu o nama” (kao virus ebole) postaju
prava industrijska grana; u ove
će svrhe poslužiti svako ko se može i ko se dade nahvatati; nekima se,
bogme, toliko dopadne da se usput i ožene, kao Danijel Šifer, meraklija
od ukusa i ljubitelj novosadskih butika. Stvar je funkcionisala bez greške
još za vreme hladnog rata: zemlje sa pogrešne strane Gvozdene zavese
stalno su pompezno ugošćavale “naše drugove koji stenju pod čizmom
Zapada” i razne “progresivne intelektualce” koji su negovali
selektivno slepilo nazivajući ga naprednim
uverenjima. Razume se, sva bi se ta bratija, nakon što se kod drugova
iz Politbiroa nauživa u svemu što je lokalnim srećnim
robovima nedostižno, a za uzvrat dâ poneku zadivljenu izjavu o sreći
i blagostanju koje je zatekao kod svojih domaćina (ono i jeste, nije da
nije...), brže-bolje vraćala kući. Retki uistinu neupućeni idealisti,
oni čije je slepilo bilo isuviše
autentično, ostali bi iza Zavese malo predugo, pa se obično nikada
ne bi ni vratili: ne što im se toliko dopalo, nego zato što bi nekako
neobjašnjivo zalutali čak do Sibira, odakle nisu umeli da pronađu put
“za nazad”. Pošto je Milošević u gotovo svemu nasledio i
osavremenio hladnoratovske obrasce, nije bilo razloga da i u ovoj stvari
ne postupa tako. Sa Šešeljem je stvar, doduše, malo komplikovanija:
ovaj nepredvidivi veseljak svojevremeno je nudio Džordžu Bušu Starijem
svoj “odred četnika” da ode u Irak i Kuvajt i pripomogne neiskusnim
Amerikancima glede “Pustinjske oluje”; diskretno odbijen ili
izignorisan, izgleda da se toliko uvredio da je promenio stranu. Zbog toga
će, bogami, Džordž Buš Mlađi žestoko da ispašta! Pogotovu što je
sada sa Šešeljem i Aleksandar Vučić, koji je toliko bolno falio za
vreme “Pustinjske oluje”.
Nego, dobro, gde je ta obećana
promena?! Stvar je, dakako, u prinudnom igranju u gostima: promena društvenog poretka u Srbiji označila je
takoreći prekonoćni kraj raznolikih lokalnih paraideoloških tlapnji i
jednostrano ispisivanje zemlje iz despotske
internacionale. Zahvaljujući ovome, “druženje” sa njenim
pripadnicima drastično je smanjeno, do nivoa kurtoaznih diplomatskih
odnosa. Autokratski Presto je i “stvarno” i simbolički prazan i više
nema potrebe za ceremonijalnim ugošćavanjem raznolikih belosvetskih šifer-šenhubera;
naprotiv, “klijentela” se polako povlači kućama, tražeći neki novi
angažman na drugom mestu. Milošević,
doduše, prekraćuje duge hagočekačke dane primajući predsednicu jedne
od grčkih komunističkih partija, ali to je privatno-partijski čin koji
više nikoga ne zanima. Pošto više nikome ko ovde poseduje i(li)
predstavlja društvenu moć ne znače ništa, Miloševićeve kolege iz
narečene internacionale više ne mogu poslužiti za ovdašnju reprezentaciju; i dalje im je, međutim, potrebna ovdašnja
klijentela zbog vlastite “promidžbe”; otuda ne treba sumnjati da će
odličnici bivših režimskih stranaka (oni koji se usuđuju da izađu iz
zemlje) u predstojećim mesecima razviti “živu diplomatsku
aktivnost”, koja će kod njihovih domaćina biti isto onako kitnjasto i
blesavo predstavljana kao što je i ovde bio slavljen beznačajni i
bezvezni dnevnica-dolazak svake zalutale šeprtlje koja honorarno Širi
Istinu po svojoj kući i komšiluku, diskretno privezane za kanabe na
Andrićevom vencu (da ne uneredi nešto). “Mi” se, dakle, sada simbolički
selimo u “normalan”, straight-položaj
zemlje koja bira društvo, ali u kojoj se, kao i u svakoj drugoj, nađe
poneki “levi” ili “desni” redikul koji najbolje obožava da se druži
s diktatorima sa svih kontinenata, što ovi, pak, umeju da cene. Zato je
najbolje izvoziti te likove tamo gde još ima tržišta za njih: bio bi to
njihov najsnažniji doprinos nacionalnom
interesu.
Teofil
Pančić
