Vreme broj 528, 15. februar 2001.

U Rusiji se ozbiljno razmatra osnivanje "kažnjeničkih kolonija". "To bi bila mala naselja za one koji služe kaznu za sitnija i nenasilna krivična dela, za one koji ne predstavljaju opasnost po društvo 

Specijalno za "Vreme" iz Moskve

Nema baš mnogo toga što je high-tech u moskvoskom zatvoru Butirka. Stražari nose svežnjeve ključeva na običnom lancu i umesto elektronskog piskutanja i hidraulike... čuju se zveckanje, otključavanje i težak udarac metala o metal. Davno nanesena boja ljušti se u slojevima sa zidova koji su nekada bili sivi... ili zeleni... ili možda plavi... Kiselkasto-slatki vonj kuvanog kupusa upija se u odeću, oseća se čak i u snegom prekrivenim dvorištima između zgrada. Momci u odeći za koju se ne zna da li je zatvorenička ili stražarska uniforma raznose ručak u ogromnim manjerkama i kutlačama sipaju u limene posude koje zatvorenici jednu po jednu guraju kroz dvadesetak centimetara širok otvor na teškim metalnim vratima.

"Hrana i nije tako loša", kaže Saša, nekadašnji ruski diplomata koji je u decembru izašao pošto je u istražnom zatvoru Butirka proveo ravno dve godine zbog navodne pronevere. "Mnogo je veći problem sa prostorom. Ćelija od 70 kvadratnih metara ima 34 ili 35 kreveta. A kada nas je bilo pedesetak, to smo smatrali velikim luksuzom. Mnogo češće, tu se nalazi devedesetak ljudi, u najgorem slučaju i do stotinu. Spava se u smenama, kako drukčije? U toj ćeliji postoji samo jedna česma sa hladnom vodom i samo jedan klozet. Jednom nedeljno je tuširanje toplom vodom, a redovna je i osnovna zdravstvena zaštita", kaže Saša. "Ujutru se prijavite ako vam nešto fali i dospete do lekara dosta brzo, ima ih dovoljno. Što državnih, što lekara koji dolaze preko raznih humanitarnih organizacija. No, to su sve lekari opšte prakse. Ako vam je, ne daj bože, potreban specijalista, e... onda morate da imate visoku temperaturu ili već neke druge simptome."

STALJINOVA ZAOSTAVŠTINA: Ne, nije bilo nikakvih batina, nikakvog fizičkog zlostavljanja kako bi se izvuklo priznanje. Bilo je malo, znate, onih psiholoških igara – dobar pandur, loš pandur... nagovaranja i tome slično, ali nikakvog maltretiranja. To važi manje-više i za sve ostale zatvorenike koji nisu počinili nasilno krivično delo. E, sa onima koji jesu, sa njima se baš i ne postupa u rukavicama…

Po Sašinim rečima, u ćelijama se održava stroga disciplina i postoji nepisani kodeks pravila i ponašanja između samih zatvorenika. "Potiče još iz Staljinovog doba, kada je zatvorenika bila toliko mnogo da nije bilo ekonomično niti je bilo moguće naći dovoljan broj čuvara. Uz nešto sitnih privilegija, stvorena je zatvorska hijerarhija koja je i dan-danas na snazi."

Aleksej Bukotkin, zamenik upravnika Butirke zadužen za bezbednost, sleže ramenima kada govori o uslovima u zatvoru, odgovarajući istovremeno i na pitanja i na stalnu zvonjavu tri telefona i dva voki-tokija. "Ovog meseca Butirka puni 230 godina. Podignuta je još za vreme Katarine Velike, a nijednom nije modernizovana. Imamo više od pet hiljada zatočenika, a nemamo uslove za njih. Zakon o krivičnom postupku kod nas je zaostatak iz sovjetske ere, a mi moramo da ga sprovodimo. Kada tužilac dâ nalog da se neko privede, mi moramo da stvorimo mesta za njega, niko nas ne pita imamo li mesta ili ne. Ukoliko vlada želi da u zatvorima vladaju humaniji uslovi, moraće i da promeni taj zakon i da izdvoji pare za modernizaciju."

Bar jedan poslanik Dume zna sve to vrlo dobro. Pre nego što je prešao među donosioce zakona, Pavel Krašeninikov ga je dugo godina sprovodio. Kao službenik Ministarstva pravde a kasnije i ministar, obišao je dobar deo ruskih zatvora i dobro poznaje probleme, prevashodno pretrpanost. Na njegovu inicijativu, pred kraj prošle godine donesen je Zakon o amnestiji na osnovu kojeg je oko 130.000 ljudi pušteno na slobodu. "Reč je o onima koji nisu izvršili teška krivična dela", kaže Krašeninikov. "Time nije ugrožena javna bezbednost, što se vidi po broju onih koji se vraćaju u zatvor – oko 35 odsto, dok je onih obuhvaćenih sličnim amnestijama oko četiri odsto. Dakle, reč je o osuđenima za delikte u saobraćaju ili tome slično."

ZATVOR BOLJI OD PRITVORA: Dr Pavel Krašeninikov kaže da se ozbiljno razmatra osnivanje "kažnjeničkih kolonija". "To bi bila mala naselja za one koji služe kaznu za sitnija i nenasilna krivična dela, za one koji ne predstavljaju opasnost po društvo. Zatočenici bi spavali po kućama i stanovima, išli bi na posao, jedino bi im kretanje bilo ograničeno.

No, Krašeninikov se ne zaustavlja samo na amnestiji. Cilj mu je ne samo da otpusti određen broj zatočenika, već i da spreči da se zatvorska populacija uvećava. Po njegovim rečima, u ruskim zatvorima sedi više od milion ljudi, reforme koje pokušava da uvede u krivično-procesni postupak bitno bi smanjile broj krivičnih dela za koja se može odrediti istražni zatvor. Samo time, kaže Krašeninikov, broj zatvorenika bi opao za više od 200.000.

Da su ove reforme zakon a ne samo nacrt, Saša ne bi nikada ni video unutrašnjost Butirke. "Najgore je što po našem zakonodavstvu pritvor određuje samo jedan čovek – tužilac. On ne mora da se obrati sudu, ne mora da konsultuje advokata, ništa!" Saša je trenutno na slobodi jer je, po njegovim rečima, tužiocu ponestalo ili snage ili argumenata da ga i dalje drzi u pritvoru. Slučaj još nije došao do suda, a kad će... ne zna se. U međuvremenu, Saša, nekadašnji konzul, nema pasoš i mora da prijavljuje svaku svoju nameru da putuje po Rusiji izvan Moskve. Dok čeka suđenje i novi posao, ispomaže se dajući pravne savete ljudima koji su se zatekli u sličnoj situaciji kao i on.

"Što je najgore", kaže Nikolaj Kostjenko iz moskovske Helsinške grupe koja prati poštovanje ljudskih prava u Rusiji, "Saša bi mnogo bolje prošao u zatvoru da je bio osuđen na dve godine, nego što je dve godine čekao suđenje. Uslovi u zatvorima u kojima se služi kazna mnogo su bolji od onih u pritvoru. Tamo je situacija katastrofalna, ja bih je nazvao mučenjem." Da je bio osuđen, Saša bi imao prava, recimo, na korišćenje telefona, što je onima u pritvoru uskraćeno (sem za razgovore sa advokatom). Imao bi i pravo na rad, na više poseta, paketa od kuće...

"Najveća ironija", kaže Kostjenko, "jeste to što je predlog o izmenama krivično-procesnog zakona već bio gotov i dostavljen Dumi na razmatranje, praktično spreman za usvajanje. Taj bi predlog prekinuo praksu da tužilac sam određuje pritvor. No, kada je vlada shvatila da sudovi jednostavno nemaju niti para niti vremena da se bave pritvorom, predlog je navrat-nanos povučen."

"Sitiacija u zatvorima daleko je od idealne, ali je ipak bolja", kaže Kostjenko. "Ima, naravno, zatvora u kojima uprava vidi zatvorenike kao besplatnu radnu snagu koju šalje da im zida dače. Preterano se upotrebljava samica kao disciplinska mera. Suština je u tome da niti uprave zatvora dobro poznaju zakon i njegove norme, niti zatvorenici znaju nešto više o svojim pravima."

Nenad Šebek

Jedna tragikomična ironija odnosi se na spomen-muzej zatvora Butirka. Okrugla soba od tridesetak kvadrata i sama se nalazi iza sedam brava, ali je otvorena za posete građanstva. U njoj se nalaze portreti bivših guvernera, kratak istorijat zatvora u kome je nekada tamnovao i sam Jemeljan Pugačev kada je propala njegova "seoska buna", zatim metalni predmeti izvađeni iz želuca zatvorenika... i, na centralnom podijumu, portret i misao Feliksa Đeržinskog. Portret k'o portret, ali je zato misao velika. Upućena je stražarima Butirke. "Vi čija su srca postala tvrda, koji ne možete više da imate saosećanja za zatvorenike – idite odavde. Ovde, više nego igde drugde, potrebno je toplo, meko srce..." Od "Gvozdenog Feliksa", čoveka koji je kao šef službe bezbednosti ulivao strah i trepet širom Sovjetskog Saveza, sasvim dovoljno.

prethodni sadržaj naredni