Ra(t)ni radovi
Česlav Miloš i Ježi Andžejevski: Pisma – eseji; s poljskog
prevela Ljubica Rosić; Književna opština Vršac, 2001.
U
leto i jesen 1942. godine Evropa nije bila preterano ugodno mesto za život
– osim ako ste fan Adolfa Hitlera ili barem građanin Švajcarske – a
Varšava je bila, čak i unutar takve Evrope, jedno od svakako
neprijatnijih i opasnijih mesta; dva tada još relativno mlada i relativno
neafirmisana pisca, Česlav Miloš i Ježi Andžejevski, vegetirala su u
okupiranoj Varšavi i – dopisivala se. S obzirom na sadržaj njihove
korespondencije, nije čudo da su svaki put "čekali zgodnu priliku
da razmene pisma", kako se kaže u propratnoj belešci uz srpski
prevod njihove prepiske. Ratnim cenzorima i špiclovima sigurno se ne bi
dopalo ovo slobodno dijaloško razmatranje vaskolikih pomodnih (i
pogubnih) ideologija, a kritički sud te vrste u burnim vremenima ume da ima opipljivu
egzistencijalnu težinu...
Epistole dvojice potonjih velikana moderne poljske i svetske književnosti
doista nije pretenciozno nazvati esejima, pošto u njima i nema ničega od
ove životne, svakodnevne trivie
kakvom se korespondenti obično bave (što bi, doduše, bilo možda
dobrodošlo kao slikoviti dokumentaristički začin ovih razmatranja,
ali... ne možete imati sve), nego je u celosti posvećena razgovetanju
aktuelnih totalitarnih ideologija, komunističke i fašističke – a malo
je koja zemlja toliko stradala od obeju kao Poljska – i, još više, traženju
njihovog korena u meandriranju emancipatorskih i, pokazalo se,
novo-porobiteljskih ideja evropskog moderniteta (poput, recimo,
nacionalromantizma, koji je poslužio kao važan faktor defeudalizacije
Evrope); treći svetonazor o kojem se ovde vodi intenzivan disput jeste katolicizam;
zanimljivo je kako Andžejevski, u deceniji posle rata ubeđeni marksista
i pisac revolucije, pokazuje
izrazitu sklonost katolicizmu, ne u njegovom "pojavnom",
svakodnevno-klerikalnom i, uopšte, institucionalnom smislu koliko kroz
primetni napor i potrebu da se usvoji, i pred skeptičnim prijateljem
odbrani, nekakva eshatologija,
nekakav Smisao – ili makar održivost, nezastarelost ideje
smisla – iza kojeg se može stati bez ostatka. Zapravo, iz ovih
nesigurnih, gotovo očajničkih napada
katolicizma ra(t)nog Andžejevskog postaje nam jasniji njegov potonji
ideološki angažman, zbog kojeg je dobio svoju ne baš blistavu
"rolu" i u Miloševom Zarobljenom
umu; i jedno i drugo je, pak, iz današnje perspektive nekako gotovo
sasvim nespojivo s piscem briljantnih, složenih, igrivih, u najširem
smislu reči ateističkih dela kakva su Ide
skačući po gorama ili Zdruzgotina,
koja su ga uvrstila u najviši red korifeja romana
visoke moderne, onaj red čiji je "prvosveštenik" Sol
Belou, pisac po kojem će se – kad se rasprše mode i slegnu medijske
prašinčine – prepoznavati druga polovina XX veka ništa manje nego što
se prva polovina prepoznavala po Tomasu Manu.
Česlav je Miloš u ovim epistolama manje-više onaj i onakav kakvim ga
poznajemo iz njegovog obimnog dela: nepoverljiv prema "velikim pričama"
ideologija i prema "državotvornim" zanosima svih vrsta, sklon
afirmaciji svega što se, iz korpusa judeohrišćanske civilizacijske
tradicije, može prepoznati kao prosvetiteljsko i humanističko u
izvornom, ozbiljnom, ne-mesijanskom smislu. Oslobođan potrebe za
(vidljivim) traganjem za Velikim Ciljem – koja razdire njegovog
korespondenta – Miloš pravi superiornu inventuru duhovnih stremljenja
novovekovnog evropskog čoveka, od renesanse, reformacije,
prosvetiteljstva i romantizma do savremene filozofije, psihoanalize i
moderne literature; svrha je ovog sumarnog – i sumornog... – pregleda
upravo u tome da se objasni kako je moguće da su tolike
"emancipatorske" ideologije, pokreti i napori rezultirali
grandioznom revarvarizacijom
evropskog čoveka – ili barem nisu umeli da je spreče. Ili je to
barem tako moralo izgledati nekome ko jesen 1942. provodi u Varšavi, u
samom oku jedne oluje koja je, na kraju krajeva, bila apoteoza jednog
osobito perverznog odseka Moderniteta. Ako je fašizam – ali i komunizam
– histerična i zbrkana pobuna malograđanina, onda je on moguć samo u specifičnim
kulturno-istorijskim uslovima koji (po)rađaju Malograđanina: što neko
reče, ko je izmislio automobil izmislio je i saobraćajni udes... Česlav
Miloš je, međutim, i te kako svestan da nema
nazad, da su totalitarne i kolektivističke ideologije i "spasilački"
projekti upravo posledica očajničkog pokušaja evropskih masa sankilota na brzinu preodevenih u Građane da povrate mitsko stanje prvobitne
nevinosti, ono od pre Moderniteta i njegove detronizacije svih
neupitnih autoriteta, pre legitimizacije Kontroverze koja će, od sada do
večnosti, biti jedino neupitna i apsolutna. A to je prava šifra za onaj
čuveni, isuviše olako shvaćeni i olako kritikovani Kraj istorije; one
istorije koja je – hrleći sopstvenom kraju, i odupirući se tome –
mnoge koji su se te 1942. godine zatekli u Varšavi ubila maljem u glavu,
bez žaljenja i bez milosti.
Teofil Pančić
