---

Od svega iz engleskog medijskog pejzaža, ovde su se izgleda jedino primili treš-tabloidi

Kako beše ide ona mantra, u koju tvrdo veruje svaki pravoverni Živorad (ime pozajmljujem od Pekića), ona o "našoj" nepojamnoj starini i tradiciji? Ah, da: "svaka je srpska taraba starija od američke države"! Bah, nagledao sam se i napipao solidnog broja kvrgavih srpskih taraba, ali teško da je bilo koja bila starija od pedeset-šezdeset godina, čak i u zavičaju moje majke, gde živi prilično siromašan svet, i gde sve vrvi od starih i trošnih kuća (odgovarajuća dvorišta i tarabe included). Ama Pančiću, ne budi bukvalan, to s tarabom je bre metafora, kanda kao sastavni deo one naše razglašene duhovnosti..,. Ajde, dobro.

Kako god, ono što "mi" umišljamo da smo u poređenju s Amerikom, to je Britanija fakat u poređenju s "nama", a i s mnogima drugima. Evo, našoj je Politici sto i sedam leta, i tepamo joj da je Nacionalna Institucija, nešto što je tu od pre Hrista, manje-više. Megjutoa, evo je londonski nedeljni tabloid News of the World poživeo celih sto šezdeset i osam godina, da bi prethodnog vikenda bio ubijen prefinjenom i nezadrhtalom rukom njegovog poslednjeg vlasnika, notornog medijskog magnata Ruperta Mardoka. O razlozima i povodima čitali ste i čitaćete opširno na drugom mestu. Giga-mega aferom sa neovlašćenim, obaška i duboko odvratnim, prisluškivanjem telefona hiljada i hiljada potencijalno mu zanimljivih ljudi, NOTW je temeljito i nepopravljivo zasrao, i uvalio celo Mardokovo carstvo u ozbiljne pravne, pa i ekonomske probleme, toliko ozbiljne da ga mnogi već otpisuju (mada na njihovom mestu ne bih bio tako brzoplet: Rupert M. ima bar devedeset i devet života, naučno dokazano). I nije da u ostrvskom medijskom pejzažu nije bilo i ponešto suzdržane sentimentalnosti nad krajem tog lista koji je daleko stariji od svih ljudi, čak i od Kraljice Majke i od svih britanskih Krkobabića, no opet, nekog posebnog žaljenja nije bilo: ipak je NOTW bio, naročito nakon mardokizacije, u čisto žanrovskom smislu, svojevrsno "smeće", najpotrošnija od svih potrošnih roba, najefemerniji mogući proizvod ljudskog duha, prdež u simfonijskom orkestru, ako me razumete... Ukratko, tabloid. Vrlo važno. Ta je konfekcija lako zamenjiva. Sada će neko drugi pisati ona ista sranja o, šta znam, Dejvidu Bekamu i onoj građanki nedefinisane profesije za koju se udao. Sve drugo ostaje isto.

Istorijski gledano, Britanija je izvorna otadžbina ozbiljnog i kvalitetnog novinarstva, od Tajmsa (sada takođe Mardokovog, tja...) pa do BBC-a, role-modela svakog wannabe "javnog servisa". Istovremeno, ona je i domovina najskrnavijih, najvarvarskijih i najkanibalskijih tabloida kakvi postoje u "demokratskom svetu". Prostije kazano, i vrh i dno ovog posla naći ćete čitajući novine sa Ostrva. Prisetih se ovih dana kako sam, negde sredinom devedesetih, dva prijatna letnja meseca ‘ladio guzicu po Londonu, zahvaljujući nekakvoj stipendiji (za koju, gle, nisam ni konkurisao! Samo su mi je dodelili!) a koja je, sve u svemu, podrazumevala stančić za dž kod Angel stanice i nešto sedmične siće za prevoz i žvake. Divna stipendija: nisam imao nikakvih naročitih obaveza, osim dakako one neizrečene a podrazumevajuće: da se dodatno doindoktriniram u pravcu nežnog voljenja zlog liberalnog kapitalizma i entuzijastične izgradnje imperijalističkog Novog svetskog poretka, te da po povratku kući tako indoktriniram i svoje naivne čitaoce, što do dan-danas sa osobitim zadovoljstvom činim, iako je stipendija, avaj, odavno istekla... Kako god, silne sam pare svakog božijeg dana trošio na Tajms, Gardijan, FT, Independent, Dejli telegraf, na nedeljnike poput Ekonomista, Spektejtora, Nju Stejtsmena, TLS-a... Ukratko, na sve ono što se zvalo "kvalitetne novine", bez obzira na dominantnu ideološku orijentaciju. Dovlačio sam u stan na kilograme te papirušine i uživao u njoj ko kuče u liftu. I nikad, baš nikad nisam kupio nijedan broj NOTW, niti svih onih mirora, starova, ekspresa, dejli mejlova i kako su se već sva ta čuda zvala. Cimer mi je neko vreme bio jedan hrvatski novinar: on je iz nekog meni nerazumljivog poriva kupovao ponešto od tog smeća, pa se to posle danima razvlačilo po sofama, ali je mene mrzelo da pružim ruku i zavirim. Možete me doveka smatrati snobom ili već čime hoćete, ne marim. Posredi je bila u osnovi sasvim racionalna procena. Znao sam da se To meni uopšte ne obraća, da unutra nema ništa za mene, da nemamo šta jedno drugom da damo, i šlus. Mislim, šta mene briga u životu što je neki poznat baja uhvaćen kako povlači crtu koke, ili kako spuštenijeh pantalona (i trepavica pride) stoji pred nečijom tuđom ženom ili kleči pred nečijim tuđim mužem?!

Raspričah se o "ostrvskim prilikama" kao da hoću Ivanjiju mlađem da otmem hleb, a zapravo se radi o nečemu drugome. Od svega iz tog "engleskog pejzaža" ovde su se izgleda jedino primili govnavi tabloidi. Ono što je Britanija globalno, to je Srbija "regionalno": otadžbina najpoganijih Štampanih Stvari. Sa druge strane, "ozbiljne" novine su sve malobrojnije i sve sirotije. Na trećoj: šta god radio i kakav god bio, kralj medijskog treša Mardok svojevrstan je autonomni centar moći. Svakako da "naginje konzervativcima", ali nipošto nije njihov sluga; pre bi, ako se mora tako gledati, moglo da bude obrnuto (ali evo, i ta sila za vremena). Elem, to što je radio NOTW, radio je zbog tiraža, a ne da udovolji ovom ili onom centru "otuđene moći" kako se to nekad govorilo, smeštenom negde izvan Mardokovog carstva. Hoće se reći: mediji u otvorenom i demokratskom društvu imaju ogromnu moć, koju mogu da upotrebe pošteno i pametno, ili pak da je zloupotrebe. Ovde je isto, ali sasvim obrnuto: mediji su sve nemoćniji, a kada prave sranja, to uglavnom čine u ime i za račun nekog drugog. I po njima zato svi mogu slobodno i veselo da tamburaju: od političara, preko tajkuna do sudija. Ili bilo kojeg dokonog zazjavala. E baš tu, u toj nastranoj konfiguraciji moći, krije se odgonetka realnog stanja srpskog društva.

 

POŠALJI KOMENTAR REDAKCIJI		ODŠTAMPAJ TEKST

---