Iskreni ekstremizam
Nije šok pornografija prikazana na Festu. Šok je bio Leo Karaks
Program
ovogodišnjeg Festa ponovo je ponudio nekoliko filmova "za svačiji
ukus" komada dva ili tri o kojima ceo grad priča, a koji su već na
redovnom bioskopskom repertoaru. Tako će se ubrzo videti da li je priča
o njihovoj univerzalnoj privlačnosti i pretpostavljenoj veličini bila
indukovana samo akutnim festovskim bunilom, dakle stanjem u kojem posle
pet čistih "ispirača mozga" šesti film uvek deluje genijalno
ukoliko samo podseća na film ili, s druge strane, na
"umetnost".
Svuda unaokolo prepričavao se kontroverzni "pornografski" i
pornografski program "Blagodeti prljavog", s naglaskom na danski
hiperakcioni hardkor Ružičasti
zatvor, koji je režirala žena, a proizvela producentska kuća nikog
drugog do Larsa fon Trira, autora Plesa
u tami.
Sad već slobodno možemo reći "tradicionalno", kukalo se i
naricalo uz filmove tzv. iranskog talasa (jedni ganuti, a drugi to isto
ali što su platili kartu), a ceo sevdah dobio je na intenzitetu posetom
venecijanskog pobednika Džafara Panahija sa filmom Krug. Skandinavske priče, bilo postmoderno nihilističke kakav je
bio 101 Rejkjavik ili iskreno
devijantne hipi-socijalističke kao u filmu Zajedno
Lukasa Mudisona, retko su se odvajale od omiljenih homoseksualnih
preferenci koje su poslednjih godina za filmove iz tih predela postale
isto što i musavo Ciganče za našu kinematografiju: omiljeni izvozni
artikal.
Nije trebalo propustiti, naravno, ni ultimativni treš klasik Rokenrol
Frankenštajn, čije će ime daj-hard fanovi ovog žanra još dugo
pominjati sa setom i suzama radosnicama.
Podelili smo sve tuge i radosti, često i muke stvaranja, i sa onima s
kojima smo jednom, legenda kaže, delili isti jezik. Rusi su, pak, na
veliku radost okupljene braće Srba koji očito zlo ne pamte, pošto Rusi
u filmu lepo priznaju da su ih izdali, mada bez daljih pojašnjavanja,
stigli najzad do originalnog slovenskog akcionog serijala (Brat
2) i postavili obrazac oko koga će narednih decenija nervozno optrčavati
domaći i okolni stvaraoci u pretrazi skrivene recepture.
A
ipak, prvi Fest u ovom svežem milenijumu natkriljenom zubatim suncem
trebalo bi pre svega da se pamti po predstavljanju jednog autora, upućenijoj
beogradskoj publici dosad poznatog samo iz tekstova i priča, a koje je uz
Beneksa i Besona, sredinom osamdesetih pominjan pod odrednicom "novi
barok". Dva filma Lea Karaksa, Ljubavnici na mostu i Pola X,
ove godine su nas brutalno presrela tokom standardnog pokušaja da
decentno propratimo ponuđeni izbor filmova, izvučemo se što jeftinije
iz festivalskih oda "humanosti", pretrčimo što opuštenije
buduće bioskopske hitove i iskopamo poneki "nebrušeni biser"
kao mutnu nadu za neozbiljno shvaćenu budućnost. Posle ko zna koliko
vremena, ali dovoljno dugo da je njen veći deo oslepeo i oguglao, ovdašnja
publika imala je priliku da se nađe oči u oči sa filmovima, a odmah
potom i samim rediteljem čija je hrabrost očito plod nemogućnosti
izbora, i samim tim bezgranična. Ulenjeni, izmrcvareni i isceđeni deo naše
kulturne javnosti već odavno je kao najvišu težnju prihvatio
"solidno" (čitaj: mediokritetski), "spretno" (čitaj:
netalentovano) i "korektno"( čitaj: dosadno). Samim tim,
iskreni ekstremizam Lea Karaksa, stravični postupci njegovih junaka uništenih
upravo ovakvom sredinom, u retko viđenom filmskom ekspresionizmu i
potpunom jedinstvu forme i sadržaja morali su im delovati zgražavajuće
i nedostojno. Smelost da kao junake uzme klošare sa pariskih ulica ili
dobrovoljne izgnanike u sektu, a da ih pri tom ne opiše kao jadne žrtve
društva, ni kao nemoćne, ni kao ispravne, uz smelost da za njih zatim ne
traži samilost ni sažaljenje ni suze, a da im pokloni ljubav za sebičnost
i strast za porok – u recentnom filmu pojave
su bez presedana. Karaksovo opredeljenje da svemu što radi pristupi iz
same srži svog osećanja života toliko je oprečno postmodernoj doživljajnoj
skali (od ironije do kempa) da izaziva fizički šok velike većine. Neki
će ga, naravno, lako odagnati pljuvanjem i povraćanjem; posle je odmah
mnogo lakše. Oni hrabriji će patiti. Ali oni znaju da bez toga nema
novih početaka. Ovim neočekivanim postignućem trebalo bi da se ohrabre
i inspirišu i ljudi oko Festa. Nije šok pornografija, šok je bio
Karaks.
Maja Uzelac
