Vreme broj 528, 15. februar 2001.

"Šta će vam brakovi?" pitao je heteroseksualac.
"A šta će vama?" odgovorila je lezbejka.

Dijalog iz podnaslova zabeležen je na prvoj konferenciji posvećenoj tretmanu seksualnih manjina u Srbiji, održanoj od 21. do 23. januara prošle godine – ispostavilo se tada da se sve akademske rasprave o problemu homoseksualnih brakova na kraju svedu upravo na argumentaciju o onome "što mi imamo a vi nemate" i obrnuto. Ovih dana o istom problemu izjašnjavaju se političari, teoretičari, pravnici, sveštenici, estradne zvezde, dijalozi između zainteresovane i nezainteresovane strane sve više liče upravo na gore navedeni primer, ali za naše prilike dovoljno je zanimljivo već to što su svi, od Jelene Karleuše, preko učesnika u uličnim anketama, do ministara priznali da u Srbiji postoje "strejteri" i oni koji to nisu.

Povod je bilo saopštenje LesBiGay radne grupe Socijaldemokratske omladine Queeria, u kome se apeluje da se "aktuelna vlast priključi talasu ozakonjivanja homoseksualnih brakova koji je zahvatio celu Evropsku zajednicu i republike bivše Jugoslavije". U saopštenju se još navodi da je "brak osnovno ljudsko pravo koje ne bi smelo da zaobilazi homoseksualce/ke i biseksualce/ke", da se osnova za tako nešto nalazi u povelji Ujedinjenih nacija i Ustavu Jugoslavije u kome piše da nijedan građanin ne sme biti diskriminisan ni po kom osnovu, a izražena je i nada da će se "jugoslovenske vlasti priključiti demokratskim zemljama sveta koje su rešile ovaj problem". Takvih zemalja već ima dosta, s tim što se ipak ne radi o braku u tradicionalnom smislu reči, već o registrovanoj vanbračnoj zajednici u kojoj partneri imaju ista prava kao da su u braku.

EVROPSKA ISKUSTVA: Danska je još 1989. ozakonila partnerstvo između osoba istog pola, da bi posle toga slični zakoni bili usvojeni i u Holandiji, Norveškoj, Islandu, Švedskoj, Finskoj, Belgiji, Nemačkoj, Mađarskoj, a na lokalnom nivou u nekim španskim i italijanskim gradovima. U Francuskoj je 1998. usvojen Pakt društvene solidarnosti koji predviđa zakonsko priznanje ma kakvog nevenčanog para, bez obzira na to da li se radi o emotivnoj vezi ili nekim drugim zajednicama – sve nevenčane osobe (partneri, rođaci ili prijatelji) koje žive zajedno imaju ista socijalna i fiskalna prava koja imaju i venčani parovi, s tim što to ipak nije legalizacija gej braka. Zanimljiv primer su Portugal i Velika Britanija, u kojima homoseksualno partnerstvo još nije legalizovano, ali koje pružaju izvesne povlastice ovakvim parovima. Naime, prema britanskom zakonu, svako ko dokaže da je četiri godine proveo u homoseksualnoj vezi sa Britancem/Britankom, stiče pravo na državljanstvo – što nije slučaj sa onima koji su isto toliko proveli u braku. S druge strane, ukoliko dokažete da ste proveli više od dve godine u homoseksualnoj zajednici sa državljaninom Portugala, stičete stalno pravo boravka u toj zemlji. Međutim, dok se oko mogućnosti da osobe istog pola žive u registrovanoj zajednici više praktično niko ne spori, malo je zemalja koje blagonaklono gledaju na mogućnost da ovi parovi usvoje decu – u Danskoj i u Islandu to je dozvoljeno samo u nekim slučajevima, dok će jedino u Holandiji pravo na usvajanje uskoro biti zagarantovano svim homoseksualnim parovima (zakon je usvojen, a u aprilu stupa na snagu). Osim po nemogućnosti za usvajanje dece, ovakvi brakovi, odnosno zajednice, razlikuju se od heteroseksualnih po tome što "važe" samo u zemlji u kojoj su sklopljeni – čak i holandske zajednice, koje će biti najbliže tradicionalnom shvatanju braka, neće biti priznate van teritorije te zemlje.

Ono na šta gej organizacije često skreću pažnju jeste rezolucija Evropskog parlamenta usvojena 1998. godine, koja zabranjuje seksualnu diskriminaciju – zahvaljujući toj rezoluciji, status Kipra, Rumunije i Austrije, čiji su zakoni zadržali neke sporne odredbe u vezi sa homoseksualnošću, bio je više nego sporan (u slučaju Rumunije, koja još nije promenila te odredbe, položaj u Evropskoj zajednici i dalje je diskutabilan). Vođene tuđim iskustvima, i bivše republike SFRJ-a priključile su se trendu ukidanja seksualne diskriminacije – u Sloveniji je još 1998. usvojen zakon koji zabranjuje diskriminaciju na radnom mestu i prilikom zapošljavanja, a u Hrvatskoj se čeka samo usvajanje već pripremljenog zakona koji će legalizovati homoseksualne zajednice.

NAŠE ISKUSTVO: Inicijativa za legalizaciju homoseksualnih zajednica kod nas pre svih ostalih pitanja povlači pitanje "odgovarajućeg trenutka" – čak i oni koji tvrde da "nemaju ništa protiv homoseksualaca" smatraju da je u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše, problem bilo kakvih bračnih i vanbračnih zajednica poslednja stvar kojom treba da se bavimo.

 "Zašto to pitanje baš sad? A zašto da ne? Individualno opredeljenje svakog čoveka jeste da odredi šta mu je primarno – nama je izjednačavanje elementarnih ljudskih prava primarna stvar. Uostalom, forsiranje hijerarhije prioriteta takođe je vid nasilja", kaže za "Vreme" Dušan Maljković, dugogodišnji gej aktivista i jedan od pokretača kampanje protiv homofobije. On ipak ističe da je pitanje prava homoseksualaca, kao problem na čijem rešavanju insistira Evropska zajednica, u vezi sa onim što je primarno za većinu ljudi: "Bez rešavanja tog problema, nema ni ulaska u Evropu, odnosno nema ekonomskog progresa kome Srbija sada teži." Uslovljenost integracije rešavanjem pitanja seksualne diskriminacije naglašava i dr Zorica Mršević iz Centra za pravna istraživanja Instituta društvenih nauka. Po njenim rečima, kretanje ka demokratizaciji podrazumeva da je prioritet sve što se tiče ljudskih prava: "Evropska unija propisuje 'paket' zakonskih odredbi o ljudskim pravima, s tim što se o pojedinačnim delovima tog paketa ne raspravlja. Moraš da uzmeš sve. Deo paketa odnosi se i na mnogo veću zaštitu žena i seksualnih manjina. Naša sredina jednostavno će morati da menja navike i da prihvati mnogo toga."

Čini se da će upravo navike, tj. njihova promena, biti najveći problem – čak i ukoliko Srbija (na ovaj ili onaj način prinuđena) pristane da ''proguta'' zakon koji bi ozvaničio homoseksualne zajednice. Situacija je trenutno ovakva: savremena srpska gej populacija okuplja se u "svojim" klubovima, komunicira pre svega putem interneta kao "anonimnog medija", krije svoja seksualna opredeljenja čak i od porodice i živi praktično u ilegali. S jedne strane, uzrok za tu situaciju je patrijarhalizam – homoseksualnost se u većem delu sveta, ne samo kod nas, smatra pojavom koja direktno narušava instituciju još neprikosnovene porodice kao "osnovne ćelije društva", odnosno pojavom koja je socijalno neprihvatljiva. Nezaobilazan faktor je i crkva, koja homoseksualnost tretira kao bolest: "Po volji Božijoj stvoren je čovek, odnosno muško i žensko. Sve ostalo su deformacije čije su posledice loše, a uzrok tek treba utvrditi. Srpska pravoslavna crkva smatra da su ljudi prinuđeni na život sa takvim deformacijama tužni i da im je u duši teško. Njih treba poštovati, ali im treba i pomagati i lečiti ih. Nikako ne treba dozvoliti da se te deformacije razvijaju", kaže ovih dana protojerej Ljubodrag Petrović ("Blic news"). Političari do sada uglavnom nisu javno iznosili svoje stavove o homoseksualizmu, ali su ga povremeno pominjali – istina, u specifičnom kontekstu. Bivši režim izjednačavao je tako homoseksualce sa stranim plaćenicima, sektašima i ostalim više nego nepoželjnim kategorijama – "Politika ekspres" 5. januara 2000. tvrdi za jednu od gej organizacija da je "koristila novac od raznih fondova iz inostranstva i bila ulaznica za razne sekte koje vode specijalni rat protiv naše zemlje.

TEORIJA I PRAKSA: Kad se sve to uzme u obzir, kad se dakle ima u vidu da se na homoseksualnost u Srbiji gleda kao na mentalno-socijalnu (pa i političku) deformaciju, postavlja se pitanje zašto se Queeria kao pokretač inicijative za legalizaciju homoseksualnih zajednica nije prvo angažovala na "pripremi terena" ili bar iznela neki manje upadljiv zahtev u vezi s pravima gej populacije. Istina, kao jedan od ciljeva kampanje navodi se i "upoznavanje javnosti o postojanju homoseksualaca i biseksualaca i njihovoj potrebi da budu tretirani kao podjednako vredne osobe" – planirano je da u svim većim gradovima budu postavljeni bilbordi a da u novinama budu štampane reklamne poruke. Teorijski, sve je u redu – praktično, postaviće se pitanje kako ubediti komšinicu koja vas je do juče popreko gledala ukoliko ste se držali za ruke s pripadnikom/com suprotnog pola, da bi bilo sasvim normalno i da ste zaljubljeni u pripadnika/cu istog. Jer, čak i ukoliko bude zakonski dozvoljeno da pripadnici istog pola žive u nekoj vrsti bračne zajednice, ostaće problem svakodnevnog funkcionisanja u sredini koja ni na samu pojavu ne gleda sa razumevanjem. Mr Miodrag Kojadinović, koordinator gej i lezbejske inicijative, ocenjuje u razgovoru za naš list da se upornim insistiranjem na legalizaciji homoseksualnih zajednica "nešto možda može popraviti, ali da to neće drastično uticati na homofobiju" i da je u stvari reč o "pokušaju da se lakiranjem površine popravi stvar". Tea Nikolić, seksolog, u razgovoru za "Vreme" ističe da je za domaće homoseksualce trenutno vrlo važan njihov outcoming, način predstavljanja u društvu: "Za njih je sada bitnije da se potrude da sredina počne da ih prihvata, da se na homoseksualnost ne gleda više kao na nastranost. Tolerantnija atmosfera je potrebnija od zakonske regulative."

Čini se da su toga bili svesni i inicijatori legalizacije homoseksualnih zajednica. "Naš cilj je da to pitanje dospe u javnost. Iako će, zahvaljujući poslanicima iz Socijaldemokratske unije, predlog zakona stići do parlamenta, ne možemo da očekujemo da će biti i prihvaćen. Bitno je da priča o svemu tome vrši senzibilizaciju ljudi kad su prava homoseksualaca u pitanju", kaže Dušan Maljković. U tom smislu, on ističe da su homoseksualci naročito zahvalni "TV Pinku koji redovno emituje naša saopštenja, kao i Srpskoj pravoslavnoj crkvi koja uvek nalazi da se izjasni o nama i na taj način nas populariše". Zašto se, međutim, u nastojanju da se skrene pažnja na probleme gej populacije, nije zatražilo usvajanje zakona protiv diskriminacije na radnom mestu (slično slovenačkom iskustvu) ili recimo usvajanje zakonske regulative u vezi s načinima udruživanja (homoseksualcima nije zabranjeno udruživanje, ali je od svih udruženja bez problema svojevremeno registrovana samo Arkadija – što su nadležni kasnije okvalifikovali kao "grešku")? Odgovarajući na to pitanje, dr Zorica Mršević kaže da ima mnogo toga što je moglo biti zatraženo, a da je zahtev za legalizaciju zajednice verovatno istaknut "kao perjanica", odnosno da se "traži više, da bi se dobilo manje".

BRAK: Ipak, ukoliko poslanici u republičkom parlamentu budu sledili svoje evropske kolege, moglo bi se očekivati da naši homoseksualni parovi dobiju skoro identična prava kao heteroseksualni. A poslanici, ovih dana često pitani kako bi se izjasnili o tom zakonu, obično ističu da bi sve bilo prilično komplikovano i da je "prethodno potrebno promeniti niz pravnih akata". "To nije tačno. Naše zakonodavstvo je posebno pogodno za tako nešto. Potrebno je samo pravno izjednačiti bračnu i vanbračnu zajednicu, odnosno treba ispraviti ili dodati samo nekoliko zakonskih članova od po nekoliko reči", kaže za "Vreme" dr Mršević. Izjednačavanje bračne i vanbračne zajednice, heteroseksualcima bi obezbedilo prava koja za sada nemaju ukoliko se nisu venčali, a homoseksualcima bi omogućilo da ostvare neku vrstu "registrovanog partnerstva". Partneri bi uživali poreske olakšice i nasledna prava kao i u braku, a imali bi i ista prava na svedočenje na sudu i na odlučivanje u slučaju medicinskih intervencija. "Priličan broj ljudi kod nas živi zajedno i nema posebne teškoće – ova sredina je to uglavnom prihvatila. I pravno i sa moralno-ljudske tačke gledišta razumljivo je da članovi takve zajednice imaju ista prava kao i u braku, kao i da ta prava uživaju i homoseksualci", ocenjuje naša sagovornica. Po njenim rečima, to je bitno i zbog toga što za neke ljude, posebno žene, "brak nije udoban i da je sve više onih koji se opredeljuju za vanbračnu zajednicu".

Upravo oslanjajući se na tu "neudobnost" braka, neki naši sagovornici ističu da na njemu ne bi trebalo insistirati, ni u homoseksualnoj ni u heteroseksualnoj varijanti. "Ljudi homoseksualne orijentacije treba da imaju ista prava kao i heteroseksualci, tako da je njihov zahtev za slobodno sklapanje braka potpuno opravdan. Međutim, postoji sumnja u brak kao instituciju, koja se i nije pokazala kao najsjajnije rešenje za regulisanje odnosa među ljudima. Prema najnovijim istraživanjima brak je, među

mlađim generacijama, počela da zamenjuje "serijska monogamija" (vezivanje dvoje ljudi onoliko koliko im je prijatno zajedno, bez potpisivanja ikakvog ugovora), i u tom smislu ne vidim zašto bi bilo ko insistirao na nečemu što se nije pokazalo kao sjajno rešenje", kaže Tea Nikolić. Nešto radikalniji stav zastupa mr Miodrag Kojadinović koji ističe da je "protiv homoseksualnih brakova, kao što je i protiv brakova uopšte".

Kako bilo, zainteresovanost beogradskih homoseksualaca za mogućnost da legalno zasnuju zajednicu više je nego očigledna (vidi okvir!). Ukoliko republički parlament usvoji predlog izmene zakona o braku (koji priprema Queeria), oni bi uživali prava koja su im do sada bila osporavana, a čak i ukoliko ih ne bi iskoristili (ako, dakle, ne bi stupili u bilo kakvu zajednicu), taj zakon označio bi početak njihovog ravnopravnog tretmana. Međutim, neophodni uslovi za njihovo normalno funkcionisanje jesu i kultivisanje i edukacija svih dokonih komšinica, razočaranih roditelja, zadrtih tradicionalista i svih ostalih koji bi ako ništa drugo bar popreko gledali na homoseksualne parove.

Tamara Skrozza
Biljana Vasić

U mini anketi koju je sprovelo među beogradskim homoseksualcima, "Vreme" je putem interneta dobilo sledeće odgovore:

Ila (29)
Brakove ove vrste treba legalizovati jer nisu nikakva opasnost i ne ugrožavaju heterobrakove ni društveni poredakl. Po meni, to nije nešto oko čije bi se moralne "ispravnosti" zakon trebalo da pita već stvar individualnih sloboda i izbora. Često se (skoro uvek) gej i lezbo populacija unapred diskriminišu, tj. osuđuju i na etičkom i na profesionalnom planu što, naravno, za posledicu ima regresiju u okviru društvenog sistema, a ne progres kako misli većina.

Ilija (27)
Ja sam apsolutno ZA legalizaciju gej brakova. Jer, ako se dve osobe vole i ako će time zadovoljstvo u njihovoj ljubavi postati veće, onda to ne treba uskraćivati nikome, pa ni seksualnim manjinama. Neko može reći: "Ma, šta sad oni hoće? Nek' žive zajedno, čemu brakovi?" Reći tako nešto je bezveze, ali se može čuti vrlo često. Pa, zašto se homoseksualci venčavaju? Deca sigurno nisu najbitniji razlog. Venčavaju se parovi koji ne mogu da imaju decu. OK, možda zbog para, ali uglavnom iz ljubavi.

Marko (23), student
Ja sam ZA legalizaciju homoseksualnih i lezbejskih brakova, kao i za gej i lezbo usvajanje dece. To bi doprinelo emancipaciji homoseksualnosti u našoj zemlji. Postojanje institucije istopolnog braka, i braka uopšte, treba shvatati kao ljudsko pravo, dakle ja imam pravo da stupam u brak i zasnivam porodicu, i na to niko ne može da me natera, brak je izbor. Legalizacijom bi dobili pravo, tj. mogućnost izbora homoseksualci i lezbejke da stupaju u brakove, ako to žele i smatraju važnim. Postojanje jedne takve institucije ne znači da pripadnici/ce gej/lezbo populacije neizostavno moraju da se venčavaju.

Gej (30)
Desetogodišnja izolacija ionako nas je spustila na životinjski nivo, pa bi ovakav zakon doprineo da se dominantan segment kulturnog života oslobodi od istrošenog balkanskog mačizma. Izjave čelnika naše crkve povodom legalizacije gej braka samo pokazuju dubinu zaostalosti u kojoj se nalazimo. Treba napomenuti odluku ruske pravoslavne crkve da više ne osuđuje ljubav između dva istopolna ljudska stvorenja. Ono što je veoma bitno kod ovog zakona jeste sigurnost i podrška u sticanju materijalnih dobara. Ako su nam mozgovi otupeli od godina ratovanja, rukovodimo se bar ekonomskim segmentom koji nam u ovim godinama bede i te kako znači. Nadam se da neće preovladati srpski sindrom "neka i komšiji crkne krava" koji nas je i doveo do ovog stanja.

Gej (27)
Osvrtom na psihološko-istorijske obrasce heteroseksualnog dela populacije stiče se fikcija da brak daje sigurnost. Ako heteroseksualci već veruju u to, zašto tu iluziju ne bismo dali i homoseksualnom delu populacije? Ako dve devojke ili dva mladića žele da ozvaniče pred matičarem svoju vezu, to je njihova privatna stvar i ne vidim razlog da se bilo ko meša u tu privatnost.

Nova kategorizacija
(fragment iz ICQ razgovora dvojice gej aktivista)

s: ne vidim da se menjanjem pakovanja menja suština... ovaj chat ili bilo šta drugo će ostati...bullshit bez obzira venčavali se mi ili ne. mene interesuje kvalitativna promena.
D: sloboda i jeste da se ozakoni gay brak... a ne da se ukidaju brakovi. / ..…proces se može i unapred... a ne samo nazad.
s: rekao sam ti nisam ni za ni protiv, meni je svejedno ali i dalje ne vidim svrhu.
D: ma znam. / ...meni je svejedno ali treba.
s: kad bi bio referendum glasao bih protiv samo zato jer mi na nerve ide večito skretanje s osnovnog problema.
D: ne postoje problemi... sve je u našim glavama.
s: pazi, ja sam danas uveren da su gay ljudi uspeli u svom nastojanju da osvoje slobode i postali baš onakvima kakvima ih veći deo homofoba shvata. upravo onakvi protiv čega su se kao etikete borili, sve me to podseća na feminizam tipa – nije važno da li je žena samo svesna sebe i sveta, već da li ima pravo da prebije muža. ako joj je to cilj, izuči ultimat fight i to je to.
D: znam sve to... ali čim priznaš probleme ulećeš u začaran krug.
s: o tome ti upravo govorim da je sve to presipanje iz šupljeg u prazno.
D: pa...
s: jupi!
D: boli me k....
s: to sestroooooooooooooo...
D: ja više volim da sam iznad svega toga.
s: ja sve više žalim što sam ikada probao da budem deo ovoga i sve se više pitam da li me interes za muški sex čini pederom... mislim da je vreme da se uvedu nove kategorizacije.
D: da... ili da se izbace, pa ti gledaj, ja gay nisam definitivno.
s: slažem se s tobom zato me i ne interesuje venčavanje, slobode i ostale tričarije, jer oslobadjanje jednog geta neminovno dovodi do stvaranja drugog.
D: da... naravno... sve u krug...
s: zato, baby, free your mind... sve ostalo je igra kompleksa iluzija i projekcija.
D: ma znam je sve to, zato se i igram sa matrixom!
s: igranje s njim je već sudelovanje u njegovom sistemu. samo radikalan rez čini nas slobodnijim od njega.
D: radikalan rez u tom smisli ne postoji... hteo ili ne hteo kružiš u sopstvenom matrixu.
s: so search and destroy thats what i mean.
D: da... i opet stvaraj i uništavaj... šta drugo i radimo?
s: e to već ide u veće sfere gde se ne može ovim načinom.
D: pa postoje načini i načini, a put je jedan.
s: to je tačno.
D: so, let's play.
s: transform. 

Bez oplemenjavanja

"Ako država donese zakon o legalizaciji homoseksualnih brakova, ja nemam pravo da odbijem da venčam takav par. Posao je posao, nema tu emocije, za mene su sve stranke identične. Ko me pita da li su moje simpatije na strani mladoženje, mlade ili kume", kaže za "Vreme" Radivoj Mrđa, matičar u Skupštini opštine Novi Beograd. Po njegovim rečima, matičari bi ipak bili suočeni s nekim problemima ukoliko bi se pred njima našle osobe istog pola: "Prilikom venčavanja, prednost u upisivanju u Knjigu venčanih ima žena, a ovde se ne bi znalo ko je muško, a ko žensko. Kako bih ja mogao da kažem mladoženji da poljubi mladu ukoliko ne znam ko je mlada a ko mladoženja? Osim toga, ko bi prvi stavljao burmu?"

Na venčanjima matičari obično čitaju prigodan tekst Duška Radovića, ali je to, kako kaže Mrđa, ipak lična stvar matičara, njegova želja da na neki način oplemeni sam čin. Ukoliko bi venčavao homoseksualni par, on bi pročitao samo ono na šta je obavezan, tekst zakona – ostalo bi mu "delovalo malo čudno".

prethodni sadržaj naredni